Zuma
Professional
- Učlanjen(a)
- 19.05.2009.
- Poruke
- 10.005
- Pohvaljen
- 24.166
Ovde se sad već spominju dve posebne teme koje nisu povezane. Jedno je eventualni uticaj sve toplijeg vremena na snabdevanje vodom i njen kvalitet, o čemu sam ja pričao pošto je ovo tema o vremenu, a drugo je pitanje kakav uticaj na to ima smanjenje površine zemljišta definisanog kao zaštićeno vodoizvorište i planirana obimna izgradnja u Makišu. Što se ovog drugog tiče, o tome smo godinama pričali pa nije moguće sada ponovo ponavljati niz argumenata i natpisa raznih stručnjaka koji su tada o tome pisali. Da sada spomenem samo da ti je ovaj gornji argument potpuno pogrešan i neodrživ već i samo na logičkom planu. Ti efektivno kažeš da zagađenje Makiša ne bi imalo velikog značaja jer odatle dolazi samo par procenata vode za piće (inače procenat koji tek treba dokazati). Problem je što se štetno dejstvo zagađivača meri ukupnom KOLIČINOM zagađene materije koju progutamo tokom dužeg vremena, a ne odnosima PRITOKA vode iz dva izvora, u tom trenutku čistog izvora (reka), i zagađenog (Makiš). Ako variraš procentualni udeo Makiške vode u ukupnoj količini vode za piće, menja se samo količina zagađivača i jedinici vremena, a ne ukupno unosena kolčina. Razlika je samo da li bi tada zagađenu materiju pili u manjim dozama duže vreme, ili u većim dozama kraće vreme. Ukupna količina koju na kraju popijemo je ista. Jer svaki zagađivač koji dospe u zemlju, dakle u podzemne rezervoare vode ispod Beograda, OSTAJE tamo, pa ćemo pre ili kasnije da ga popijemo. Promena efektivne "širine cevi" koja tu sirovu vodu iz podzemlja dovodi do Beogradskih fabrika vode menja samo tempo kojim ispušteni zagađivač dolazi do nas i ništa više. Što je problem jer takvi zagađivači naše zdravlje obično narušavaju kumulativno unesenom dozom tokom više godina, a ređe ogromnom trenutnom koncentracijom (jer je ona skoro uvek mala i dovoljno razblažena da bi prozvela trenutno dejstvo). Zagađivač deluje na duže staze, bilo nagomilavanjem u organizmu, bilo sabiranjem vrlo malih destruktivnih efekata tokom dužeg vremena, pa je procentualni odnos količina vode iz dva izvora sirove vode (Makiš i reka) od bitno manjeg ili nikakvog značaja.
Upravo zbog toga se svuda u svetu definišu zone zaštite vodozvorišta gde ne sme ništa da se gradi. Pa umesto da se kod tako važne stvari kao što je zdravlje ljudi bavimo pogađanjem koji bi zagađivači nekada u budućnosti mogli da budu prosuti u zonu vodoizvorišta ako se tu dozvoli gradnja, koja bi mogla biti njihova toksičnost, u kojoj bi koncentraciji tada mogli biti, koja će ukupna količina biti prosuta, na kom mestu, na kojoj ukupnoj površini, postoje li tu jaki podzemni tokovi vode ili će zagađivač morati kapilarno da se provlači kroz zemlju, dakle umesto svega toga - što je nemoguće unapred znati - ljudi lepo kažu da je na vodoizvorištu zabranjana SVAKA gradnja, a time i šansa za zagađenje, pa više nema veze da li je udeo sirove vode sa tog mesta 1%, 5% ili 50%.
Tako je u Makišu bilo od kako je Beograd dobio vodovod pa sve do sada, dok odbornici Skupštine grada nisu suzili zonu zaštićenog vodoizvorišta da bi tu zemlju mogli da prodaju i da tu naprave čitavo novo naselje. Čitave generacije eksperata su smatrale da Makiš treba zaštititi kao vodoizvorište. Naravno da možemo prepostaviti i da su svi oni redom grešili, ili da se nešto u geologiji i hidrologiji bitno promenilo (?), ali nije li onda razumna procedura da jedina studija (?) koja tvrdi da se zona vodizvorišta u Makišu može smanjiti bude JAVNA, da zatim razni međusobno nezavisni eksperti javno sukobe mišljanja i dođu do nekog jasnog razumevanja koliko su izneseni agrumenti opravdani ili ne. Da potsetim da se u nauci smatra da studija koja nije prošla "peer review" uopšte i ne postoji. Prosto se ignoriše kao nešto beznačajno i nepostojeće. Pa bi valjda nešto od ovako kolosalnog značaja, što će u susret klimatskim promenama i globalnoj krizi vode za piće nepovratno odrediti sudbinu grada, u najmanju ruku trebalo da bude zasnovano na papiru koji za javnost nije tajna, o kome se bar javno raspravljalo uz minimalnu prepostavku da eksperti od 1882. do sada nisu bili baš svi bili glupi, ili da ih nije baš sve redom "pregazilo vreme".
