[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=705190#p705190:2hpy7xkh je napisao(la):
zexland » 05 Feb 2020 01:06 am[/url]":2hpy7xkh]Pa ovo je genijalno ! Kad je ovo bilo na Kalisu? Ovog leta 2019e ?
Ne, to je bilo 12. Septembra 2015. u rovu ispod Vojnog muzeja. Ne mislim da treba samo ovako koristiti rovove, jer razni ljudi vole ili razumeju različite stvari. Ima mesta za sve. Live and let be. Ali ovo sam izdvojio kao lep primer korišćenja posebnih potencijala prostora i ogromnih neiskorišćenih mogućnosti koje imaju rovovi kao relativno zaklonjeni i izdvojeni deo tvrđave.
Inače, tokom vremena sam viđao gomilu egzotičnih stvari na ovakvim performasima, ali ova devojka me je zaista i šokirala i oduševila. Sve je bilo savršeno. Izbor mesta, u delu tvrđave koji se veoma retko vidi zbog izgleda večnog i polu zaboravljenog DIno parka, tik ispred uvek zatvorenih, savršeno očuvanih, "militarističkih" i metalom okovanih vrata male kapije, pored upuštenih prozora koji zaista moćno deluju i sami za sebe. Iznad nje ogroman temeljni dokument savremenog svetskog poretka, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija, a ispod toga ovako savršeno i mirno lice sa zašivenim ustima. I još sa strane visi konac sa iglom. Srećom, nisam bio kad je to radila. Ali ... lica ljudi koji su je gledali dok sam bio tamo ... to je trebalo videti.
Pogledajte prilog 1
Pogledajte prilog 3
Pogledajte prilog 2
Bilo je tu i mnogo drugih, manje šokantnih ali izuzetno zanimljivih i vrlo kreativnih ideja. Jedna improvizovana kuhinja na travnjaku u kome je samo jelo umetničko delo koje se izlaže (uz vrlo živopisnu ekipu koja ih pravi besplatno za sve i ponekad peva). Sa neverovatnim i zasta divljim kombinacijama ukusa egzotičnih sastrojaka koje nikada zajedno nisam osetio niti ih iko tako koristi. Potpuno neopisivi ukusi.
Pa ljudi koji se samo grle. Drugi se dogovaraju o budućim sastancima i projektima uz piknik na travi sa lubenicama i grožđem.
Pa onda jedna dečija igra "školice" koja fantastično koristi prostor. I to tako što se prvo spušta niz stepenice, zatim zaokreće duž staze, da bi na kraju, u jednom totalno ludom i iracionalnom potezu, nastavila vertikalno uz bedem. Ali najlepši deo je u tome što je to bilo namenjeno deci .. ili da budem precizniji, izvođači su bili deca, a odrasli nameravna publika. Jer za razliku od odraslih, kojima to ne bi ni palo na pamet, deca još nemaju šablone i ograničenja u razmišljanju. Što se njih tiče, sve treba probati i sve je možda moguće ... jer ko to može znati dok se ne pokuša ... Pa tako skakuću po školici od njenog početka iznad rova, pa niz stepenice do dna, pa niz šetalište, i zatim nastavljaju čak i na delu koji ide vertikano uz bedem ... ili bar pokušavaju da to urade. Ne zato što realno očekuju uspeh, nego zato što je to igra, što je ta školica TU, baš takva kakva je, pa ko zna šta sve tu "ima". Neobični doživljaj? Senzacija? Takmičenje? Ili se to na neki neobičan način zaista može uraditi, bar malo i ne kako se očekuje? Jer za njih cilj još nije toliko uspeh koiko igra i pokušaj. I ponovo odrasli mogu samo gledaju sa pomešanim osećanjima, istovremeno nadmoćnosti i gubitka. To je prosto genijalna ideja za tako malu intervenciju u prostoru. Malo farbe i ništa više. Ali treba moći razmišljati na takav način što nije ni malo lako.
I skoro niko po medijima o svemu tome nije pisao.
Sve to i još mnogo drugih stvari za druge ukuse i druge načine razmišljanja može da se dešava na tvrđavi. Dovoljno je samo da je niko trajno ne prisvoji kao svoje lično vlasništvo, pa da malo pusti i ostale. Možda za 50 godina i taj drugi postane "tradicija".