Крајем августа сам писао овде о Златибору као граду на планини за бољестојеће становнике.
Тренутна понуда стамбеног простора превазилази могућности издавања. Ускоро ће престсти да буде туристичко место, а све више ће бити стамбено насеље.
Након епидемије која је многима показала могућности, или отворила начине рада од куће, изван седишта фирме, мислим да ће се убррзати та трансформација Златибора и да ће се убрзано насељавати људи који на такав начин могу да раде.
Али, цео менаџмент општине то није у стању да прати, организационо, технички и културолошки.
Није довољно само решити изношење смећа и тиме сматрати да су испуњени атрибути града. Превише пажње и новца је усмерено ка жичари, док се гомилају фундаментални проблеми. Вода није довољно квалитетна, ускоро је неће ни бити довољно јер инсталације не прате градњу, канализација још не постоји на прихватљив начин...
Улице се не перу, не чисте (у августу сам писао о зимској ризли), не решава паркирање, не постоји аутобуска станица, културни садржаји... (Због реновирања њихове зграде, Ужичко позориште је ову сезону, до короне, играло у Културном центру на Златибору.) И то је све. Сва понуда се након тога своди на понеку екскурзију у околини и мачкатско печење и пршуту и чекање гондоле. То никако не могу и не смеју бити једини адути града који ће ускоро имати бар 150000 кревета (не могу рећи становника) .