Zašto akcize ne treba smanjivati
20/06/2018 od Nebojša Katić
Trenutni protesti i politizacija rasprave o akcizama i ceni goriva manifestacija su jeftinog populizma na pogrešnoj temi. Buka u vezi sa cenom goriva prikriva mnogo veće probleme od onih koji su na površini.
Seme današnjih problema posejano je na samom početku tranzicionih procesa u Srbiji. Bez ikakve strateške ideje o tome kuda i kako dalje, a suočene sa nestrpljenjem javnosti koja želi bolji život i to brzo, tranzicione vlasti su odlučile da građanima omoguće kupovinu jeftinih polovnih automobila nudeći im tako iluziju prosperiteta.
Svi oni koji su do juče vozili skromne domaće automobile (ili nisu vozili ništa), najednom su mogli da kupe vozila poznatih svetskih proizvođača. Većina građana nije imala novca za novo, pa je krenula da kupuje stare ili prastare polovne automobile koji se masovno uvoze u Srbiju. Svi su bili zadovoljni, a najzadovoljniji su svakako bili stanovnici država zapadne Evrope. Umesto da troše novac na recikliranje otpada (automobila i guma), oni su ga izvezli Srbiji i na tome čak zaradili.
Od 2001. do danas, broj stanovnika Srbije je smanjen za više od pola miliona duša i taj trend se nastavlja i dodatno pojačava iseljavanjem. U istom periodu broj registrovanih putničkih automobila se povećao za oko 600.000. Ni mala primanja, ni ekonomska kriza, ni rezanje plata i penzija nisu zaustavili ovu, bar u ekonomskom smislu, nenormalnu pojavu.
Porodice koje u racionalnom sistemu i pri zdravoj pameti ne bi mogle da pomisle da kupe automobil, sada poseduju bar jedan, a ponekad i dva polovna automobila kupljena za male pare. Ali kako polovno gorivo još nije izmišljeno, građani svojim jadnim platama moraju plaćati visoku cenu goriva.
Efekti ove kratkovide državne politike vidljivi su na svakom koraku. Samo u Beogradu je registrovano preko 550.000 putničkih vozila – više nego u celom regionu Vojvodine. Parking- prostor i širina saobraćajnica nedovoljni su za toliki broj automobila, pa to dodatno pojačava nervozu i bahatost vozača. Saobraćajne gužve u Beogradu su nesnošljive, dok su ekološke posledice pogubne po zdravlje ljudi. Drumovima jure stari automobili koje vlasnici ne mogu da održavaju ili to čine štapom i kanapom. Cena toga se plaća životima, gotovo svakodnevno.
Domaće cene goriva i visina akciza nisu nerazumne i osciliraju oko regionalnog proseka. Uzgred, zahvaljujući besmislenoj politici jakog dinara, cene goriva u Srbiji iskazane u evrima izgledaju više nego što jesu.
Jeftino gorivo ne spada u garantovana prava građana, niti su akcize instrument socijalne politike. Smisao akciza je da se njima puni budžet i/ili destimuliše potrošnja onih proizvoda koji štete zdravlju, zagađuju okolinu itd.. Dodano, za Srbiju koja uvozi naftu i plaća je deficitarnim devizama, vrlo je važno da se goriva što racionalnije troši.
Ako je građanima gorivo skupo, oni uvek mogu smanjiti potrošnju tako što će manje i racionalnije koristiti automobil. Na drugoj strani, za ljude kojima su vozila sredstvo rada ili proizvodnje, država poreskom politikom može ublažiti cenovne udare kada do njih dođe. Za nevolje ovog segmenta stanovništva država mora imati sluha.
U velikim evropskim gradovima sve veći broj ljudi odustaje od kupovine kola, iako ih može priuštiti. Pažljivija računica će pokazati da se malo kome isplati da u velikim gradovima poseduje automobil. I svi tehnološki trendovi i promene do kojih će doći već sutra polaze od toga da je za većinu građana posedovanje sopstvenog automobila nepotrebno i neracionalno.
Država bi morala da stimuliše građane da se što više kreću, da koriste bicikl i gradski prevoz. Kada je Beograd u pitanju, možda bi se mogla uvesti naplata ulaska kolima u uži centar grada (kako se to već radi u nekim svetskim metropolama).
Bilo bi lepo videti i srpske političare kako hodaju ulicama, voze bicikle ili gradskim prevozom dolaze na posao i prvi daju primer. Naravno, ova vrsta politike podrazumeva investicije u biciklističke staze i gradski prevoz, ali i drugačiju organizaciju urbanog života. Ovakva politika bi morala biti konzistentna, jasno predočena građanima i morala bi se odvijati kroz osmišljene kampanje i saradnju sa građanima.
Ne samo da država ne treba da snižava akcize, već bi trebalo i da poreskom i neporeskom politikom drastično destimuliše uvoz starih vozila. Cilj odgovorne politike bi morao da bude kako da se smanji broj vozila u Srbiji, pogotovo u velikim gradovima, i da se time popravi kvalitet života građana.
Aktuelna vlast svojom politikom, metodom vladanja i retorikom ostavlja ogroman prostor opoziciji za utemeljenu i konstruktivnu kritiku na velikom broju fundamentalnih frontova. Skok cena goriva nije takav front, bez obzira koliko to populistički bilo privlačno.