Zoran Stevanović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta:
Zato, kaže, mnogi smatraju da bi trebalo da se odreknemo Makiškog polja kao izvora pijaće vode. Ali voda iz Save po kvalitetu ne može da se poredi sa onom iz reni bunara koja prolazi kroz slojeve šljunka, peska i u prirodnoj sredini se filtrira.
– Makiš je postao opterećen još izgradnjom ranžirne stanice za teretne vozove. Mnogi pamte incident koji se dogodio krajem osamdesetih godina kada se prevrnula cisterna sa ksilolom, a ta otrovna materija nastavila kretanje ka reni bunarima koji su na samoj obali. Jedan deo ksilola je uspešno uklonjen iskopavanjem zemljišta, ali deo je ipak otišao ka reni bunarima. To je dokazalo da u Makiškom polju ima priliva podzemnih voda iz zaleđa.
Po pravilniku koji smo zajednički, po evropskim standardima, 2008. godine obnovili Institut „Jaroslav Černi” i Rudarsko-geološki fakultet propisana su pravila kojima se određuju šta su zone vodoizvorišta. Zone zavise od vremena boravaka kapi vode u podzemlju. Ocenjuje se deo sliva sa koga je kapljici vode potrebno da pređe put do zahvata vode i bude prečišćena. Normativ je 50 dana da bi se to smatralo drugom zonom vodozaštite. Pod prvom zonom smatra se mesto samog vodozahvata, gde se nalazi reni bunar koji bi inače trebalo da bude zaštićen i ograđen – ističe on. (Zuma: dakle zone nisu arbitrarne i ne mogu da se menjaju kako kome padne na pamet).
– Ne može urbano naselje da se gradi na Makišu jer onda može da se zaboravi na buduće izvorište. Mislim da je 2014. godine napravljena greška kada je „Černi” pomerio te zone zaštite vodoizvorišta. Šta da radimo sutra ako Savom krene kontaminirana voda koja u jednom trenutku ne može da se prečisti?! Sva rezerva vodosnabdevanja moraće da se vrati na bunare i snabdevanje vodom iz podzemlja. A i sve što bi bilo izgrađeno, zgrade, kotlarnice, kanalizacija... uticaće na kontaminaciju podzemnih voda. I najmanja havarija zagadila bi podzemne vode i onda možemo da zaboravimo na Makiš zauvek. U svakom slučaju, Makiško polje ne treba pretvarati u zemljište za gradnju zgrada, metroa… Nije ovo zaustavljanje razvoja grada, već krajnje racionalni pristup – kaže Stevanović.
Da je Makiško polje važno, smatra i prof. Miomir Komatina, svetski priznat naučnik i istraživač na polju geologije i zaštite životne sredine.
– Makiško polje je jedna povezana celina, za Beograd zlatno izvorište koje ne sme da se uništi, već sačuva za buduće generacije. Makiško polje je kristalna čaša koju ne smemo ni da okrnjimo – kaže Komatina.
Beograd ima 99 reni bunara, od kojih je u funkciji 97. Iz njih se zahvata oko 3.000 litara vode u sekundi. Podzemne vode iz ovih bunara su stabilnije temperature od površinskih i imaju veću mineralizaciju. Tehnologija za njihovu preradu je jednostavnija i ekonomičnija od one koja se primenjuje kod tretmana rečne vode.
Makiško polje ne treba pretvarati u zemljište za gradnju zgrada, metroa
Makiško polje najveće je vodoizvorište grada koje zdravom i kvalitetnom vodom napaja žitelje prestonice već duže od jednog veka. Formirano je na prostoru od nekoliko stotina hektara na šljunku i pesku starijem više hiljada godina. Voda koja se stvara u podzemnim slojevima na dubini od osam do 25...www.politika.rs
Poslednja izmena:
Pre nego što je napravio svoju zgradu bio sam direktno izložen suncu najvećim zidom, još u potrkrovlju, sad je cela ta strana ka suncu blokirana... minimum 3 stepena mi je spustio temperaturu leti...
