Језгро Београда без заштите
30.10.2011
Пише Маријана Милосављевић
По многима најлепши поглед на Београд је са Бранковог моста. И обично се мисли на Косанчићев венац (место где силуетом града доминира Саборна црква), који је смештен у оквиру граница Београдске тврђаве – споменика културе и утврђеног непокретног културног добра од изузетног значаја за Републику Србију.
„Београдска тврђава је историјско језгро Београда и представља неприкосновену вредност... Косанчићев венац је најстарије компактно српско насеље које сведочи о развоју овог дела града од 18. века до данас“, пише у документима Републичког завода за заштиту споменика културе, конкретно у брошури „Блок између Париске, Карађорђеве и Велике степенице“ коју је у јуну 2010. потписала директорка ове установе Вера Павловић-Лончарски.
Поднаслов брошуре све објашњава: „Измена и допуна плана детаљне регулације просторне целине Косанчићев венац“, а као и у случају планираног стамбено-хотелског комплекса у подножју Београдске тврђаве носилац израде плана је Центар за планирање урбаног развоја (ЦЕП).
И овде је инвеститор – овог пута руски – добио одрешене руке уз благослов Скупштине града Београда. Реч је о фирми ГДГ д.о.о. чија су примарна делатност „консултантске активности у вези са пословањем и осталим управљањем“ и која је пријавила једног запосленог. Директор је
Герман Гогличидзе, а према доступним подацима фирма планира да на падини између Косанчићевог венца и Карађорђеве изгради бар један хотел.
Директорка Завода радикално променила одлуке
Баш као и у претходном случају, мук запослених у службама заштите прошле године прекинуо је
архитекта Миладин Лукић, саветник-конзерватор обраћајући се Управном одбору Републичког завода за заштиту споменика културе у којем је запослен (8.12.2010). Он се пита како је могуће да Завод (у овом случају директорка), за само четири године радикално промени своје одлуке.
„Актом бр.2/1620, од 8.7.2010. године,
предвиђа се рушење два објекта на адресама: Карађорђева 7 и Париска 3. Ово је супротно споменичком статусу простора и објекта, као и мерама заштите које су дате у важећем Плану детаљне регулације – Косанчићев венац, уређеног од Урбанистичког завода Београда, објављеног у Службеном листу града Београда бр. 37/2007.“
Треба имати у виду, истакао је Лукић, да су наведени објекти у важећем плану валоризовани као културно-историјска, односно амбијентална вредност, а да је
један од потписника валоризације управо Вера Павловић-Лончарски. „Зашто је променила став, и како је дошло до издавања оваквих услова, без учешћа стручне службе Републичког завода, питање је на које нисам добио одговор“.
У писму које је достављено УО, а чије делове Пиштаљка објављује уз дозволу аутора, издвајамо закључак: „Рушењем ова два вредна објекта нарушава се за више од 30 одсто аутентичност наведеног блока.
За објекат у Карађорђевој 7, који је пројектовао архитекта Константин Јовановић, предвиђено је 'враћање изворног изгледа према посебним конзерваторским условима', док су за зграду у Париској 3 предвиђени 'радови на санацији и рестаурацији' (важећи план). Наведени акт о условима, може проузроковати трајно оштећење простора заштићеног културног добра и деградирати га као целину одузимањем споменичких својстава који га одликују, и због којих је, у овом сегменту, категоризовано као изузетан значај за Републику Србију.“ Архитекта Лукић од својих колега одговор није добио, а није га добио ни од министра културе Предрага Марковића коме је писмо такође упутио.
Рушење уместо реконструкције и санације
Многе архитектонски вредне и амбијентално значајне зграде у Београду су срушене или уништене нестручном дорадом. Стручњаци се слажу да за сада не постоје чак ни процене обима деструкције историјских, урбанистичких и амбијенталних вредности и особености Београда које су учиниле локалне власти, пројектанти, урбанисти и инвеститори.
Војислав Петровић представник је Скупштине станара у Париској 3 на Косанчићевом венцу. Он је архитекта и урбаниста, стручњак са дугогодишњом праксом и великим бројем изведених стамбених објеката у Прагу и Београду. Докторант је на Архитектонском факултету у Прагу. После издатих мера заштите 2008. и 2009. године он и његове комшије организовали су се као станари и ушли у процес прибављања све правне документације како би реновирали зграду у којој живе. До сада су урадили реконструкцију улазног портала зграде као и део приземља. Прикупљена су средства за реконструкцију фасаде.
„Одједанпут план се мења. Наша имовина ће бити угрожена уколико се допусти измена плана. Угрожен ће бити и град. Да ли Београд треба да изгуби своју физиономију? Овакав покушај сигурно би био осујећен у свим европским градовима.
