I ne samo da su uspeli da precizno predvide kretanje planeta, nego su pri tome u određenom smislu imali i teži zadatak od nas danas. Pošto je dugo vremena izgledalo savršeno očigledno da se SVI objekti na nebu (sem možda jednog) vrte oko Zemlje, koja je jedina od svih njih nepomična i u središtu čitavog tog kretanja, pojavio se ne mali problem kako objasniti i zatim predvideti kretanje planeta sa njihovim krajnje čudnim putanjama. Prvo malo idu napred, pa onda malo nazad. A pri tome bi nebo koje je zbog fascinatne lepote i ljudima skoro biološki programirane privlačnosti, kao logično stanište mnogih bogova, trebalo da bude odraz nekog savršenstva, uz pretpostavku da je mozak smrtnika uopšte stanju da ga shvati. Recimo ovo su pozicije Marsa.
I šta sad? Kako objasniti ovaku neodlučnost i krivudanje?
Pa, na kraju je ispalo da ni to nije bio preveliki problem. Krug je savršen geometrijski oblik, pa se "eureka" moment pojavio kad je shvaćeno da DVA kruga sa izmeštenim centrima lepo objašnjavaju (skoro) sve.
In Ptolemy's geocentric model of the universe, the Sun, the Moon, and each planet orbit a stationary Earth. For the Greeks, heavenly bodies must move in the most perfect possible fashion—hence, in perfect circles. In order to retain such motion and still explain the erratic apparent paths of the bodies, Ptolemy shifted the centre of each body's orbit (deferent) from Earth—accounting for the body's apogee and perigee—and added a second orbital motion (epicycle) to explain retrograde motion. The equant is the point from which each body sweeps out equal angles along the deferent in equal times. The centre of the deferent is midway between the equant and Earth.
Ovo je skoro genijalno rešenje. Naravno, danas znamo zašto ipak nije tako (i zašto treba biti veoma sumnjičav prema polaznim, implicitnim aksiomatskim pretpostavkama ma koliko izgledale "očigledne"). Ali količina truda koja je uložena u ovo, decenije, stoleća i čak milenijumi beleženja podataka (recimo sveštenici u starom Egiptu), i prefinjenost razmišljanja je svejedno fascinantna. Sigurno se zna da su Egipatski sveštenici još u trećem milenijumu pre nove ere imali podatke o kretanju "zvezda", a možda i u petom milenijumu.
Na kraju se ispostavilo da razlog zašto planete ponekad "idu unazad" nije neki kompleksni filozofski izraz "tamnih i retrogradnih strana univerzuma", nego nešto drugo. Tj činjenica da se i Zemlja pomera, isto kao i planeta koja se posmatra, pa je prividno kretanje planeta rezulatat složenog slaganja dva kretanja, a ne opis jednog. Tako pogrešan model daje skoro tačne rezultate zato što je Ptolomej ustvari bio na dobrom tragu, jer i u njegovom modelu postoji slaganje DVA kretanja (dva kruga), a ne jednog, pa ZATO daje prilično dobra predviđanja. Nažalost, ipak, ni mi ni Zemlja nismo toliko važni i "centralni" koliko smo u početku savremene civilizacije mislili da jesmo. Još stariji narodi su činjenicu da smo manje važan deo prirode, neko bez koga se može, ko lako može da ne dočeka proleće i povratak Sunca, ipak mnogo bolje razumeli. Korisno je povremeno se potsetiti toga, pogotovo sad.