Zdravlje i rekreacija

[astrodule]

Samo da još jednom ponovim jer sam se loše izrazio za planinarenje - manja grupa je ok, ali grupe nepoznatih od preko 10 ljudi - ne razumem.

Motivacija mi je jasna. Mnogi ne mogu da se nateraju sami.

Ali to je onda treniranje na silu, zato što drugi kažu da tako treba, tu onda nema uživanja, onog pravog.

 

[mariks]

Pa treniranje nikad nije lako da bi vecina uzivala telo voli da bude lenjo, a tako i mi. Sve je to neki rad, samo rad na sebi.

 

[nensav]

Kada sa išao na plannarenje išli smo ja i drugar, a posle ja i devojka. Ponekad sam išao sam. retko kada je grupa bila veća i to mi je baš smetalo.
Teško je uskladiti sa svoma ritam panjanja kao i uživanja u prirodi, stalno neko priča, žali se i sl.

Pre nekoliko dana sam ovde postavio moj problem sa bolom u nogama. Obavio sam analize i snimanja pa da bi i drugi sa sličnim problemima znali - problem je kao što je neko ovde i pogodio - u kičmi, donji deo, pršljeni su ikliznuli, još nemam potpunu dijagnozu. Moram na fizikalnu, nije strašno, mada sam malo deprimiran. Meni to da se dogodi.....

 

[KlauKalash]

Sa planinarskim drustvima mozda ima smisla ici kada si apsolutni pocetnik, ili ako si matorac pa vise ides zbog druzenja nego zbog samog planinarenja.

 

[astrodule]

Tako i ja mislim, ali bas sam sada za vikend bio na Povlenu i bila je jedna bas velika grupa i tu vidis da su ljudi po grupicama organizovani, nema tu mnogo price sa ostalima.

Za takve zaista ne znam sta rade sa tolikom grupom, narocito kada sam video kolike su pauze pravili.

Ali dobro, ima nas raznih.

 

[ŽeljkoNV]

Lepa tema, izađite gde možete, šetajte, trčite, sami ili u društvu, važno je biti na vazduhu i imati aktivnost.
Par slika sa mojih aktivnosti

 

[Ђоле Певчанин]

Искључиво сам возим бајс, шетам, сам идем у ресторане, кафиће по потреби. Мени је то нормално а и не волим притисак и негодовање других људи.

 

[KlauKalash]

Lepa tema, izađite gde možete, šetajte, trčite, sami ili u društvu, važno je biti na vazduhu i imati aktivnost.
Par slika sa mojih aktivnostiPogledajte prilog 256017
Pogledajte prilog 256014Pogledajte prilog 256015Pogledajte prilog 256016

Bas lepe slike. Ako pogadjam, rekao bih;
1. Kopaonik
2. Uvac
3. Opet Kopaonik
4. Goč ili Tara

 

[Beki]

Iskreno, postoji osoba od koje mi retko treba predah i kad sam u fazonu da želim da se malo sklonim od svih, tu ne mislim na nju.

I da ima kondiciju, a i volju, za moje kilometraže i tempo, nikad ne bih išao sam.

Ovako kako je, bolje sam.

Po nekom automatizmu bih opljunuo po trkačkim klubovima i ljudima koji se tamo skupljaju jer ih poznajem, ne trčim sa njima, ali banjavam im na žurke jer znam vlasnika jednog tog kluba Ipak, nek su oni meni živi i zdravi, svakim danom sam sve tolerantniji, budi, brate, isfoliran, proseravaj se, ma, budi šta god želiš... ne budi ćaci i sve ok Može sto selfija, samo ne vadi utoku.

 

[astrodule]

Meni su ti trkački klubovi kao sektaši.

Ali ne smetaju mi, dok ne zauzmu celu širinu staze. E tada volim da idem po sred svog dela staze i da ih teram da se sklone.

Meni jednostavno ne prija taj tip treninga.

Veoma je teško naći sparing partnera za trčanje. Znači da imate slična interesovanja i možda i važnije, da ste slično kondiciono spremni.

