Prvi IK103 sa motorom u zadnjem prepustu bi trebao biti onaj koji je završio u SU-transu. Imao je lepljena stakla, a umesto kliznih, da tako kažem, prozori su se obarali kao kod Solarisa. Tu su bile i plastične stolice, radijatorsko grejanje, a spoljašnjost su krasila i proširenja na bokovima karoserije sa donje strane. Za razliku od potonjih 103-jki, prenos snage se vršio preko automatskog menjača. Beše proizveden 1993 ako se ne varam. Do skoro je radio u Subotici, gde je do poslednjeg dana ostao u izvornom fabričkom stanju, kako po pitanju enterijera, tako i po pitanju eksterijera. Činio je veliki korak napred u odnosu na dotadašnje Ikarbusove solo gradske autobuse, a nažalost, godinama nakon tog prvenca, Ikarbus će proizvoditi na stotine znatno siromašnijih 103-jki.
I pre sam pisao da je velika šteta što skoro ništa od proizvodnje sa prostora bivše Jugoslavije nije sačuvano. Pre ćemo ponešto od naših vozila naći kod stranaca, nego li u našim garažama ili muzejima. Pored pominjanih Ikarbusovih modela IK4, IK5 i IK6, svakako da su vredni pažnje i Sanosi S115 i S200, kao i razne izvedbe proistekle iz zajedničke proizvodnje FAP-a i Ikarusa. Za Novi Sad je IK4 na VOLVO B58 šasiji, verovatno, i najznačajniji za istoriju javnog prevoza, kao prvi "VOLVO" u Novom Sadu. Kasnijim rekaroseriranjem u Autokaroseriji, imaće i prve autobuse popularnog nadimka Tri prozorčeta, čiji će industrijski dizajn preuzeti slovenački gigant TAM. Vredni promena su Mercedesi 0317K, proizvedeni u skopskoj fabrici 21 Oktomvri. Činili su duži niz godina, ako se ne varam, celokupni vozni park pogona Kosmaj. Naravno, trebalo je sačuvati i po jedan primerak Ikarusa 105/110/111, odnosno, 160/161\166.
Sve što je odigralo iole značajniju ulogu u javnom prevozu bilo kog grada, svakako da zaslužuje mesto u muzeju. Ipak, i Katice, i Zijače, kao i ostala vozila stranih proizvođača koja su još u radu, naći će svoje mesto u više belosvetskih muzeja, pa će se bar negde moći videti, ako svi do jednog budu otišli pod nož u Srbiji. Nažalost, mnoga kultna vozila proizvedena u bivšoj Jugoslaviji, nepovratno su izgubljena, i tu smo propustili priliku da sačuvamo nešto što niko drugi nema, iako se što šta i izvozilo, pa su barem Česi uspeli da sačuvaju par Sanosa Tr200, a Poljaci poneki IK160.