bigvlada
Advanced
Grad koji je prkosio krizi
Južno, a nije tužno
Autor: Momčilo Petrović | Foto:J.Vučetić | 24.04.2009. - 05:00
Sad, kad nas je sve zaokupila svetska ekonomska kriza, malo-malo pa se pomene ona prošla iz 1929. godine, kad su američki bankari skakali kroz prozore oblakodera, a u Nemačkoj se otezali redovi pred narodnim kuhinjama. Srbija tada nije bila mimo sveta, ni u njoj tada nije bilo bolje: bankroti, nezaposlenost... i sve što ide uz to i što će, kažu, opet doći - osim u Vlasotincu! Izvoz u Sloveniju, Nemačku, Austriju i Čehoslovačku nadaleko čuvenih vina iz vinograda zasađenih tri decenije ranije - pošto im je stare zasade samo tokom jednog leta uništila filoksera - u ovu varoš 1929. godine donosila je pare od kojih su svi dobro živeli. A danas...
Tranzicija, pa ovaj svetski bauk, uzeli su svoj danak: i ovde nije dobro. Ali opet „ali”... Za razliku od opština sa kojima se graniči, Gadžinim Hanom, Babušnicom, Crnom Travom i Leskovcem, sve odreda iz one rimovane dosetke „što južnije, to tužnije”, u Vlasotincu se nešto kreće napred.
Na obodu grada, u industrijskoj zoni, svoje pogone imaju slovenački „Elrad” i nemački „Gruner”, koji proizvode električne uređaje i sve izvoze na tržište EU, i italijanska tekstilna firma “Fjorentino”. Italijanski kapital je i u konfekciji “Manufaktura - europea”, dok su Makedonci vlasnici metalskog preduzeća,
- Slovenci - kaže predsednik opštine Boško Stančić - na prostoru od dve hiljade kvadratnih metara grade i drugi pogon, fabriku u kojoj će se zaposliti 150 ljudi. Plac u industrijskoj zoni prodat im je po ceni po kojoj je otkupljen od vlasnika, a lokalna samouprava snosi troškove komunalnog opremanja. To su uslovi i za sve druge investitore.
Ovaj recept “širom otvorena vrata”, koji najdoslednije sprovodi Goran Ješić u Inđiji, očigledno daje rezultate. Po proceni jednog slovenačkog instituta, rađenoj za tela EU, Vlasotince je, u konkurenciji trinaest opština u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu, dakle: Srbija južno od Niša... proglašeno za najpovoljniju za investiranje.
Prema rečima boljih poznavalaca prilika na jugu Srbije, objašnjenje se krije u - za naše prilike nesvakidašnjoj! - praksi da je svaka nova lokalna vlast, nezavisno od stranačke pripadnosti, nastavljala rad prethodne na realizaciji strateškog plana razvoja Vlasotinca.
Opština ima oko 33.000 stanovnika, od kojih polovina živi u gradu, a nezaposlenih je oko pet hiljada. Prisećajući se starih vremena, Stančić kaže da će opština svakako nastojati da vrati stari sjaj vinogradarstvu, a kad govori o konkretnijim planovima, na prvom mestu je potpuno opremanje industrijske zone. I završetak puta dugog 6,3 kilometra od petlje na autoputu Beograd - Skoplje do grada, koji će Vlasotince i doslovce preko koridora 10 spojiti sa Evropom.
Ponovo spojiti... Čuveni etnolog Tihomor Đorđević zabeležio je krajem 19. veka da mentalitet Vlasotinčana posebno karakteriše “težnja za prosvetom i pismenošću”. Mora da je, između ostalog, imao na umu i da je prema popisu izvršenom nakon oslobođenja ovih krajeva od Turaka 1879. godine Vlasotince imalo “519 kuća i 2.626 duša, 432 pismena muškarca i 22 pismene žene. Imućni građani slali su sinove na školovanje u inostranstvo, na tehničke fakultete i trgovačke akademije u Ljubljani, Ahenu, Minhenu, Beču... Televizijska serija “Ono naše što nekad bejaše” snimljena je prema motivima pripovetke Stevana Sremca o boravku pozorišne trupe u Vlasotincu 1889. godine.
