Upotreba ћирилице i latinice

[Саша]

Још кафића по Београду:

Архитекте с осећајем за културу и језик средине:

Тако треба (Гарни хотел "Невски" у Венизелосовој улици):

Нису сви скоројевићи, Рачунарска школа:

Како некад, тако сад, реклама за пиво:

 

[Drakche]

Slažem se s tobom da je pismo neotuđivi deo identiteta nacije. Posebno naše nacije.

Kad bi neko samovoljno pokušao da ubaci još jedno slovo koje je bilo korišćeno u prošlosti i onda ti kaže da on jedini ima ekskluzivno pravo na ljubav prema državi zbog toga, rekao bi mu da je lud. Isto tako gledam i na jezik.

Sva ova pitanja oko jezika i pisma se previse politizuju. Sve promene i mutacije se desavaju neznavisno od zelja kako bi nesto trebalo da se izgovara ili pise. To je stvar lingvista i uopste strucnih ljudi iz ove oblasti. Znaci, ne uvoditi nikakve zakone, bilo ustavne ili gramaticke, nasilno, vec uociti sve promene koje se desavaju i onda izvrsiti adapstaciju, ozvaniciti. To je jedan prirodan, samim tim vrlo spor proces, vekovni (koji je usporen od uvodjenja obeveznog osnovnog obrazovanja). Ne kazem da treba samo posmatrati i ne vrsiti nikakvu intervenciju sa "vrha", ali kod nas je prica oko pisma, a posebno oko ovog (ne)jednacenja suglasnika toliko politizovana da odmah znas da se radi o "nacionalnom identitetu" (ili suprotno) cim se potegne prica.

 

[Саша]

У стабилним државама и зрелим нацијама језик није под утицајем тренутне идеологије и политике као што је то, на жалост, још у Србији и код Срба, на лош начин. Зато су тамо граматике све више дескриптивне, што значи да само описују језик, а све мање прескриптивне, оне које прописују шта је добро, а шта није. И, по правилу, у таквим државним и друштвеним системима главни језик и његова употреба нису чак ни дефинисани у правним актима - нема их у уставу, на пример.
Ипак, сви имају свест о томе шта је стандардан/званичан облик њиховог језика, и опште-друштвеним консензусом, одржаваним највише кроз образовни систем и преко медија, подржавају га и прихватају. Колико год да се шири поље људских права, такав практичан систем у суштини опстаје.

Српски језик, српска држава и српско друштво су доживели прави полом после Другог светског рата - тежак, суров и трагичан идеолошки и политички утицај који су их у скоро сваком погледу унаказили.
Никако није добро кад се практично забрани коришћење делова речника, на пример, господин и госпођа, предузеће и установа, сељак - и наметну, уместо њих, друг и другарица, ООУР, индивидуални пољопривредни произвођач; и, придев српски скоро потпуно потисне из употребе па више не постоје српска историја, култура, друштво, држава, спорт, књижевност, језик ... Језик се вишекратно преименује у кратком раздобљу (!!!), и у њега уметне нешто што не познаје пракса савремене лингвистике, самосвест савремених друштава, и уређење савремених држава: још једно, "равноправно" писмо.

Замислите да неко пропише нормативно уједначење енглеске, ирске, шкотске, америчке, аустралијске, ирске, новозеландске и других варијанти енглеског језика и још уметне у све то још једно писмо! Уз обилато наметање страних, необичних, тешко идеолошки импрегнираних промена у речнику које прате исто такве промене у стварности ... Уф, тешко је то и замислити, такав монструм, такво изопачење ...! Енглески би тренутно изгубио све оно што га чини пријемчивим за учење и коришћење ...
А, овде се управо то урадило. Уз идеолошко-политички пресинг, негде мекан и перфидан, негде нетрпељив и жесток.

Српски лингвисти и филолози, не схватајући тежак удес српског језика, склони су да се приклоне дескриптивном приступу. Прихватају стање такво какво јесте, и описују га. И пуцају од самоуверености и савремености.

То би било у реду да здравље стандардног српског језика, посредно и српског друштва и државе, и даље није угрожено постојањем другог писма.

 

[relja]

Jeste Saša, objasni ti njima.

