Неколико добронамерних питања и сугестија за Зидара, у вези са писмом и предлозима:
1. Пошто сматраш да је моја констатација о томе да је, у предлогу бр. 1, преседање на Новом Београду (на траси "Запад") дубиозно,
претерано груба и
да бих "могао да бирам речи", да ли би онда могао да објасниш
у чему се, тачно, огледа евентуална предност твог предлога број 1 (са преседањем) у односу на твој предлог бр. 2 (без преседања)? Другим речима, осим "погодности" обавезног преседања, "резервисане" за "привилеговане" кориснике услуге из Нове Пазове, Батајнице, Земун поља, Земуна и са Тошиног бунара (од чега је, за ове последње, такав концепт тек посебно бесмислен) у Новом Београду, а што би, за све њих (изузев евентуално Пазовчана који немају ГСП / ЈГП везу за градом), било крајње дестимулативно, не видим шта се још предлогом бр. 1 добија, а да предлог бр. 2 то не остварује? Па, ако ти није исувише тешко, објасни, молим те, у пар речи/реченица, због чега дајеш и један и други предлог.
2. Није ми баш најјасније - да ли, у предлогу бр. 2, у 15-минутни такт који повезује Нови Београд и Панчевачки мост урачунаваш и возове из Нове Пазове (тј. да, у ствари, возови од НБгда до Панч. моста иду на пола сата, а тачно на 15 минута између њих, кроз НБгд пролазе и возови за Панч. мост из Нове Пазове), или возови на релацији Нови Београд - Панчевачки мост иду на сваких 15 минута, а поврх тога постоје још и возови из Нове Пазове до Панчевачког моста на пола сата? Овако како је сад представљено на плану, испада као да је у питању ово потоње, а ако је тако, онда произилази да са Новог Београда сваког сата постоји чак 6, а не 4 поласка до Панчевачког моста? Није ли то "малко" нерационално? А ако је у питању оно прво (што је, свакако, логичније и рационалније), онда би линије "центар" и "запад" требало да буду означене као једна иста линија (Панчевачки мост - Нова Пазова), са напоменом да сваки други полазак иде само од/до Новог Београда.
3. Погрешно си разумео да сам противник тога да цело метрополитенско подручје Београда (дакле, и оно што је ван административних граница Београда) добије квалитетан јавни превоз, за шта је градско-приградска железница, верујем да ћемо се око тога сложити, идеалан "медијум"... Проблем је, међутим, у томе што твоја (врло самоуверена) тврдња да административно устројство града нема везе са реалним животом, једноставно,
не стоји. Ти тврдиш да су потребе
становника градског обода (у административном смислу, дакле оног што се у урбанизму зове
ПРЕДГРАЂЕ) и
становника метрополитенског подручја (ван административних граница града и на већој удаљености од њега, што се у урбанизму зове
ПРИГРАД) у погледу интензитета контаката са градом (рад, образовање, здравство, слободно време, рекреација)
једнаке. Из твоје тврдње би, тако, произилазило и да је оптерећеност линија ЈГП-а дневним миграцијама становништва које повезују обод ужег административног подручја града (нпр. Батајницу или Земун поље) са центром града, иста као и оптерећеност оних линија које повезују приград (нпр. Нова и Стара Пазова, Панчево и сл) са центром града.
А то није тако. До предграђа саобраћају прилично фреквентне, регуларне градске линије (ГСП / ЈГП), које су, уз то, високо попуњене готово у свако доба дана (чак и касно увече), док до приграда саобраћају линије приградског (Ласта, АТП,...) саобраћаја, далеко мање фреквенције, и по правилу високо попуњене само у јутарњем и поподневном шпицу (а и тада, приметно мање него линије ЈГП-а). Управо ова чињеница показује да
превозне потребе становника предграђа и становника приграда једноставно нису исте, а то се, превасходно, заснива на двама основним разлозима:
-
административни обод града тј. предграђе, је центру града незанемарљиво географски ближи, у односу на удаљеност приград-центар (барем посматрано на једном истом развојном потезу, нпр. северозападном, североисточном, југоисточном, и сл.), што, и поред економских закономерности, ипак неминовно утиче на преференце у погледу избора радног места, места школовања, лечења и сл.;
- а
дминистративна упућеност "званичне" градске периферије на центар града, као облик друштвене и јавне организације, има читав низ реперкусија на "обичан живот" људи, које, у случају "неформалног" приграда (тј. метрополитенског подручја ван административних граница града) једноставно изостају; примера ради, становници Батајнице и Земун поља су, у погледу образовања или здравства готово 100% упућени на своју матичну општину и на град, док становници Нове и Старе Пазове, Нових и Старих Бановаца, Белегиша и слично, у великом делу ових области, барем до неке инстанце, послове могу (или чак морају) да заврше и "у локалу" (у својој општини), а по гомили других питања могу да равноправно бирају између капацитета сопствене општине, или суседних општина (Инђије, са једне, или Земуна, тј. града Београда, са друге стране); то, свакако, доводи до тога да, барем интензитет, ако не и квалитет, превозних потреба становника предграђа и становника приграда никако не могу бити посматрани као "једнаки".
