Оно што чистунци - једнако ћириличари и латиничари - не схватају је однос између општег и појединачног, између стандарда (једнако писаних и неписаних) на којима функционишу уређени системи и друштва, и личног. У овом случају, како функционише језик. Само, разлика је у томе што су заступници ћирилице, кад трезвено наступају, у историјском, вредносном, културном и државотворном смислу у праву и њихови аргументи имају велику тежину.
У нормалним друштвима и не треба то да знају, стандарди (међународни, домаћи ...) су ствар струке и државе, једном су уређени и подразумевају се као такви, и нико не размишља о њима и не доводи их у питање. Што би се обичан човек пачао у ствари као та да ли је добра трофазна струја одређеног напона или не? Његово је да зна да укључи шпорет. Остало је ствар струке и стандарда, о томе не размишљамо. Док, наравно, не сазре време за неку велику промену прописа или закона, када лош стандард почне да се дотиче свих. А то је код нас случај, и то је случај са српским језиком.
Али, наш човек, деценијама негован у самоуправном, комунистичком духу који је подразумевао да се пита за оно за шта се у нормалним државама не пита, а да и не размишља о стварима о којима у нормалним заједницама одлучују грађани, и даље зажагрено расправља о стварима о којима нема појма. Кад је реч о коментарима, ја помислим да су незрели, млади клипани, а и иначе игноришем будале, без обзира на године. Хватају се за речи, немају појма о чему говоре, схватају све лично, хоће да су главни ... Комични би били, да нису трагикомични.
Тај дух се, што је најгоре, формирао у менталитет и очврснуо у систем због којег немамо практично ништа добро и пали смо на последње место у Европи скоро у свему. Тај менталитет деценијама не дозвољава ни онима који нешто знају и који имају добар осећај и идеје у вези с нечим да се слободно изразе (до појаве интернета, хвала њему!). Све је поклопљено и запушено, све је исто као што је било пре десет, двадесет, тридесет, четрдесет ... година. Србија стоји у месту и лагано трули све време. Зато из ње одлазе и они који могу овде релативно пристојно да живе. Лекари, научници, инжењери, способни и вредни људи који имају посао. Јер, како се изборити са системом у којем празноречиве и бучне незналице и будале доносе одлуке о свему и уређују вам и ограничавају цео живот? Кад скоро ништа није као у нормалном свету. Кад радите исправно и добро цео живот, а све је горе и горе. Кад паметни и способни нису на правим местима и ћуте, а будале и незналице се бусају у прса.
Кад земља знатних потенцијала и добрих људи потоне на дно, иза свих. Када је већина као омађијана, и није ни свесна свега тога.
До када, још колико?
Наш језик је, иначе, само један од система кроз које се прелама све то што је код нас лоше, а ја га, као филолог, добро осећам.