 

[ŽeljkoNV]

Bas lepe slike. Ako pogadjam, rekao bih;
1. Kopaonik
2. Uvac
3. Opet Kopaonik
4. Goč ili Tara

Delimično si pogodio, mogao bih sa ovim fotosima u kviz .
Volim planine, a i skijanje. Imam lepih ski fotografija sa Kopa, Zlatibora, Bjelasice, Jahorine. Prve dve si pogodio. Prva je Kop sa početka Duboke 2, pogled prema Pančiću, Krčmaru.
Druga je Uvac, ali ne sa vidikovca gde se svi selfiraju (mada nemam ništa protiv), već malo ranije sa izvrsne pešačke staze od kampa u Družinićima ka Molitvi.
Treća je Jadovnik, podnožje vrha Katunića sa pogledom na Ozren ispod koga izvire reka Uvac i
četvrta je pogled sa vrha Zlatara, Velika Krševa prema crnogorskim planinama i Pešteri.

 

[Filip 01]

Ali stvarno ne bi mogli da verujete koliko neki ljudi imaju neki strah da sami nešto rade.
Uglavnom je to neka glupava nesigurnost da će neko pomisliti da si očajan jer sediš sam u kafiću/restoranu, bioskopu itd...
Boje se ljudi da neko(nepoznate i nebitne osobe) ne pomisle da nemaš prijatelje i da si možda neki čudak sa kojim niko neće da se druži itd...
Sećam se da sam zaključio to kod jednog drugara koji mi je to i priznao, pa me je uvek zvao kada stigne ispred kafića/restorana da proveri da li sam seo i gde.
Morao sam nekoliko puta da ga slažem da sam tu za 1-2min i da udje da sedne i da mi naruči piće(jer nekad nije hteo ni da udje, dok ne stignem).
Prvo sam popričao sa njim, pa ga zezao i eto kasnije i sam je krenuo da uživa i sada bez opterećenja i sedne sam u kafić, pa i u restoran da jede.

 

[marrecar]

Sa planinarskim drustvima mozda ima smisla ici kada si apsolutni pocetnik, ili ako si matorac pa vise ides zbog druzenja nego zbog samog planinarenja.

Baš suprotno, mislim da je najgora opcija kao početnik ići na planinarenje u grupi. U takvim grupama je daleko više iskusnijih osoba, pa početnici onda često umeju da uspore celu grupu i dolaze nespremni na takve poduhvate - u pogledu fizičke spreme, ali i opreme. S druge strane, ići sam na planinarenje može biti opasno, jer jednom pogrešno postavljena noga može doneti dosta problema. Za takve poduhvate je potrebno minimum dve osobe. I na kraju treba postaviti realne ciljeve.

Ja sam nedavno bio u Gruziji sa drugarom, napravili smo par planinarenja i da smo bili sa još nekim, ili u grupi sa iskusnijim i spremnijim ljudima, onda bismo ih definitivno usporili. Prvo planinarenje nam je trajalo 6-7 sati i prošlo je bez problema, ali smo išli svojim tempom i pravili pauze kada nama odgovara i naravno uživali u svakom pogledu usput. Na drugom planinarenju, koje je već bilo dosta lakše, nam se desio peh, gde nas je na samo 100m od glečera uhvatilo nevreme sa jakim pljuskom. Put je imao kamenje i stene, što je onda bilo još opasnije jer uz kišu je automatski dosta klizaviji teren i povećava se opasnost od povrede. U tom slučaju solo opcija nikako ne dolazi u obzir, a nespremnost i neiskustvo bi tada i u grupi bilo zastrašujuće.
Treće planinarenje je bilo najuspešnije, gde smo se sa 1700m popeli na 3000m. Jako strma putanja, ali dosta bezbednija jer je 70% bilo zemlja, odnosno trava i šuma, dok je ostatak bilo kamenje. Na kraju nas je vrh Kazbegi nagradio time što je sklonio oblake i pokazao svoju veličanstvenost od 5000m - dok su nas na putu ka našem cilju dve grupe upozorile da nažalost nećemo videti vrh jer je sve vreme kod oblacima.