 

[orion]

Сваки лингвиста који је на новосадском споразуму изградио каријеру превиће се луд на све катарстофалне последице тог споразума из простог разлога што му је тако у интересу

 

[Drakche]

@Саша
Pretpostavljam da mislis na nekadasnji srpskohrvatski jezik i period socijalizma u Jugoslaviji.
Tu ima kako pozitivnih tako negativnih strana. Da je Jugoslavja posle rata ostala kraljevina ili barem kapitalisticka zemlja mozda bi se isto desilo sa jezikom (u zavisnosti od jacine nacionalistickih tendencija) tj. mozda bi i dalje imali srpskohrvatski u kom bi latinica kao pismo bilo dominantno. Ko zna.
Kako god bilo, smatram da trebamo biti okrenuti buducnosti. Jezici generalno imaju tu tendenciju da budu pojednostavljeni, sto ih ne cini manje komplesnim, vec reci dobijaju "na tezini", jedna rec dobija vise dimanzija itd.

Srpski jezik u odnosu na hrvatski je nesto "siromasniji" u smislu da nemamo toliki fond reci za razne pojmove, vec smo usvajali strane reci i naturalizovali ih u domacem jeziku. Da ne nabrajam primere. Mislim da to nije nista lose, naprotiv mislim da je prirodnije za jezik, pogotovu sto znamo da su hrvati oduvek umetno izmisljali pojmove na hrvatskom (da, neko je seo i izmislio "zrakoplov" za avion tj. "Flugzeug" (nem.), nije se narod toga dosetio).

Bez obzira na sve te razlike jezici su nam i dalje gotovo identicni, preko 90%. Kojim se pismima koristimo je rezultat istorijskih okolnosti.
Najbolji, ujedno najapsurdniji primer je kao i uvek na mestu gde se svi nasi velikonacionalni kompleksi prelamaju - u Bosni, gde ljudi govore apsolutno istim jezikom, a zovu ga drugacije u odnosu na relig. pripadnost. Toga nema u engleskom.
To razdvajanje jezika, dakle, vidim kao ideolosku intervenciju, vise nego njihovo spajanje, jer je razdvajanje u biti degradativni proces, a ujedinjavanje progresivan, bez obzira na neke razlike - ne samo u jeziku.

Engleski, spanski, nemacki imaju isto pismo i gotovo ista osnovna pravila svuda gde se koriste kao maternji jezici, uz neke manje-vise bitne specificnosti (izgovor, fond reci..) u odnosnu na lokaciju. Vremenom ce razlike posajati sve manje, to je prirodan proces, vec jesu manje nego np. pre sto godina (jedan mladi skotlandjanin danas ne prica isto kao njegov deda itd.)

 

[relja]

... pogotovu sto znamo da su hrvati oduvek umetno izmisljali pojmove na hrvatskom (da, neko je seo i izmislio "zrakoplov" za avion tj. "Flugzeug" (nem.), nije se narod toga dosetio).
...

Pa dobro, šta sad... neko je već imao avione sa svojom zastavom i svoje pilote, a neko je izmišljao reči

 

[orion]

... pogotovu sto znamo da su hrvati oduvek umetno izmisljali pojmove na hrvatskom (da, neko je seo i izmislio "zrakoplov" za avion tj. "Flugzeug" (nem.), nije se narod toga dosetio).
...

Pa dobro, šta sad... neko je već imao avione sa svojom zastavom i svoje pilote, a neko je izmišljao reči

што се тиче измишљања речи довољно је отићи на хр енциклопедију и погледати под Вук Караџић и биће јасно зашто се измишљају нове речи. Постоји су само мали проблем, могу се измишљати нове речи за именице али не могу за глаголе и они ће увек бити сведок да је у питању исти језик.

 

[relja]

Ja sam se malo istrčao, setio sam se da je izraz "vazduhoplov" postojao i u 19. veku... ali sa druge strane, malo je glupo koristiti "zrakoplov" umesto "avion", kad se taj izraz odnosi i na balone, helikoptere, jedrilice... samo zbog razlike od terminologije u Srbiji (pa makar to bila i strana reč).