Уза све то, треба рећи и да твој аргумент о "континуално изграђеном подручју" насупрот "њивама и пустарама" између "града" и "предграђа" једноставно не стоји. Историјски, друштвени и други разлози довели су до тога да се град се није на свим својим развојним потезима
физички развио
на исти начин, али постоји читав низ како објективних условљености, тако и измерљивих/проверљивих
функционалних индикатора, тј. показатеља који се у урбанистичком и просторном планирању користе како би се административно устројство (и развојна политика) урбаних зона што боље ускладило са друштвеним потребама, и то је, све заједно, једна веома озбиљна и сложена област, која изискује дуготрајан и обиман рад, и производи једнако дугорочне ефекте. Зато је твоје мишљење о томе да су административне границе града безначајна ствар (а посебно с обзиром на то да су, како кажеш, у овом облику донете још седамдесетих година), у најмању руку, поједностављено, произвољно и упитно (о недостатку аргумената да и не говорим).
4. Најзад, треба имати у виду
да се садашње границе интегрисаног тарифног система поклапају са административним подручјем Београда. Будући да се функционисање ИТС-а само делимично заснива на приходима од продаје карата, док је остатак дотиран из буџета Града, било би логично да се, у случају ширења мреже ИТС-а ван граница Београда, и ван-београдске општине које у томе учествују такође укључе у његово финансирање. А имајући у виду трасе које предлажеш, да би ИТС функционисао на свим линијама твога плана, било би неопходно да се општине Стара Пазова и Панчево, сразмерно свом учешћу (тј. функционалном "бенефиту" који од тог учешћа остварују), укључе у финансирање ИТС-а. Уколико се они, пак, не би укључили (а тренутно расположење тих општина више "нагиње" на ту страну), онда ИТС, иако важи у аутобусима који пролазе кроз Овчу, Крњачу, Батајницу, Земун поље, Земун, Тошин бунар и сл, не би могао да важи и на линијама приградске железнице које пролазе кроз те делове града (а за Земун или крај око Тошиног бунара тешко да, чак и по твојим критеријумима, можеш рећи да су "предграђе" или "периферија"
) ,што би њихове становнике довело у неравноправан положај (будући да коришћење ИТС-а, осим непосредним плаћањем превоза, још плаћају и кроз директне и индиректне доприносе буџету Града) у односу на оне који живе дуж трасе линије Нови Београд-Панч. мост (која је целом својом дужином у границама ИТС-а). Мислим да је овај, објективни, и тренутно не тако лако решив, проблем (а не некакво "развојно слепило"; то говорим иако о људима који у Дирекцији за јавни превоз седе уопште немам неко особито високо мишљење) управо и био један од главних разлога због којих је Дирекција развојне планове БГ:воза "омеђила" административним границама Београда.
5. Нисам рачунао, али мислим да би мој ранији предлог, о преседањима у Батајници, Раковици и Крњачи (уместо преседања на Новом Београду на северозападном, и пролазне линије Раковица - Панчево на јужном правцу, а како ти предлажеш), омогућио да се, са истим бројем гарнитура, вероватно покрије веће подручје, при чему би за делове метрополитенског подручја ван административних граница града био могућ такт од, на пример, сат времена (што је за њих, у односу на аутобуски превоз који тренутно имају, и даље довољно конкурентно и прихватљиво), док би за делове унутар градских граница функционисао јачи, градски такт (15-30 мин, како би био конкурентан у односу на аутобусе ЈГП-а који саобраћају на овој територији). Тако би, на пример, на северозападном потезу, градска линија функционисала на релацији Панчевачки мост - Батајница, док би се у Батајници преседало на приградску линију која би могла ићи и до Инђије. На јужном потезу, градска линија би ишла на релацији Панчевачки мост - Раковица (уз решавање проблема "временског теснаца" за промену смера на Панч. мосту ефикаснијом организацијом процедуре, а установили смо да би неким њеним побољшањима могао да се "уштине" још који минут). Проблем твог предлога и упорног игнорисања (извини на грубости, али тако је) административног устројства града, између осталог, лежи и у томе што се, уколико се одлучиш да занемариш административни поредак, свако друго "повлачење граница" на концу показује као -
арбитрарно и сумњиво. Јер, ниси ли, пружањем градске/приградске железнице "само" до Нове Пазове, тако, рецимо, "обесправио" становнике Старе (Беовоз тренутно иде и до ње, као и до Инђије)? А превозне потребе становника Старе и Нове Пазове у односу на Београд су, будимо објективни, у суштини, међу собом много сличније, него превозне потребе становника Нове Пазове са једне, и Батајнице или Земун поља са друге стране (о, на пример, Тошином бунару да и не говоримо...)... И тако даље - на сваком од потеза могли би се навести слични примери.
Хоћу да кажем: никако не тврдим да су административне границе града најсрећније и најквалитетније решење које имамо (напротив, волео бих да што пре развојно дођемо до тога да на сат времена имамо воз за Суботицу или Ниш, а не за Инђију или Панчево), али у овом тренутку представљају једину колико-толико опипљиву и неарбитрарну категорију за коју се, у планирању развоја београдског јавног превоза, можемо ухватити, посебно имајући у виду да ван-београдске општине (односно, њихов "естаблишмент"), у чијем би, пре свега, интересу требало да буде функционално "релативизовање" односно "растварање" тих административних граница, углавном нису претерано заинтересоване да тој функционалној "релативизацији" на било који начин делатно допринесу. Зато би и њихови грађани свој, дакако више него оправдан, гнев и незадовољство требало, пре свега, да усмере ка сопственој општинској власти, а не ка Граду Београду или Железницама Србије (што никако не значи да мислим да су ови потоњи, и једни и други, цвећке; напротив!).