Ova javna rasprava je prethodila odluci o premestanju zeleznickog cvora. Idejni autor je najznacajniji zeleznicki inzenjer Jugoslavije projektanta Barske pruge od Bijelog polja do Podgorice, prve metro studije Beograda i tvorca Beogradskog zeleznickog cvora Savo Janjic (1919-2000). Redovni provesor gradevniskog fakulteta, doktorirao je u Ahenu 1955. Radio je do 2000 kada je pomagao na rekonstrukciji zelezncickih mostova nakon NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
– Град Београд је био добио међународни зајам за решавање проблема Београдског железничког чвора. Дирекција ЖТП Београда је била предложила решење познато као „Привремено решење београдског железничког чвора“.
Главне карактеристике „Привременог решења“ су биле: да се нова монтажна станична зграда изгради око 100 м од садашње према Мостару, значи да остане чеона („ћорсокак“), да се смањи број колосека у станици (без гаранције да се неће повећавати), уклањање теретне станице, да се повећа број колосека око Калемегдана, да ранжирна станица буде на Ади Хуји и да то буде решење за следећих 10 до 15 година у току којих би се извршила припрема за трајно решење.
Урбанистички завод Београда је предлог прихватио условно – само ако нема финансијских средстава за потпуно, трајно, решење.
Градска управа, на челу с Бранком Пешићем, је непоколебљиво подржавала то „привремено решење“.
Људи су почели спонтано да критикују „Привремено решење“. Током октобра у новинама су се појављивали чланци о тој теми. Критике „Привременог решења“ су биле све чешће и жешће. Само у Београду. Унутрашњост Србије и Југославије ниje извештаванa о тој јавној расправи у Београду.
Власт је одлучила да покаже како изгледа социјалистичка самоуправна демократија. Социјалистички савез радног народа Југославије (ССРНЈ) је у договру с градском управом Београда у јесен 1968. Године, седницом одржаном 04.11.1968. г. од 19:00 до око 23:00 у Градској скупштини, званично отворио јавну дискусију о предлогу ЖТП Београда под насловом: „Делимична реконструкција главне железничке путничке станице Београд“ /1/ познато као „Привремено решење београдског железничког чвора“.
Основни захтеви и разлози за одбијање „Привременог решења“ су били следећи: станица треба да буде проходна, она треба да буде на главном правцу северозапад-југ, град треба да се ослободи од загађења, ранжирна станица треба да се измести, пруге око града треба да се уклоне, град треба да се спусти на своје реке, обале треба да се уреде за шеталишта, паркове, јавне институције и за стамбене зграде. Београд треба да прогледа. Изванредан јединствени положај Београда би добио пун изражај. Сава би делове града с обе њене стране хармонично повезала, ослободило би се најскупоценије змљиште града за градњу нових објеката: јавних институција и за становање, укупни трошкови би били мањи од трошкова за „привремено решење“ и трошкова „кроз 10-15 година“ за трајно решење. Београд би зрачио својом пуном оригиналном лепотом изузетног велеграда.
Многе архитекте, грађевински и други инжењери, правници, економисти, лекари, уметници, техничари, радници, професори, љубитељи Београда су оштро, јавно, критиковали тај званични предлог. Новине су све објављивале али само у београдским издањима, не и за унутрашњост земље. Без цензуре су објављивале многобројне и разноврсне предлоге за решење, разлоге да се усвоји предлог као и разлоге и доказе да треба да се одбије.
Предлози за одбијање „привременог решења“ су били убедљивији и оправданији. Имали су све више јавних поборника (документација о расправи може сада да се види и преузме са линка /2/).
Отворено писмо Бранку Пешићу/3/ су потписали осам академика САНУ, инжењери, лекари, уметници, професори, техничари, радници. Тражили су да се одбије званични предлог за „Привремено решење београдског железничког чвора“ да би се Београд ослободио железничких окова, да би сишао на реке, да би се дуж обала река направила шеталишта и паркови, и да железничка станица не буде ћорсокак већ проточна на главном правцу сверозапад-југ. Лист „Недељне информативне новине“ – „НИН“ га је објавио у целости /4/.
Резултат те заједничке борбе 1968 г. – 1971. г. /2/-/7/ је било одбијање званичног предлога за „Привремено решење београдског железничког чвора“ и одређивање САНУ да води даље поступак.
Професор Грађевинског факултета Сава Јањић је са својом екипом добио мандат од САНУ да предложи решење. Њихов предлог за решење познат под називом „Прокоп“ је усвојен. Ни после 50 година он још није потпуно остварен! Прошло је 90 година од како је почело да се расправља о решавању београдског железничког чвора!