A napredovali su oni i sa glagolima. Odavno mi na HRTu para uši sve češća upotreba glagola u povratnom obliku.
E to je pravo nasilje, ali pre nad psihom nego nad jezikom.

 

[Kartograf]

Valjda znate da je po novom srpskom pravisu "vazduplohov".

 

[relja]

Ali taj čovek još i mašinski inženjer.... :bash:

A da je kojim slučajem inženjer stojarstva i zastupnik u Saboru, verovatno bi rekao "zrapoklov"

 

[stf]

Valjda znate da je po novom srpskom pravisu "vazduplohov".

Sad sam se setio Lazanskog. Od kad ga pamtim, uvek je govorio "vazduhoplovi"

 

[Kartograf]

Šta je pisac hteo da kaže?

 

[rasho62]

Valjda znate da je po novom srpskom pravisu "vazduplohov".

Sad sam se setio Lazanskog. Od kad ga pamtim, uvek je govorio "vazduhoplovi"

Као што и ти никада нећеш рећи "мрква" или "рижа".

 

[Вожд]

 

[relja]

Ова тема је имала тон "како смо ми за време антисрпског комунизма дозвољавали да нас културно асимилирају".
Глупости.

Када се недавно на терену сплитског Пољуда појавио изровани кукасти крст ја нисам знао да ли да се смејем или да се крстим због људске глупости.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstov ... 8dukovanje

ПАРТИЗАНСКО ХАЈДУКОВАЊЕ


Како је познати сплитски клуб одлучио да у вихору Другог светског рата учини оно што нису смели ни могли ни „Барселона” ни „Бајерн”, али ни неки наши тимови...


Среда, 19. март 1941. године. У Сплиту, на „Хајдуковом” стадиону Стари плац игра се градски дерби, а против домаћег тима у белим дресовима нашао се „Раднички ногометни клуб Сплит” у црвеним. Резултат – 9:0 за „Хајдук” (клуб основан у Прагу, у фебруару 1911. године), уз три гола Фране Матошића, за прво место у тадашњој лиги Бановине Хрватске и пласман у завршницу првенства Краљевине Југославије.

Међу љубитељима фудбала и навијачима „Хајдука” у граду под Марјаном влада одушевљење! Већ једанаест година фудбалери у белим дресовима нису били прваци Југославије, а сада имају прилику да поново буду најбољи. После велике победе над градским ривалом последње среде те зиме, предстојале су припреме за утакмицу против „Љубљане”, првака словеначког првенства. У том тренутку нико од играча оба тима, једни у слављеничком заносу, други у патњи због високог пораза, нису могли да претпоставе да ће им то бити последњи меч....


Победа пораженог
Већ наредног уторка, 25. марта, Југославија је приступила Тројном пакту фашистичких сила Немачке, Италије и Јапана. Уследио је пуч два дана касније, а онда су догађаји почели да се смењују из дана у дан. Шестоаприлско ранојутарње бомбардовање значило је да светски сукоб неће заобићи ни тадашњу Краљевину, која је капитулирала једанаест дана касније. Раније, десетог априла, у Загребу је проглашена такозвана Независна Држава Хрватска, а средином маја њен први човек, Анте Павелић, у Риму је потписао документ по коме је фашистичкој Италији предао управу над Далмацијом, самим тим и Сплитом, и свим њеним острвима.

У знак протеста против окупације, управа „РНК Сплит”, пораженог тима из последњег предратног градског дербија, распустила је клуб и, у складу са својим начелима, готово читава екипа је у августу приступила Првом сплитском партизанском одреду. Једанаестог дана тог месеца кренули су из града наоружани, с намером да се на Динари придруже борби против окупационих снага, а три дана касније већина их је заробљена у једном селу код Сиња. Осуђени су на смрт и убрзо стрељани у месту Рудуша.

„Хајдук” је тог лета још играо пријатељске утакмице против тимова из околине Сплита, али су и они ускоро следили пример колега из мање познатог градског клуба.