Jedini tragovi tog vremena danas su zgrade u centru, “čaršiji”, koje su projektovale arhitekte dovođene iz Beograda, ili sami vlasnici, po meri svog bogatstva i moći. One najlepše posle Drugog svetskog rata uzela je država i u njih uselila svoja preduzeća i službe, ili ih ostavljala vlasnicima pošto im je oduzela sve ostalo. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je bio isti: propadanje. Svakako je najlepša palata bankara i rentijera Milana Valčića, podignuta 1934. godine u samom centru, u koju je posle oslobođenja smeštena uprava Građevinskog preduzeća “Crna Trava”, a sada biblioteka, odnosno ono što je od nje ostalo posle požara u aprilu prošle godine.
Ipak, ovaj grad ima svoje mesto na kulturnoj mapi Srbije. U Zavičajnom muzeju čuva se jedinstvena zbirka starih srpskih grafika, poklon Vlasotinčanina rođenjem, slikara i profesora Miodraga Nagornog. U zgradi nekadašnje turske kule smešteni su listovi Zaharija Orfelina, Hristofora Zefarevića, četiri grafike iz 16. veka koje je Vuk Karadžić svojevremeno poklonio Jerneju Kopitaru, zatim hilandarske i dečanske... Prema ocenama poznavalaca, neprocenjivo blago.
Nažalost, neupotrebljivo u vreme ekonomske krize...
Pesnik i izdavač
Pesnik Srba Takić, politikolog, vršilac je dužnosti direktora biblioteke i predsednik opštinskog centra za talente. Tokom poslednjih 12 godina Srba je priredio ili uredio i izdao preko 80 naslova - knjiga poezije, istorijskih dela i kulturnih svedočanstava o svom Vlasotincu i njegovim ljudima.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=89608
Dakle, može i na jugu, kada je lokalna samouprava normalna.
Južno, a nije tužno
Autor: Momčilo Petrović | Foto:J.Vučetić | 24.04.2009. - 05:00
Sad, kad nas je sve zaokupila svetska ekonomska kriza, malo-malo pa se pomene ona prošla iz 1929. godine, kad su američki bankari skakali kroz prozore oblakodera, a u Nemačkoj se otezali redovi pred narodnim kuhinjama. Srbija tada nije bila mimo sveta, ni u njoj tada nije bilo bolje: bankroti, nezaposlenost... i sve što ide uz to i što će, kažu, opet doći - osim u Vlasotincu! Izvoz u Sloveniju, Nemačku, Austriju i Čehoslovačku nadaleko čuvenih vina iz vinograda zasađenih tri decenije ranije - pošto im je stare zasade samo tokom jednog leta uništila filoksera - u ovu varoš 1929. godine donosila je pare od kojih su svi dobro živeli. A danas...
Tranzicija, pa ovaj svetski bauk, uzeli su svoj danak: i ovde nije dobro. Ali opet „ali”... Za razliku od opština sa kojima se graniči, Gadžinim Hanom, Babušnicom, Crnom Travom i Leskovcem, sve odreda iz one rimovane dosetke „što južnije, to tužnije”, u Vlasotincu se nešto kreće napred.
Na obodu grada, u industrijskoj zoni, svoje pogone imaju slovenački „Elrad” i nemački „Gruner”, koji proizvode električne uređaje i sve izvoze na tržište EU, i italijanska tekstilna firma “Fjorentino”. Italijanski kapital je i u konfekciji “Manufaktura - europea”, dok su Makedonci vlasnici metalskog preduzeća,
- Slovenci - kaže predsednik opštine Boško Stančić - na prostoru od dve hiljade kvadratnih metara grade i drugi pogon, fabriku u kojoj će se zaposliti 150 ljudi. Plac u industrijskoj zoni prodat im je po ceni po kojoj je otkupljen od vlasnika, a lokalna samouprava snosi troškove komunalnog opremanja. To su uslovi i za sve druge investitore.