Kad već stavljamo slike, da se malo i ja pohvalim onda:

Ušba

Vodopadi Šdugra

Planinarenje do glečera Škara ispod vrha Škara

Ušguli (najviše neprekidno nastanjeno selo u Evropi), u pozadini najviši vrh Gruzije Škara sa preko 5200m

Planinarenje na 3000m u regionu Stepantsminda, naša pitanja se vidi desno od parkinga, pa se najviše linija brda skroz gore u oblake.

Na 3000m nas je dočekao vrh Kazbegi iza oblaka, pa nas je onda nagradio otkrivanjem svojih 5000+ metara visine. Dok je bio iza oblaka, nismo mogli ni da pretpostavimo gde je vrh - naša vizuelna procena je bila daleko niža od realnosti.

 

[KlauKalash]

Baš suprotno, mislim da je najgora opcija kao početnik ići na planinarenje u grupi. U takvim grupama je daleko više iskusnijih osoba, pa početnici onda često umeju da uspore celu grupu i dolaze nespremni na takve poduhvate - u pogledu fizičke spreme, ali i opreme. S druge strane, ići sam na planinarenje može biti opasno, jer jednom pogrešno postavljena noga može doneti dosta problema. Za takve poduhvate je potrebno minimum dve osobe. I na kraju treba postaviti realne ciljeve.

Ja sam nedavno bio u Gruziji sa drugarom, napravili smo par planinarenja i da smo bili sa još nekim, ili u grupi sa iskusnijim i spremnijim ljudima, onda bismo ih definitivno usporili. Prvo planinarenje nam je trajalo 6-7 sati i prošlo je bez problema, ali smo išli svojim tempom i pravili pauze kada nama odgovara i naravno uživali u svakom pogledu usput. Na drugom planinarenju, koje je već bilo dosta lakše, nam se desio peh, gde nas je na samo 100m od glečera uhvatilo nevreme sa jakim pljuskom. Put je imao kamenje i stene, što je onda bilo još opasnije jer uz kišu je automatski dosta klizaviji teren i povećava se opasnost od povrede. U tom slučaju solo opcija nikako ne dolazi u obzir, a nespremnost i neiskustvo bi tada i u grupi bilo zastrašujuće.
Treće planinarenje je bilo najuspešnije, gde smo se sa 1700m popeli na 3000m. Jako strma putanja, ali dosta bezbednija jer je 70% bilo zemlja, odnosno trava i šuma, dok je ostatak bilo kamenje. Na kraju nas je vrh Kazbegi nagradio time što je sklonio oblake i pokazao svoju veličanstvenost od 5000m - dok su nas na putu ka našem cilju dve grupe upozorile da nažalost nećemo videti vrh jer je sve vreme kod oblacima.

Kad već stavljamo slike, da se malo i ja pohvalim onda:
Pogledajte prilog 256034
Ušba
Pogledajte prilog 256035
Vodopadi Šdugra
Pogledajte prilog 256036
Pogledajte prilog 256037
Planinarenje do glečera Škara ispod vrha Škara
Pogledajte prilog 256039
Ušguli (najviše neprekidno nastanjeno selo u Evropi), u pozadini najviši vrh Gruzije Škara sa preko 5200m
Pogledajte prilog 256040Pogledajte prilog 256041
Planinarenje na 3000m u regionu Stepantsminda, naša pitanja se vidi desno od parkinga, pa se najviše linija brda skroz gore u oblake.
Pogledajte prilog 256043
Na 3000m nas je dočekao vrh Kazbegi iza oblaka, pa nas je onda nagradio otkrivanjem svojih 5000+ metara visine. Dok je bio iza oblaka, nismo mogli ni da pretpostavimo gde je vrh - naša vizuelna procena je bila daleko niža od realnosti.
Pogledajte prilog 256042Pogledajte prilog 256044

Super su slike, planiram da odem do Gruzije vec godinama. Cuo sam super stvari i po pitanju planinarenja, ali i skijanja.

