Овде у Белорусији жене масовно возе тролејбусе. Чини ми се чак више од пола возачица тролејбуса. На аутобусима их је мало. Још неколико занимљивости:
1) Возила су у поседу бригаде обично од два возача. Кабине су украшене и уређене као мали стан, а у тим условима, возачи воде рачуна да чувају возила.
2) Последично, возила стара 20 година су у солидном стању.
3) Линије су организоване тако да макар један крај линије буде неки већи терминал, где радници имају просторије за одмор. План рада је такав да возачи имају паузу пола сата на половини смене.
4) Железничка станица је у центру града, има по два станично-саобраћајна трга са терминалима јавног превоза, са обе стране станице.
5) У брдовитим градовима, Гродно, Магиљов, Минск, станица није у клисури, и не само то, налазе се тамо где је историјски воз први пут дошао у те градове. Велики Минск има неколико станица, али са градњом више станица, главна станица је остала на истом месту.
6) Тролејбуска мрежа је са два реда проводника, као на железници, што омогућава боље затезање и веће брзине. Горњи лучни висећи вод, на који је окачен прави контактни вод, са везицама које су више ближе конзоли за вешање, а ниже на средни међу конзолама. Контактна мрежа се 80% веша на конзоле, а не на каблове преко целе улице. Тако је много лепше, а то у Београду има тек делимично у Димитрија Туцовића и Војислава Илића.
7) За разлику од демократске Холандије, где никакву повластицу на превоз не добијаш ако не искористиш слободу давања приватних информација, у диктатури се диктира да имаш само неперсонализоване месечне карте, које без икаквог персоналног документа можеш купити на киоску. Чак, можеш купити на месец дана, и немаш ту слободу да се повластица узме искључиво са холандском адресом, и искључиво са избором пакета попуста са обавезном претплатом на тај пакет минимум годину дана.
