....A moram ispričati…
Malo, vrlo malo sam znao ili kasnije saznavao šta su bile prave namere, planovi našeg Vrhovnog komandovanja, SSNO-a i KRViPVO. Naše je bilo da obavimo svoj zadatak, podnesemo izveštaje i predamo obimnu dokumentaciju koju su nam domaćini stavili na raspolaganje.
Neposredno po povratku sam referisao nekolicini tada nadležnih načelnika Uprava i održao, po pozivu, jedno kraće predavanje/informisanje za odabrani krug stručnjaka iz Vazduhoplovnog vojnog instituta u Žarkovu i odgovarao na od njih postavljena pitanja.
I to je bilo sve u čemu sam zvanično učestvovao.
Predstavnici Northropa sa kojima smo tako lepo sarađivali u toku naše misije u SAD su činili pokušaje da sa nama održe kontakte informišući nas o napretku programa RF-5E uključno ceremoniji zvaničnog predstavljanja tog aviona američkoj i svetkoj javnosti decembra 1982. godine ali naši, tada, očigledno nisu smatrali za potrebno da pilot i inženjer koji su dali svoj sud o tom avionu više bilo šta traže i rade na tom programu i u potunosti su nas isključili iz njega.
Tako sam sve ostalo čuo kao usput, nezvanično ili godinama kasnije.
Navodno naša VK ja bila svesna da velika većina naših borbenih pilota, mlađe generacije, leteči Galeba ili Jastreba ima popriličnu „rupu“ u letačkom iskustvu, letenju na ozbiljnom borbenom avionu. Orao, čije je uvođenje u naoružanje ozbiljno kasnilo nije obećavao da će tu „prazninu“ popuniti. Uz to mlađe generacije pilota nisu nikada letele neki borbeni avion zapadnog porekla, ni jedan avion u naoružanju našeg RV nije mogao poneti više od 1000 kg ubojnih sredstava (UBS) a jedna eskadrila nadzvučnih izviđača opremljena odličnim lovačkim avionom preuređenim i opremljenim relativno zastarelom izviđačkom opremom u izviđača (L-14i) nije mogla zadovoljiti potrebe obaveštajnog obezbeđenja operativno-strategijskog komandovanja. Orlovi izviđaći nisu mnogo obećavali.
Razmatrana je kupovina dve do tri eskadrile aviona F-5 i to jedna u izviđačkoj varijanti RF-5E jedna do dve kombinovanog sastava dvoseda F-5F i lovaca-bombardera F-5E kroz koje bi na principu rotacije prolazili svi piloti borbenih jedinica našeg RV i PVO radi osposobljavanja da u određenom trenutku, pod datim okolnostima, mogu lako preći na izvršavanje zadataka na modernim borbenim avionima zapadnog porekla.
Uz to jedna od tih eskadrila u jednom avio poletu mogla bi poneti preko 40 tona UBS, više nego trecina borbenih aviona tadašnjeg RV zajedno. Naša „pesnica“ mogla bi udariti snažnije i na daleko većem odstojanju a naše Vrhovno komandovanje bi postalo bar dvostruko „dalekovidije“.
I sve to bilo bi u prvom momentu skuplje ali, na duge staze, znatno jeftinije od jednostranog praćenja istočne, Sovjetske, varijante naoružavanja vazduhoplovstva.
Tada smo MiG-ove plaćali, koliko ja znam, oko 3,5 – 4,2 miliona dolara u lovačkoj varijanti a uz njih smo morali kupovati posebno, po diktiranim cenama, i razne stepenice, podmetače, rude za vuču aviona, agregate na kamionima i ostalo što smo mi tada mogli proizvesti bolje, jeftinije pa čak prodati Rusima i njihovom saveznicima.
Avion F-5 jednosed u LBA varijanti koštao bi nas 5,5, dvosed 6,2 a izviđač sa punom opremom 12,7 miliona dolara. Skupo! Preskupo!? Jeste, ali.
To je bila tvornička cena a Vlada SAD je mogla da nam dade popust ili nam ih čak pokloni (što bi također imalo svoju cenu) ali i bez ikakvih ustupaka eksploataciona cena, u dimenziji vremena pokazivala je drugaćije rezultate:
Resurs aviona F-5 do prve generalne revizije (IRAN) iznosio je 8.000 sati letenja a kod MiG-a 1.200, maksimalno 1320 sati. Motori F-a su imali resurs od 2.400 sati a broj revizija je bio neograničen dok su MiG-ovi motori imali resurs oko 400 – 500 sati a posle jedne revizije, uostalom kao i sam MiG išli su u staro gvožđe!
Specifična potrošnja goriva MiG-ovih motora bila je višestruko veća od potrošnje F-ovih a to nije bilo nevažno ni sa ekonomskog, posebno operativno-taktičkog aspekta.
Svaki otkaz motora MiG-a rezultirao je gubitkom aviona, ponekad nažalost i pilota. Otkaz jednog motora na F-5 bi mu degradirao borbene ali ne i letne sposobnosti, posebno ne bezbednost letenja.
Borbena otpornost F-5 je znatno nadmašivala onu kod MiG-a ne samo zbog žilavosti aviona sa dva motora nego i zbog činjenice da je pilot u F-5 bio neranjiv za kalibre manje od 12,7 mm a svi rezervoari su mu bili obezbeđeni samozaptivajućom unutrašnjom oblogom što ih je činilo otpornim na borbena oštećenja. Pilot MiG-a je zaštićen samo iz zadnje polusfere čeličnom pločom iza katapultnog sedišta a njegove trupne i krilne rezervoare probija i najmanji kalibar pešadijskog naoružanja ili šrapnel koji može izazvati požar, čak i eksploziju aviona.
Upoređenja drugih, manje važnih kvaliteta, posle ovih i nemaju značaja.
Neprofesionalcima da pojasnim pitanjem: Da li bi tada radije kupili Volgu za 10.000 maraka ili Mercedesa za 13.500?
General ing. Zlatko Rendulić, Načelnik VTS RV i PVO izjavio je na sednici Vojnotehničkog saveta GŠ JNA: „O avionu F-5 znamo više nego o MiG-u 21 kojeg u naoružanju imamo skoro dvadeset godina„. Nije to general rekao napamet već nakon upoznavanja sa obimnom dokumentacijom koju su nam Amerikanci spakovali u onaj ogromni kofer.