Ali i dalje stojim da je za pocentike bolje da idu u grupi, jer grupa podrazumeva bas to, da se ide tempom najsporijih i da se ljudi medjusobno ispomazu. Tako ako neko ne moze vise da se penje, treba da ima nekog sa kim moze da se vrati na pocetnu tacku.
Kad kazem pocentik, ne mislim na one koji nisu mrdnuli nigde godinama pa odlucili da krenu da osvajaju vrhove, nego se podrazumeva da su svesni svojih mogucnosti i da biraju ture koje nisu mnogo naporne.

 

[astrodule]

Početnici treba da idu u grupi da vide u praksi opremu i koliko znači imati dobru opremu i kako se treba obući i koliko znači slojevito oblačenje, šta jedu drugi, koliko nose vode...

Takođe da u praksi nauče kako se koriste štapovi (neko od iskusnijih će sigurno hteti da pomogne), mada je dovoljno i samo gledati i upijati sve što vidiš što se tiče tehničkih stvari.

Kad se nauče osnovne stvari - mapu u ruke, wikiloc ili neki drugi sajt i pali. OK, neko nema kola, pa je osuđen na buseve i tu planinarska društva mnogo znače jer je prevoz organizovan, ali može se i sam organizovati sa autobusima i taksijima.

 

[Beki]

Ali stvarno ne bi mogli da verujete koliko neki ljudi imaju neki strah da sami nešto rade.
Uglavnom je to neka glupava nesigurnost da će neko pomisliti da si očajan jer sediš sam u kafiću/restoranu, bioskopu itd...
Boje se ljudi da neko(nepoznate i nebitne osobe) ne pomisle da nemaš prijatelje i da si možda neki čudak sa kojim niko neće da se druži itd...
Sećam se da sam zaključio to kod jednog drugara koji mi je to i priznao, pa me je uvek zvao kada stigne ispred kafića/restorana da proveri da li sam seo i gde.
Morao sam nekoliko puta da ga slažem da sam tu za 1-2min i da udje da sedne i da mi naruči piće(jer nekad nije hteo ni da udje, dok ne stignem).
Prvo sam popričao sa njim, pa ga zezao i eto kasnije i sam je krenuo da uživa i sada bez opterećenja i sedne sam u kafić, pa i u restoran da jede.

Brate, nije me blam nego je smor i nemam potrebu

Ko ima, super. Što se mene tiče, cirkaću kod kuće ako već neće niko da izađe, nije mi baš nikakvo zadovoljstvo da sedim sam negde u nekom pabu i cirkam.

Kod kuće, slušaću muziku koju ja hoću i biću okružen ljudima koji su mi bliski i koji se u zavisnosti od životnog doba menjaju. Ili sam sam.

Bioskop na primer isto, skinuću lepo film i gledati kod kuće

Nismo svi isti, ali hoću da kažem da nije sve do toga da je nekog sramota. Meni je besmisleno i dosadno.

A i ono, ako neće niko u kafić, super, kod kuće me pivo košta tri puta manje

Restoranima nisam opsednut da baš moram sad to veče tamo da izađem jer mi se jede neizdrživo nešto.

Sve u svemu, nije da me je blam nego ako večeras hoću da popijem neko pivo, a nemam sa kim, ne osećam apsolutno nikakvu potrebu da to radim u nekom kafiću.

Nema tu ni neki element avanture i da probaš nešto novo kad sam već obišao sve u Beogradu što me zanima.

Van Beograda bih se probudio i išao sam tako jer mi dosadno bilo u sobi/apartmanu i jedini sam bio budan, ali i to mi je bio smor i ne bih ponavljao. Nije mi prosto zadovoljstvo. Sedim tako sam negde i nešto jedem i pijem - nema mi baš nikakvu čar. Uvek sam u fazonu, bolje da sam otišao da istrčim Naročito što to što pojedem je retko bolje od onoga što bih sam spremio kod kuće, a i kad je bolje, nije toliko bolje da je vredelo da se sam smaram u restoranu