Као што си и сам схватио, музеј који укључује толико врста возила је превише за једног ентузијасту, чак и да има свој музеј, а као што си довољно упућен ти крупнији играчи очигледно не успевају нити да створе и отворе музеје, нити да сачувају благо. И не растурају се само возила која су драгоцена за нашу историју, него и археолошки налази, намештај, употребни предмети, уређаји и друге ствари. Да би се ствари сачувале за будућност потребно је поред личних знања и воље и одређена култура. Али има пуно примера да је код нас та култура врло танка, јер не постоји довољно свести о значају историјских вредности, па ни чувању дела из прошлости. Довољно је видети колико је лепих вишедеценијских, чак и стогодишњих стабала склоњено из наше животне средине, као и колико лепих и вредних кућа...
Што се музеја возила тиче требало би нам неколико, не само у Београду, имамо градове који имају своју традицију производње возила, али изгледа немају музејске амбиције. Наши градови имају тзв. Завичајне музеје и мисле да је име њиховог града толико светски познато, па ће туристи из света да их посете због самог града, а тек онда ће и да посете музеј у том граду. А једини град који на то може да рачуна је Београд и можда Нови сад, а сви остали боље да размишљају шта имају посебно и занимљиво да понуде свету да би их неко посетио. Због Завичајног музеја, тешко да ће се неко запутити у неки Крагујевац, Ваљево чак, а да не помињем Прокупље, Неготин и сл. Мада у Европи и многа села имају музеје, некад и светски познате. Један наш пример је Сирогојно, које је познато чак по две ствари, вуненим одевним предметима и старим планинским кућама од којих су створили музеј.