Karlo del Ponte
Advanced
@Вожд
Ваљда је лепо понашање да коментаришеш оно што сам написао, а не оно што измишљаш. У претходних 10 страна се на прузи око Калемегдана помиње лакошински систем у форми брзог регионалног трамваја, са максималном брзином 40-50км/с на месту проласка кроз густо урбанизовану зону. Просечна техничка брзина од 70км/с се уопште не помиње за трасу око Калемегдана, него трасу Савски трг - Раковица.
Одакле то да су Сајам и Савски трг безначајне локације у односу на Вуков споменик?
А то да први приоритет има метро никако не пије воду:
- Ми смо у економском смислу трећи свет. Први прогресивни корак, који трећи свет чини је да искористи железничке коридоре за масован превоз. У Каиру је прва метро линија настала спајањем тунелом кроз центар две радијалне приградске линије. У Бело Хоризонтеу ништа ницу ни копали, као ни у Рецифеу. У Подсахарској Африци Најроби и Лагос такође почињу метро са мало набуџеном железницом. За разлику од њих ми идемо у рикверц.
- Ако немамо кадровску оперативу за управљањем трамвајима и приградским железницама, у метроу који би нам пао са неба би имали кашњења 15-20 минута, као у Каракасу.
- Са улагањем од 200.000.000 евра у приградске железнице Београда, додаје се 150.000 брзо и на време превезених путника. Са истим улагањем у патрљак метро линију долази се до 30.000-40.000 путника, и то на краћој релацији.
- Економски најуспешнији метро пројекти су они који се надовезују на већ успешне системе брзог масовног превоза, и зато је почетак увек економски најтежи. Баш због тога, ако је метро линија доградња већ развијених градских железница, остварује се ефекат друге линије метро-а (линија није линија већ део мреже која брзим и поузданим превозом покрива више релација).
А сада, да "железница дели град", је флоскула антиталентованих шинофобних урбаниста, каквих имамо на доста места у Србији. Рецимо у Нишу на тај начин постоји 6 небезбедних места на Пиротској прузи, где деценијама нико да издвоји новац у вредности 2 аутобуса да спасе људске животе. Да не говоримо о низовима мањих пројеката, који су могли бити изведени за све ове деценије (један од ретких урађених је пружни надвожњак преко Јурија Гагарина). Идеја да у БЖЧ све буде денивелисано није лоша, и не противим јој се, а томе теже и многи други велики градови (ако већ нису спровели).
Е сад, да је урбанизам старији од саобраћаја, или ма чега другог, по којем је урбаниста диктатор простора, ни у комунизму није дало добре резултате. Урбанизам се међу техничким наукама сматра најкомплекснијом, због примене безброј наука (и саобраћајне), и савремени урбанизам се заснива на тимовима и јавним дискусијама. Чак постоје и студијски програми на западу, који урбанизам изучавају искључиво као друштвену науку. Везано за сложеност имплементације, нема захтевнијег урбаног елемента од железнице. Минимални полупречници кривина и максимални успони и падови су толико ограничени, да је готово увек исплативије променити окружење железничке пруге него саму пругу. Због путничких веза које се истом остварују, доносици одлука који нису кратковиди не мисле да одвајају капије светова од света који се уз њих створио. Већи захвати се везују за укопавање, уздизање на стубове, и спајање подземно кроз центар периферних сегмената.
А како се понела прича и о полицентричној структури, да и она се најлакше и најбоље може ослонити на 2 железничка чвора.
Ваљда је лепо понашање да коментаришеш оно што сам написао, а не оно што измишљаш. У претходних 10 страна се на прузи око Калемегдана помиње лакошински систем у форми брзог регионалног трамваја, са максималном брзином 40-50км/с на месту проласка кроз густо урбанизовану зону. Просечна техничка брзина од 70км/с се уопште не помиње за трасу око Калемегдана, него трасу Савски трг - Раковица.
Одакле то да су Сајам и Савски трг безначајне локације у односу на Вуков споменик?
А то да први приоритет има метро никако не пије воду:
- Ми смо у економском смислу трећи свет. Први прогресивни корак, који трећи свет чини је да искористи железничке коридоре за масован превоз. У Каиру је прва метро линија настала спајањем тунелом кроз центар две радијалне приградске линије. У Бело Хоризонтеу ништа ницу ни копали, као ни у Рецифеу. У Подсахарској Африци Најроби и Лагос такође почињу метро са мало набуџеном железницом. За разлику од њих ми идемо у рикверц.
- Ако немамо кадровску оперативу за управљањем трамвајима и приградским железницама, у метроу који би нам пао са неба би имали кашњења 15-20 минута, као у Каракасу.
- Са улагањем од 200.000.000 евра у приградске железнице Београда, додаје се 150.000 брзо и на време превезених путника. Са истим улагањем у патрљак метро линију долази се до 30.000-40.000 путника, и то на краћој релацији.
- Економски најуспешнији метро пројекти су они који се надовезују на већ успешне системе брзог масовног превоза, и зато је почетак увек економски најтежи. Баш због тога, ако је метро линија доградња већ развијених градских железница, остварује се ефекат друге линије метро-а (линија није линија већ део мреже која брзим и поузданим превозом покрива више релација).
А сада, да "железница дели град", је флоскула антиталентованих шинофобних урбаниста, каквих имамо на доста места у Србији. Рецимо у Нишу на тај начин постоји 6 небезбедних места на Пиротској прузи, где деценијама нико да издвоји новац у вредности 2 аутобуса да спасе људске животе. Да не говоримо о низовима мањих пројеката, који су могли бити изведени за све ове деценије (један од ретких урађених је пружни надвожњак преко Јурија Гагарина). Идеја да у БЖЧ све буде денивелисано није лоша, и не противим јој се, а томе теже и многи други велики градови (ако већ нису спровели).
Е сад, да је урбанизам старији од саобраћаја, или ма чега другог, по којем је урбаниста диктатор простора, ни у комунизму није дало добре резултате. Урбанизам се међу техничким наукама сматра најкомплекснијом, због примене безброј наука (и саобраћајне), и савремени урбанизам се заснива на тимовима и јавним дискусијама. Чак постоје и студијски програми на западу, који урбанизам изучавају искључиво као друштвену науку. Везано за сложеност имплементације, нема захтевнијег урбаног елемента од железнице. Минимални полупречници кривина и максимални успони и падови су толико ограничени, да је готово увек исплативије променити окружење железничке пруге него саму пругу. Због путничких веза које се истом остварују, доносици одлука који нису кратковиди не мисле да одвајају капије светова од света који се уз њих створио. Већи захвати се везују за укопавање, уздизање на стубове, и спајање подземно кроз центар периферних сегмената.
А како се понела прича и о полицентричној структури, да и она се најлакше и најбоље може ослонити на 2 железничка чвора.