Тог лета су нове, фашистичке власти донеле уредбу по којој је требало да сва спортска друштва наставе рад у окриљу Националне фашистичке партије Италије. За „Хајдук” је то било неприхватљиво и одлучено је да се клуб угаси. Управа и играчи нису променили мишљење ни када су добили понуду да заиграју у Првој лиги Италије! Фудбалски примамљив предлог није поколебао никога из клуба, па је новим властима, жељним да покажу да је и Сплит део Италије, преостало да оснују свој клуб, „Социета Цалцио Спалато” (Фудбалско друштво Сплит) и да Стари плац преименују у Цампо Спортиво Бруно Муссолини, у част сина Бенита Мусолинија. „Хајдуковци” су већ били на путу ка партизанима...


Чудо у Барију
Док су играчи „Хајдука” војевали битке које овога пута нису биле спортске, и док су, уместо прекршаја, учили да избегавају метке, власт у Сплиту се мењала. Краткотрајну слободу после капитулације Италије, 1. септембра 1943. године, заменио је усташки режим. Нова власт желела је да обнови „Хајдук” и да га укључи у првенство такозване државе, али је ова замисао брзо пропала. Нису успели да приволе ни једног члана предратног тима! Новац од фудбалског савеза и комплет дресова које је поклонио загребачки клуб „Грађански” нису могли да пронађу новог власника...

„Хајдук” је поново истрчао на зелени терен на острву Вис, тадашњем седишту партизанског покрета у земљи. Седмог маја 1944. године обновљен је као „Хрватски спортски клуб Хајдук” да би одмах био преименован у тим „Народноослободилачке војске Југославије – Хајдук НОВЈ”, са звездом петокраком на грудима као новим грбом. Тако је сплитски „Хајдук” кренуо у можда најзанимљивију фудбалску турнеју у историји ове игре, током које ће у наредних годину дана пропутовати 30.000 километара, играти у седам држава на три континета, укупно 90 утакмица. Победио је у 74.

Клуб је постао партизанска фудбалска репрезентација, и проносио је име ослободилачке војске широм Европе. До краја рата 1945. године играли су Италији, Египту, Палестини, Либану, Сирији и на Малти, углавном против војних екипа из редова савезничких војски. Њихово завидно фудбалско умеће није могло да промакне, а посебно су га приметили Енглези. Сплићани су често одмеравали снаге управо с британским тимовима и редовно их побеђивали, па су играчи из колекве фудбала желели да им се реванширају.

Тако је дошло и до највеће фудбалске утакмице у Другом светском рату. Место догађања – Бари, Италија, 23. септембра 1944. године. На стадиону „Виторија”, пред 40.000 људи „Хајдук” је играо против тима Британске армије, састављеног од професионалних фудбалера, пре рата чланова најбољих енгеских клубова.

На трибинама, шаренило. Војници у америчким, британским, партизанским униформама у друштву рањеника, из околних болница. За борце који су морали да остану на дужностима, америчка војна радио-станица директно је преносила читаву утакмицу. На трибинама се нашао и наш касније познати новинар Југ Гризељ.

– Упркос строгој забрани лекара, заједно са 26 рањеника, побегао сам из болничког кревета и отишао на утакмицу. У болничким пиџамама, на штакама, ушрафљених глава, руку, ногу, гледали смо утакмицу. Стадион је био пун као шипак – присетио се Гризељ годинама касније.


Улога комараца
Тим из Сплита на грудима је носио заставу нове Југославије, плаво-бело-црвену са црвеном петокраком, а иста се на трибинама здања у Барију први пут завијорила ван граница своје земље.

По изуезтно спарном времену, у пола четири поподне на терен су истрчала 22 играча. Боје „Хајдука” и част Југословенске армије бранили су: Петар Бркљача, Љубомир Кокеза, Славко Луштица, Душан Бјелановић, Бранко Бакотић, Иво Алујевић, Ервин Катнић, Миљенко Батинић, Фране Матошић и Иво Радовинковић. Капитен је био Јозо Матошић.

Британски тим, предвођен капитеном Кулисом из „Вулверхемптона”, играо је у саставу: Рени (пре рата играо за „Сент Мирен”), Бити (”Престон Норт Енд”), Малпас („Фулам”), Колијер („Абердин”), Мерфи (”Вест Бромвич Албион”), Фини („Престон Норт Енд”), Џоунс („Арсенал”), Вилкин („Бредфорд”), Руд („Манчестер Сити”) и Страус („Абердин”).

Неизвестан меч виђен је само у првом полувремену које су Британци добили са 3:2. Голове за „Хајдук” дали су Миљенко Батинић и Фране Матошић, чији је погодак, за утеху Сплићанима, био најлепши на утакмици. До краја утакмице острвски тим дао је још четири гола и победио са 7:2.

Висок пораз у наставку може да се објасни тиме што су играчи „Хајдука”, сви осим Радовинковића, играли под високом температуром. Двадесетак дана раније, док су били у једном селу покрај града Гаете, оболели су од блажег облика маларије. Те ноћи читав тим је спавао на отвореном, у мочварном крају, пуном комараца...

Ипак, „Хајдук” је успео да се реваншира Британцима за пораз. Крајем децембра исте године, готово истоветне поставе одиграле су нову утакмицу у Сплиту. Домаћи тим је славио са 1:0, а победоноси гол дао је, ко би други него, Фране Матошић, који је тих година погађао мреже где год је стигао...

Фудбалери у белим дресовима занимљиву турнеју окончали су у мају 1945. године, у Либану, где их је француски генерал Хумболт, у име Шарла де Гола, тадашњег председника владе те земље, одликовао титулом почасног клуба слободне Француске.


За историју
Уз успомене на ратне дане и утакмице, пун стадион у Барију и пут преко три континента, ова прича о „Хајдуку” из Сплита најважнија је, чини се, због нечег другог. Ниједан европски фудбалски тим тих година није се успротивио жељи фашиста да игра у лигама њихових нових држава и на тај начин их подржи. Ни каталонска „Барселона” којој је диктатор Франсиско Франко забранио да користи традиционалну плаву и црвену на дресу и претио смрћу играчима уколико не пусте „Реал” из Мадрида у финалу Купа Шпаније. Није то учинио ни „Бајерн” из Минхена, када им је тренер Курт Ландауер, иначе пореклом Јеврејин, депортован у логор Дахау.

Нису то учинили ни други, ближи нама, београдски предратни ривали „БСК” и „Југославија”, која је од 1941. понела назив „СК 1913” и наставила да игра у лиги окупиране Србије. „Хајдук” је тих година био највећи у читавој својој историји, нешто мање због фудбала, а више зато што је једини клуб који је одбио непристојну понуду и поносно и пркосно рекао – не фашизму!

Аутор:
Марко Јеринић

А ни ја некако никада нисам доживљавао Партизан као највећег ривала, већ Хајдук. Ипак су они једини против којег имамо негативан скор у првенству...

 

[Вожд]

"Ко је донија балун у Сплит?"

http://hajduksrbija.blogspot.com/2013/12/blog-post.html

Пхе, хе, хе, морао сам..

Зато што сте уз југословенски и хрватски, два аутентично срБска клуба велике четворке па отуда то ривалство.. :lol:

Мада и црвено - плави из ЦДЈА су овде двосмислени. Мож' да буде и да је кирилли́ческий натпис..

Било како било, за ове можемо бити сигурни..

 

[relja]

....

Било како било, за ове можемо бити сигурни..

Od svih dvobojnih kombinacija, od svih formi grbova, od svih mogućih oblika štitova, od svih mogućih dezena na grbu, oni su izabrali i progurali onaj od pre rata.
hehehehehehehe

 

[Вожд]

Битно је да ови нису својатали ничију историју..

:wink:


Него, ти вероватно мислиш на ФК Војводину..

која је после рата почела да носи грб врло сличан СК Југославија..

Док је ФД ЦЗ "шетала", а шта друго него..

Занимљиво је и то да се после преузела основа предратног грба Војводине..

Генерално, историја "близанаца" никако није нешто пречисто и узвишено каквим се представља..



Шалу на страну, ћирилица изгледа доминира.

 

[Вожд]

У недостатку доказа - 03.07.2015.



Отварамо три теме, из три угла.

Са каквим захтевима и решењима у Србију долази канцерларка Немачке, процењује се у теми под насловом:

Моћ Меркелове.

Најава могућег финансијског краха Грчке анализира се под насловом:

Шта буде када држава банкротира.