Озбиљни градови са дугом традицијом урбанизације са великом пажњом чувају своја градска ткива. У Чешкој све парцеле које се налазе око новог објекта морају да дају сагласност како би се суседни објекат саградио, па се тако избегава корупција службеника у градској управи јер добијање грађевинске дозволе у великој мери зависи од сагласности суседа“, објашњава Петровић. Он је графички приказао како ће убудуће изгледати поглед са Бранковог моста, а приказе које објављујемо уз овај текст доставио је свим надлежним органима у Београду, укључујући и градоначелника Драгана Ђиласа. Нико му није одговорио.
Републички завод за заштиту споменика културе добија средства из буџета да чува и штити јавни интерес грађана Србије. Једна од обавеза Републичког завода је да чува и даје мере заштите реконструкције и санације за овако ретке објекте који су успели да преживе преко 120 година на Калемегданској падини. „Републички завод је поступио мимо својих дужности и обавеза. Овакав пример је идеалан да почну да га следе и други инвеститори. Објекат од културно-историјске вредности се намерно запусти и онда се за непуне четири године прогласи објектом без значаја, па макар га је пројектовао чувени архитекта Константин Јовановић који је пројектовао зграду Народне банке и зграду у Карађорђевој 7. Чудне су мере заштите које спроводи Републички завод и тако ради против сопственог статута – једина мера заштите супротна том статуту је рушење културно историјског наслеђа“, каже Војислав Петровић.
Измене и допуне плана морају бити од јавног интереса и морају се поклапати са интересима свих грађана а нарочито становника и власника који на том подручју живе. Мењати регулациони план само због тога да би инвеститор имао што више квадратних метара на локацији представља тежак прекршај, уз могућност корупције на шта мора да се обрати пажња.
„Изградити објекат који по својој сразмери и структури односно величини не припада уситњеном урбаном ткиву Косанчићевог венца видим као брисање историје. Јасна је тенденција обрађивача плана (ЦЕП) да интересе инвеститора наметне изнад интереса града Београда. С друге стране, интерес урбаниста морао би да буде
очување малобројних објеката који су нам остали из 19. века. Обрађивач плана није објаснио какав је јавни интерес града Београда осим што се уништава културно-историјско наслеђе и преобликују градски блокови који представљају најстарији део града. Ако се изађе у сусрет инвеститору измениће се градска визура на Калемегдан и шеталиште“, истиче Петровић.
Власт не дозвољава учешће јавности
На месту зграде у Карађорђевој 7 добила би се зграда која би својим волуменом потпуно нарушила поглед и визуру како на Калемегдан тако и са Калемегдана. Визура би се променила тако да би Старим градом доминирали потпуно нови објекти који се тешко могу уклопити у старо градско језгро. Саборна црква, која је увек била доминантни репер, изгубила би своју моћ у визуелном смислу и да би нови блокови преузели доминацију.
Што се процедуре тиче била је скоро идентична оној карикатуралној јавној расправи у Градској управи поводом измена и допуна дела постојећег Плана детаљне регулације такозваног Блока између улица Дунавске, Тадеуша Кошћушка и булевара Војводе Бојовића.
Председник Комисије за планове Скупштине града Београда Небојша Стефановић (на 139. јавној седници, одржаној 19.07.2011, године), показао је дубоко неразумевање значења јавне седнице. Забранио је учешће у расправи онима који нису послали писмене примедбе, а Петровића је избацио из сале због негодовања.
На затвореном делу седнице, Комисија за планове Скупштине града Београда разматрала је примедбе достављене у току јавног увида. „Сходно наведеном, процедура јавног увида је у потпуности спроведена у складу са важећим прописима“, тврде надлежни.
Очајни станари пишу градоначелнику чија служба прослеђује њихов допис Секретаријату за урбанизам и грађевинске послове. Анализиравши одговор ове ниже инстанце, Петровић се поново обраћа градоначелнику (13. септембар 2011) и тражи да му одговори зашто на затвореној седници која је одржана одмах после јавне седнице није могао да учествује као појединац и као представник скупштине станара. „Тражим да се понови затворена седница како бих могао да учествујем јер по правилнику имам права да будем присутан. Председник Комисије за планове тада ми је рекао да по правилнику немам права да учествујем. Сада је јасно да сам на то имао право што потвђује члан 14. овог правилника“, написао је Петровић. Одговор није стигао.
Коначна верзија урбанистичког плана са Извештајем о јавном увиду биће достављена Градском већу града Београда ради утврђивања, након чега ће бити упућена Скупштини града Београда на разматрање и доношење. После тога, предлог за измену и допуну Предлога урбанистичког плана подноси се у форми амандмана. Амандман може поднети одборник, Градско веће, градоначелник, стално радно тело скупштине, скупштина градске општине и 500 бирача са пребивалиштем на територији града.
Пошто је јасно да нико од запослених у градској власти неће одреаговати, прикупљање потписа је у току.
ПРИЛОГ: Приказ будућег погледа са Бранковог моста ка Саборној цркви, аутор Војислав Петровић