Свакако да неписани стандард постоји, питање колико ће он да се од стране групе прихвати или не прихвати, али он се појављује на сваком кораку. Колико знам ни "неписано правило" не постоји као званичан појам, али се користи и то у озбиљним областима као што је судство. Не свиђа ми се Веригина дефиниција, јер је исувише субјективног карактера, поготово крај реченице. Ако узмемо објашњење из Вујаклије, можемо рећи да је у ствари неписани стандард: свака мера која није законом утврђена, прописана, али која се, де факто, узима као општеприхваћена. Она може бити општеприхваћена из много разлога. Гледано на локалном нивоу, руковање представља неписани стандард поздрављања између две особе. Да једно писмо у једној држави јесте неписани стандард, потврђује и недавни захтев челних људи Европске уније према Србији да уреде своје писмо, тј. да се одлуче за једно. Зашто то раде? Врло је једноставно: два писма ''равноправно'' коришћена делују збуњујуће. Они не желе да тумаче и да улазе у непријатности због тога што ми имамо право да користимо оба писма, те их користимо како нам се хоће. Нека систематичност мора да постоји.