Поводом захтева да се новине, које се штампају на ћирилици, ослободе пореза разговара се у теми:

Употреба ћирилице.

Ставове о трима различитим темама и о догађајима који су обележили дане за нама укрштају Димитрије Боаров, економски аналитичар, Тибор Јона, блогер, и Миљан Премовић, аналитичар.

http://media.rtv.rs/sr_ci/u-nedostatku-dokaza/13186

 

[Саша]

У недостатку доказа - 03.07.2015.
Отварамо три теме, из три угла. Употреба ћирилице.
http://media.rtv.rs/sr_ci/u-nedostatku-dokaza/13186

Господин у средини (у емисији) каже да је ћирилица/писмо питање пуке форме, без садржине, и без суштаствене везе с језиком.
У теоретском смислу то може да буде тачно, све се може релативизовати.
Али ...
Не слажем се да форма није битна.

Ако није, зашто је господин дошао одевен тако како је одевен, а није дошао го, на пример. Шта има везе, није он ништа мање паметан или елоквентан када је без одеће, или у одрпаном и нечистом оделу ....
Или, он мисли - на "фантастичан начин и верује" у то - да је његово одело "онтолошки повезано" с његовим мозгом и органима за говор, да делује "митски и магијски" ...

 

[boca-ica]

I ako više koristim latinicu nedavno ,,natrčah,, na neko pisanije interesantno baš za ovu temu :

.....у оригинално издање Вуковог Првог Српског Буквара из 1827. године
сасвим је очигледно да је његово репринт издање из 1978. године чист фалификат.

Наиме, убачена је табела с „илирском латиницом“,
коју је Вук убацио, али тек у свој превод Новога завјета (1847),
тачно 20 година после објављивања Буквара.

1. И тако је латиница преименована у „(опште)српску“

Фалсификовано репринт издање из 1978.
(у сарадњи Графичког предузећа „Зајечар“, Центра за нов. изд. делатност „Интерпреглед“ и Народне библиотеке Србије) Првог Српског Буквара Вука Стеф. Караџића, објављеног у Бечу, у штампарији Јерменскога намастира 1827. године садржи неколико страна „вишка“, које су, у ствари, фалсификат оригинала....

Izvor: Фалсификатом до „(опште)српске латинице“ Драгољуб Збиљић

Pa se nadam da ce ,,učenije,, glave ovo bolje objasniti

 

[Вожд]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=nz2Sh7fcYlI[/youtube]

 

[boca-ica]

Lepooo
Pogledaj snimak ponovo .... licimerjei podmetačina
zvuk pokazuje jedno , a slika drugo..... takvo je to vreme bilo....

Zvučni deo je posvecen cirilici
vizuelni deo u pozadini (slovne kocke) latinici....

Zašto je tako vazno bila ,,ravnopravnost oba pisma ?
Da bi svima pod kapom ,,Jota,, bilo lepo .
Ma jok, šipak, zamazivanje očiju od strane velikih Austugarske i Vatikana radi što jačeg uticaja
i time anulirali pravo straijeg i dokaz da nismo mi ti ,,dodjoši,, i ako smo činili osnovne sastojke ,,supe,, naroda
a mi se primili samo tako...

koliko se prisecam staro Vinčansko pismo i tekave veze ima sa čirilicom
a prvom prilikom (če ga nadjem) sliku poredjenja cu i da ga ,,okačim,, ovdi

 

[Delija]

Srpski jezik u odnosu na hrvatski je nesto "siromasniji" u smislu da nemamo toliki fond reci za razne pojmove, vec smo usvajali strane reci i naturalizovali ih u domacem jeziku.

Седи 1. "Хрватски језик" је "богатији" за оне примитивне сложенице изведене од српских речи по угледу на енглески језик који је такође оскудан са терминима. Језик који се користи данас у Хрватској је де факто српски језик са тим полтичко-националним деформацијама у виду тих комичних сложеница. Да макар нису усвојили српску реформу писма па и да дискутујемо око овога али овако, нема простора за расправу. Посебно што је изворни хрватски језик замро негде у централно-источној Европи.

Свако ко у некој аргументованој расправи користи идеолошки испрдак "српско-хрватски" не може се схватити озбиљно.