orion":gviskz7m je napisao(la):
Тај несрећни комунизам је нестао у вртлогу грађанског рата 90их и прошло је сувише много времена да би данас био сматран искључивим кривцем за ситуацију у којој се данас налази ћирилица у Србији.
Наравно да није искључив кривац. Мало шта је, уопште, потпуно и искључиво. Али, главни и одговорни - јесте.
Идеје о латиници у српском датирају од пре Првог светског рата. Између два рата је латиница ушла у српски језик у Србији у склопу југословенског пројекта - углавном кроз натписе као што су имена места на железничким станицама, имена рубрика у државним документима, и у комунистичким штампаним материјалима. Захваљујући г. Василију Клефтакису из Холандије и његовом истраживању први пут смо добили неке веродостојне податке:
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zatiranje-srpske-cirilice-–-plan-ili-slucaj.html. (
Затирање српске ћирилице, Василије Клефтакис, НСПМ).
Послератна држава је била такве природе да није остављала документе о свим важним стратешким одлукама, неке је спроводила тајно, постепено и веома лукаво. Ево једног чланка на ту тему, у вези с ћирилицом:
Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању?, Љубиша В. Јовановић, НСПМ:
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/da-li-je-cirilica-planski-prepustena-tihom-izumiranju.html
Историја и стварност нису онакви каквима их замишља мали Перица. Послератна Југославија није била тоталитарна држава као што је био Совјетски савез и земље које су припадале Источном блоку. Није се могла Србима напречац узети ћирилица, као што им се није могло узети ни власништво над земљом, па је, кажу, Југославија остала једина социјалистичка земља у којој је то власништво остало у рукама сељака. Лукави и бистри Тито и његова злочиначка дружина су то добро знали, па после револуционарног терора првих година после рата нису више пренагљивали у свему. Учврстили су власт и није било потребе да прелазе границе и угрожавају себе. Упражњавање вере није било пожељно, али цркве нису масовно рушене. У Београду су до данас претрајала ројалистичка и масонска обележја на неким фасадама, нису сва скинута, прекривена, префарбана. Није више ни било потребе све скинути, порушити, побити: када ПОСЛЕ рата убијете неколико десетина хиљада људи, потенцијалних политичких противника, још стотине хиљада опљачкате, одузмете им имовину, понизите их, постепено укинете већину грађанских права и слобода, онда у насталој страховлади више не морате све да контролишете: људи се сами контролишу, прилагођавају, ћуте, потказују међусобно, и сами утврђују власт.
Не постоји такав режим који може све да контролише. И у неким нацистичким логорима је пола људи преживело, заљубило се, писало поезију и играло позоришне представе, али то није разлог да их сматрамо мање нацистичким, злим и страшним. Понеко увек преживи неко клање, стрељање, бацање у јаму, затвор и логор.
Углавном незрели људи и незналице у својој искључивости воле да баратају речима као што су свако, сви, нико, ниједан, увек, никад и сличним.
Ћирилици је судбина запечаћена Новосадским договором из 1954. године, али о томе други пут.
Тек почетком деведесетих су људи почели отворено да говоре о четницима, ћирилици, стварној историји.
:
