1830. godine Srbija dobija autonomiju od tadašnjeg sultana, izdavanjem ovog hatišerifa:
Pogledajte prilog 163085
Retko koji Turčin danas ovaj tekst ume da pročita, jer su pre 100 godina prešli na svoju verziju latinice i pišu sa leva na desno.
Ali, kod njih nema zaludnih likova koji će reći da su time izgubili nacionalni identitet jer su eto promenili pismo.
Turci su ovi danas jednako kao i oni iz 19. veka koji su pisali pomenuti hatišerif.
=====
U 11. veku je napisano Marijino jevanđelje:
Pogledajte prilog 163086
Citiram sa
sajta Hilandara:
Niko od nas danas ne ume da pročita ni red Marijinog jevanđelja. Je l zbog toga onda to nije najstarija srpska knjiga?
Kad već neki smatraju da je Vukova ćirilica obeležje nacionalnog identiteta, a pošto nije napisano ćirilicom nego glagoljicom, onda ovo pismeno nema veze sa Srbima, šta li... ?
To je ista logika po kojoj i bilo šta od srpskog jezika napisanog latinicom takođe nije pisano na srpskom, nego na pitaj Boga kom jeziku. I ovo što ja sada kuckam valjda isto nije na srpskom napisano.
Krajem 12. veka napisano je Miroslavljevo jevanđelje:
Pogledajte prilog 163087
Niko od nas danas ne ume da pročita u celosti Miroslavljevo jevanđelje. Možemo samo da prepoznamo neke reči, i/ili da ih ''pogađamo''.
Je l onda i ovaj rukopis zato nije srpska knjiga jer nije napisano pismom koje smatrate za obeležje nacionalnog identiteta? Ovo nije Vukova ćirilica...
Da ne kačim tekst današnjeg Ustava Srbije - naravno da možemo svi da ga pročitamo bez problema.
=====
Ovde se vidi poslednjih naših 1.000 godina tokom kojih smo menjali pismo koje koristimo, ali nismo zbog toga prestali da budemo Srbi.
To je zato što je jezik obeležje nacionalnog identiteta, a ne pismo.
Pismo se kroz istoriju jednog naroda menja, to je normalno, kao što se vidi i na primerima gore.
Jedan banalno slikovit primer:
Da Dušan Silni ustane iz groba i damo mu Politiku u ruke - ništa ne bi umeo da pročita.
Ali, da neko od nas krene da mu čita Politiku, a Dušan Silni da sedi i sluša šta mu čitamo, još kako bi razumeo najveći deo (osim nekih tehničkih termina i sl.) onoga što čuje.
Nije pismo ono zbog čega je Car Dušan jednako Srbin kao i mi danas, već jezik kojim bi pričao i koji bi razumeo.
To je zato jer je jezik obeležje nacionalnog identiteta, a pismo nije. Jezik se zato svuda zakonski štiti, a pismo ne.
Ali, dokoni ljudi kod nas izvrnu sve, pa misle da nekakvom borbom za Vukovu ćirilicu ustvari brane Srbe i Srbiju.
Agresivnim insistiranjem na ćirilici (agresivnost se kod nekih od tih likova ogleda u tome što smatraju da je npr. ovako napisano ''Čačak'' - ustvari napisano na hrvatskom jeziku), ili insistiranjem na bilo kom drugom pismu kao obeležju nacionalnog identiteta, ustvari se odričete stotina hiljada Srba koji žive van Srbije. Mnogi od njih ili nisu nikada učili ćirilicu, ili su je zaboravili jer je ne koriste.
Pa, pošto ne znaju Vukovo ćiriličko pismo, a ono je po nekima ultimativno obeležje našeg nacionalnog identiteta - onda svi oni više nisu Srbi?
Ali, pošto mi danas ne koristimo ćiriličko pismo kojim je pisano Miroslavljevo Jevanđelje - onda ni mi nismo više Srbi?
U stvari, pošto niko od nas ne zna glagoljicu kojom je napisan najstariji pisani dokaz našeg nacionalnog identiteta - to znači da smo mi svi već odavno prestali da budemo Srbi?
Naravno da nismo prestali da budemo Srbi menjanjem pisma jer je jezik obeležje nacionalnog identiteta, a ne pismo.