Za vreme u kome je konfigurisan (početak osamdesetih), trolejbuski sistem bio je ok.
Ali, kada je teeballo da se dalje širi, umrežava, da se navavljaju nova i zamenjuju starija vozila, došao je rat i sankcije.
U početku, svi periferni terminusi, osim 22, bili su kraj grada. Grad je rastao, trolejbuski sistem je urastao.
Onda je u ovom veku bilo neophodno obnoviti vozila, što je činjeno u više navrata, pa opet nije bilo mogućnosti da se mreža prilagođava ekspanziji grada.
E sad smo došli i do kraja voznog parka i do trenutka kada se postavlja pitanje svrsishodnosti ovakve mreže, istovetne onoj sa sredine osamdesetih. A kraj grada od tih perifernih terminusa otišao dalje kilometrima. Sve je to bilo lepo zamišljeno krajem osamdesetih.
Da je bilo sreće, para, a kasnije i pameti, trolejbusi bi se sad šepurili Mirijevom, M.M.Lugom i Zvezdarom, Braće Jerković i V. Vlahovića, Trošarinom, Miljakovcem, Vidikovcem, imali garažu negde oko Kosmaja i Laste i bili noseći stub prevoza u gradu koji će metro sačekati još ko zna koliko.