Neverovatno je da u svakom aspektu postojanja ovo vozilo ostvaruje uspeh, a toliko ih je revolucionarnih, nikad pokusanih. Svaki ponaosob bi bio veliki uspeh sam po sebi.
Najnapredniji, najefikasniji motor, prvi sa full flow staged combustion metodom? Sad vec radi perfektno.
Nije dovoljno da se buster raketa vrati-resio falkon 9, nego jos bez paljenja motora za usporenje na ulasku u atmosferu, jos bez nogu za sletanje radi efikasnosti i onda transporta i ostalog bejbisitinga, vraca se pravo na stalak. Sve navedeno po prvi put. Reseno juce.
Brod isto bez kocenja pred ulazak u atmosferu, i bez kocenja posle, i to da pada potrbuske da se sto vise uspori. Dodje sa 27000 na sat, a motori ga usporavaju samo od 340 km/h do 0.
Toplotni stit vec resen, dva puta preziveo ulazak, ovaj put sleteo precizno na lokaciju.
Ostalo je jos da se dokaze ponovno paljenje motora u orbiti i precizno izbacivanje tereta. Onda sletanje broda na stalak/noge. Pa nova revolucija, dolivanje goriva u orbiti.
Moram da priznam da kad sam prvi put čuo za Maskovu ideju nisam verovao da to može da uspe. Tim više što je to rekao maltene kao da se zavitlava, čisto usput, u kontekstu priče o njegovoj filozofiji projektovanja, tj "Best part is no part". Otprilike ovako: "Ove noge za sletanje samo dodaju na težini, pa i nisu potrebne. Nego ćemo ga kad sleće uhvatiti u vazduhu, a onda mu noge i ne trebaju".
Problem sa tom idejom je očigledan. Ojačani oslonci na letilici su veoma mali, a oni treba tačno da pogode isto tako male šine na tornju. Međutim kako to izvesti sa nečim što ima ogromnu masu i još je u pokretu? To je 3,675 tona koje se kreće brzinom od recimo 20 km/h. Momenat inercije takvog čudovišta je fantastično veliki. Što znači da pri sletanju nisu mogući mali i brzi pomeraji koji treba da u realnom vremenu ispravljaju greške pozicionaranja. Pa ni "ruke" ne mogu brzo da se pomeraju, iz istog razloga. Jedini način da je odmah budete izrazito precizni, pa da većih grešaka i nema. Ali šta ako recimo duva vetar? Možda čak promenljive brzine? Mora postojati veoma kompleksan fizički model odziva celog sistema, neverovatno dobri i mnogobrojni senzori bukvalno svega ....
Međutim na kraju su uprkos toga uspeli da izvedu i ovo hvatanje u vazduhu. Mislim da je ključ Maskovog uspeha mnogobrojna ekipa najboljih i najpametnijih ljudi koji postoje. On je uspeo da svojim otkačenim tvitovima, smelošću, čestim rizikovanjem svega što ima i vizionarskim idejma o budućnosti čovečanstva stvori čitav pokret, gde ljudi koji tamo rade znaju da će biti na svetskom tehnološkom vrhu, da ako im u CV-u piše da su radili kod Maska, obezbedili su sebi i druga zaposlenja za ceo život. Gde god kasnije budu želeli posao, dobiće ga bez bilo kakvih daljih pitanja. Pošto svi poslodavci znaju kakva je tamo radna etika, kakvi su kriterijumi prijema, i kakvi se problemi tamo rešavaju. Ako je neko mlad, ako radi ono što voli, na mestu gde su pare za projekat nebitne, gde bukvalno ne postoje kao problem, gde se stvara vrhunska tehnologija budućnosti, gde se najboljima dele akcije firme, gde je vrhovni šef genije koji razume šta razvojni inženjeri rade, takvom mladom čoveku nije bitno ni koliko časova radi ni da li tamo postoji sindikat. Sumnjam da takvu kombinaciju može da postigne bilo ko drugi, ali Masku to uspeva i zato i Tesla i SpaceX imaju uspeha.
Napravio sam kompilaciju pogleda iz dva ugla. Na prvoj slici se vidi da je zbog trenja sa vazduhom ceo donji deo bustera u crvenom usijanju iako motori još ne rade. Pa ipak se tamo ništa ne pokvari ni pri temperaturi crvenog usijanja čelika. Obratite pažnju kako tri pokretna motora zatim menjaju ugao pokušavajući da buster navuku tačno tamo gde treba, i da još bude pod odgovarajućim nagibom. I te korekcije nagibom motora moraju biti različite za X i Y ose (ose koje su u horizontalnoj ravni). Buster prvo prilazi tako da bude izvan rampe. To je zato da bi, ako nešto nije u redu, pao i eksplodirao izvan rampe. Tek u poslednjem trentku, kad računar odluči da je sigurno da je sve u redu, motori menjaju ugao i pokušavaju da buster naglo navuku između prihvatnih ruku. Međutim zato buster mora da se ošto nagne u stranu (i to je različit nagib za svaku osu), pa je konačni prilaz bukvalno deo ciklusa nekog klatna. Buster se naginje sa jedne strane na drugu, ocrtavajući jednu punu periodu klatna. I pri tome pokušava da izbegne da mu donji deo udari u toranj. I da pritom sve bude u cm precizno. Uprkos vetru (doduše samo ako nije jak). Fantastično.
