Sad polako sve postaje upitno, od nerealnog kursa, inflacije, izvora finansiranja, pa do uslova pod kojim smo se zadužili.
BDP jeste rastao, čak i kad je nestalo proizvodnje u FCA, ali rastao je i spoljnji dug - za 10 godina sa 14 na sadašnjih 35 milijardi. A neki od tih kredita su verovatno još u grejs periodu, pa poput nedavno emitovanih obveznica od 1,5 mlrd, dospevaju za godinu - dve. E, onda će biti veselo.
Do tada, trošićemo velike (realne) pare na odbranu nerealnog kursa, svaku infrastrukturnu investiciju preplaćivati, ili zakidati na kvalitetu i funkcionalnosti.
To ni mnogo jače ekonomije ne bi podnele bez posledica. Mogu se donekle amortizovati presipanjem iz šupljeg u prazno, ali kada stignu, udar će biti žestok.
Nada mi je, kao što se dogodilo posle 2000, da ćemo tada postati opet miljenici Zapada. Do tada će ovoj vlasti isteći upotrebna dozvola u Evropi, daće šta je obećala u zamenu za gledanje kroz prste, oslobodićemo se, pa će opet krenuti razni programi za reforme, oporavak i uspostavljanje normalnog društva.
Bolnice nam se raspadaju, škole takođe, ni u jednima ni u drugima nema ko da radi, vozovi ispadaju iz trulih šina, EPS stoji na staklenim nogama, regionalni putevi razrovani, a mi maštamo o nekakvom stadionu koji bi koštao kao solidno parče dobrog novog puta.