Don't fix it if it ain't broke. Zašto popravljati nešto što nije pokvareno. S druge strane, svakako treba popravljati ono što NE funkcioniše i što je u najgorem stanju.
Saobraćaj u Beogradu
čini manje od 20% aerozagađenja. Grejanje i industrija su ti koji nas truju najviše, sa preko 80%. U tom saobraćaju Beograda -
koji inače broji između 700 i 800 hiljada vozila u Beogradu dnevno, JGP čini manje od 1%. A od tog 1% JGPa, tek pola odlazi na dizel autobuse.
JGP u Beogradu trenutno nije u problemu zbog manjka eko-frendlinesa ili viška auspuha, već zbog manjka vozača, manjka vozila, manjka održavanja i manjka organizacije, reda i stručnosti onih koji odlučuju.
Imajući sve to u vidu, usiljeni prelazak na elektrobuse u ovoj deceniji bi značilo skretanje sa rešavanja gorućih problema i crnih rupa. Samo da bismo se hvalili po regionu kako smo odjednom zeleni i čisti, a sebe zavaravali da ako u gradu sa
800.000 vozila dnevno, u gradu u kome grejanje i industrija truju sa preko 80%, zamenimo 700 auspuha autobusa - elektrobusima sa nereciklabilnim toksičnim baterijama (to se možda neće deponovati u Srbiji, ali negde hoće, i tamo negde će trovati zemljište, jer se reciklirati ne mogu) da smo time rešili najveće i najbitnije probleme. I postali bog zna kako ekološki odgovorni. A gorka realnost je da bi svi gorući problemi opet ostali.
Nestašica vozača, nestašica delova, nestašica održavanja i osoblja, nestašica vozila i užasna, srozana organizacija i kriterijumi - sve je to urgentnije. Štaviše, na sve to bi se samo stvorilo još novih problema. Jer treba prebaciti postojeće depoe na održavanje elektrobuseva. Treba obučiti nove i dodatno obučiti postojeće vozače. Treba naći mehaničare i više elektrčara. Treba uspostaviti lanac snabdevanja i održavanja za ono što bi bilo izvan GSPovih mogućnosti. Treba uspostaviti snabdevanje delovima. Treba nabaviti i postaviti nove punjače.
Javni prevoz u Beogradu je trenutno u fazi teške bolesti i iznemoglosti. Pre nego što se krene u bilo kakve inovacije i ulepšavanja, najpre treba poraditi na tome da se taj JGP oporavi i stane na noge, i da se stvore uslovi da on bude održiv i stabilan narednih 5 godina. Što znači prvenstveno krpljenje postojećih problema i oslanjanje na postojeće kapacitete i načine funkcionisanja (naravno, uz izbacivanje onoga što koči i košta). A posle tamo negde krajem decenije, ako se to stabilizuje (kahm, i ako išta ostane od svetske i ovdašnje ekonomije i civilizacije, kako nas belosvetski hohštapleri sve gurnuše u krize...
) onda možemo da razmišljamo i o elektrobusevima, i o tramvozima i o čemu god.