Кажу људи да је јутро паметније од ноћи. Тако сам ето и ја поступио. О чему се ради, а унапред се извињавам за мало дужи опис догађаја од суботе, 15.12.2012.
Око 11:30 кренуо сам према аутобуској станици 75 нешто до града, и код моје зграде видех на зеленој површини „паркиран“ један Голф 4, босанских регистарских ознака. Та површина није велика, једно острвце зелене површине, али коју ми станари љубоморно чувамо и одржавамо и има ту засаћених јелкица и цвећа. Ту одмах поред и испред моје зграде има и велика зелена површина, али сад то није битно. То је све на раскрсници улица Недељка Гвозденовића и Виктора Новака, непарна страна.
Стао сам да мобилним усликам (слике испод) овај Голф, овако бахато паркираног и направио пар снимака, а предходно сам подигао сва три брисача, као знак бахатог парикарања. Али, пао ми је мрак на очи, кад сам видео да је задњим десним точком једноставно зајашио на јелкицу, која се најбоље примила, и сломио је у корену, и кола је тако оставио „паркирана“ на тој јелкици. Изреволтиран због таквог чина, и уништавања имовине, на задњем ветробранском стаклу сам руком написао „кр**** босански“, и у удубљењу код чепа за резервоар, набио што више снага да теже отвори чеп и затворио она враташца (још кад се чеп заледи, не може тек тако лако да се отвори) !
Док сам сликао, поред мене је протрчао тип, ваљда власник Голф, да „изађе са паркинга“, а укапирао сам да је видео са прозора једне од црвених Енергопројектових зграда преко пута (виде се на трећој слици), па дотрчао.
Питао сам га кад је дошао до кола:
„Зашто бре човече остави кола на зеленој површини, кад имаш места за паркирање, а и поломио си нам јелку“.
„Па где да паркирам кад није било места и шта то тебе брига, заболе ме к.... за јелку?“-рече овај кршни босанац,
„Можда си имао место 100 метара даље, не мораш да паркираш испред улаза зграде код кога си дошао и не мораш баш да псујеш“.
„Ма шта је, шта ти хоћеш, јеси ти неки комуналац, да нећеш можда да ти покажем личну карту“,-рече он.
„Можда и јесам, а није ни лоша идеја, дај ми да видим и сликам је“ – рекох, а он затворио врата, а док је затварао врата рече ми, „ма ко те јебе, п.... ти материна“. Тада му је и стигла, ваљда породица, мајка, жена, баба, није ни битно (задња слика).
Нисам му остао дужан, рекао сам му исто то, и окренуо се и и полако крену према аутобуској станици за град. Након неких 15 метара, између бројева 17 и 19 (Недељка Гвозденовића), овај арогантни .... ме је сустигао и са леђа напао, тако што ми је доста јако стегао крагну десном руком око врата и почео да виче „коме ти псујеш мајку, п.... ти материна, немој са мном да се зајабаваш ?“ и оборио ме на земљу (снег) и онако свом његовом тежином, а има сигуно око 100 кг, набилдован, виши за главу и скоро упола млађи од мене, коленима легао преко мене (грудног коша).
„Па да ти ниси мени, не бих ни ја теби“-рекох. Утом ме је он, сад не знам ни ја више, десном или левом руком, ухватио за врат, и почео као да ме дави, и замахну да ме удари, али сам некако десном руком блокирао ударац. Покушао сам да се искобељам и да му вратим, али сам га само овлаш десном руком закачио по лицу, што сигурно није ни осетио, јер сам имао рукавице.
Накако сам успео да га одгурнем од (са) себе и покушао да га саплетем кад је устајао, али је он брзо побегао до кола, где га је чекала поносита родбина и отишао. Остао сам да лежим тако још неких 15-20 секунди, да се смирим и приберем, полако устао, али ми се завртело у глави и почео сам и мало теже да дишем, са благом аритмијом срца, одмах сам чучну, и из ташне сам узео лек-спреј, иначе сам асматичар, и некако зауставио опструкцију дисања, напокон се смирио, устао и полако отишао до аутобуске станице. Неки људи су то и гледали, али...
Последица ипак нема, једино је још видљива, масница на десној страни врата, али и то ће проћи.
Размишљао сам цело поподне и вече (мојима нисам ништа рекао о овоме), да ли да га пријавим полицији за напад, али сам данас-недеља одлучио да то не урадим, јер шта бих тиме добио, само оптерећење и секирацију !
Зато сам и написао у почетку, да је јутро паметније него ноћ, кад си смиренији и сталоженији, другачије-свесније и без неког беса се резонује. Зато тек сад на миру и мало дуже све ово пишем, јер у суботу поподне и увече нисам ни могао, ни био у стању.
Још једном се стварно извињавам за дужи пост, али ето и то се доживи, али ... све иде у „рок службе“ Беобилда
.
[
