Sistem kontrole rada bi trebalo pojednostaviti, ako npr imamo liniju na kojoj su pritužbe putnika stalne, svakodnevne onda bi trebalo da imamo i standardizovane metode korektivne akcije. Na primer, postavi se neki kritični nivo pritužbi, ili se postavi sistem ocenjivanja kome može da tehnički pristupi širi krug putnika (ridžovani kao anketari npr) i onda se postave kriterijumi lokiko treba negativnog "outreacha" da bude po nekoj liniji da bi se ona označila kao neefikasna, kao i rok za izvršenje korektivne akcije. Lako je posle ustanoviti stanje na terenu. Na liniji 48 večernji polasci subotom su problem već nekoliko godina, a često se dešava, posebno zimi, da GSP uopšte ne izvede svoja vozila a privatnici ne povećaju broj vozila, ili ga povećaju nedovoljno. Mene kao putnika ne treba da zanima da li je to privatnik. Mene zanimaju konkretne garancije, npr. da se poslednji polazak mora odraditi, i da čak u slučaju kvara tokom obavljanja poslednjeg poslaska se mora poslati zamensko vozilo, ili ako to nije moguće, da se svim putnicima koji se zateknu u ovoj situaciji refundiraju troškovi taksija, ili odbiju od sledeće pretplate za personalizovanu kartu.
Zašto pričam sve ovo? Pa zato što za sve vrste roba i usluga postoje zakonski propisi o nekom vidu garancije, kvaliteta ili standardizacije za kupca ili korisnika. Jedino u javnom prevozu takav pravni mehanizam ili ne postoji ili ga je isuviše jednostavno zaobići.