Ovaj recept “širom otvorena vrata”, koji najdoslednije sprovodi Goran Ješić u Inđiji, očigledno daje rezultate. Po proceni jednog slovenačkog instituta, rađenoj za tela EU, Vlasotince je, u konkurenciji trinaest opština u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu, dakle: Srbija južno od Niša... proglašeno za najpovoljniju za investiranje.
Prema rečima boljih poznavalaca prilika na jugu Srbije, objašnjenje se krije u - za naše prilike nesvakidašnjoj! - praksi da je svaka nova lokalna vlast, nezavisno od stranačke pripadnosti, nastavljala rad prethodne na realizaciji strateškog plana razvoja Vlasotinca.
Opština ima oko 33.000 stanovnika, od kojih polovina živi u gradu, a nezaposlenih je oko pet hiljada. Prisećajući se starih vremena, Stančić kaže da će opština svakako nastojati da vrati stari sjaj vinogradarstvu, a kad govori o konkretnijim planovima, na prvom mestu je potpuno opremanje industrijske zone. I završetak puta dugog 6,3 kilometra od petlje na autoputu Beograd - Skoplje do grada, koji će Vlasotince i doslovce preko koridora 10 spojiti sa Evropom.
Ponovo spojiti... Čuveni etnolog Tihomor Đorđević zabeležio je krajem 19. veka da mentalitet Vlasotinčana posebno karakteriše “težnja za prosvetom i pismenošću”. Mora da je, između ostalog, imao na umu i da je prema popisu izvršenom nakon oslobođenja ovih krajeva od Turaka 1879. godine Vlasotince imalo “519 kuća i 2.626 duša, 432 pismena muškarca i 22 pismene žene. Imućni građani slali su sinove na školovanje u inostranstvo, na tehničke fakultete i trgovačke akademije u Ljubljani, Ahenu, Minhenu, Beču... Televizijska serija “Ono naše što nekad bejaše” snimljena je prema motivima pripovetke Stevana Sremca o boravku pozorišne trupe u Vlasotincu 1889. godine.
Jedini tragovi tog vremena danas su zgrade u centru, “čaršiji”, koje su projektovale arhitekte dovođene iz Beograda, ili sami vlasnici, po meri svog bogatstva i moći. One najlepše posle Drugog svetskog rata uzela je država i u njih uselila svoja preduzeća i službe, ili ih ostavljala vlasnicima pošto im je oduzela sve ostalo. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je bio isti: propadanje. Svakako je najlepša palata bankara i rentijera Milana Valčića, podignuta 1934. godine u samom centru, u koju je posle oslobođenja smeštena uprava Građevinskog preduzeća “Crna Trava”, a sada biblioteka, odnosno ono što je od nje ostalo posle požara u aprilu prošle godine.
Ipak, ovaj grad ima svoje mesto na kulturnoj mapi Srbije. U Zavičajnom muzeju čuva se jedinstvena zbirka starih srpskih grafika, poklon Vlasotinčanina rođenjem, slikara i profesora Miodraga Nagornog. U zgradi nekadašnje turske kule smešteni su listovi Zaharija Orfelina, Hristofora Zefarevića, četiri grafike iz 16. veka koje je Vuk Karadžić svojevremeno poklonio Jerneju Kopitaru, zatim hilandarske i dečanske... Prema ocenama poznavalaca, neprocenjivo blago.
Nažalost, neupotrebljivo u vreme ekonomske krize...
Pesnik i izdavač
Pesnik Srba Takić, politikolog, vršilac je dužnosti direktora biblioteke i predsednik opštinskog centra za talente. Tokom poslednjih 12 godina Srba je priredio ili uredio i izdao preko 80 naslova - knjiga poezije, istorijskih dela i kulturnih svedočanstava o svom Vlasotincu i njegovim ljudima.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=89608
Dakle, može i na jugu, kada je lokalna samouprava normalna.