Novi planovi za Staro sajmište
Pred gradonačelnika Dragana Đilasa ovih dana stići će izveštaj posebne radne grupe koja je proteklih nedelja utvrđivala imovinsko, pravno i građevinsko stanje spomen-kompleksa Staro sajmište. Posle analize izveštaja, grad će doneti odluku kada, kako i sa kojim sredstvima će početi već decenijama najavljivana obnova zapuštenog prostora na levoj obali Save, pod Brankovim mostom.
– Dugo smo čekali da vidimo da li će pepublika nešto uraditi po tom pitanju s obzirom na to da sam sa Aleksandrom Nećakom, predsednikom Saveza jevrejskih opština u Srbiji, krajem prošle i početkom ove godine bio na dva sastanka u Ministarstvu inostranih poslova. Posle tih sastanaka ništa se nije desilo. Gradonačelnik je zato i formirao radnu grupu sa idejom da se utvrdi imovinskopravno stanje na prostoru kompleksa. Završni izveštaj upravo radimo – kaže Željko Ožegović, član Gradskog veća, inače predsednik komisije za utvrđivanje stanja na području spomeničkog kompleksa i kulturnog dobra Staro sajmište.
Šta sve sadrži izveštaj komisije? Između ostalog, evidentirani su objekti koji su izgrađeni pre i posle rata, ali su pobrojani i oni koji su u decenijama iza nas bespravno podignuti, uz opis stanja u kom se nalaze.
– Šarolika je situacija u pogledu korisnika tog prostora i objekata u vlasništvu grada. U nekima od njih je jedan broj slikara i vajara koji imaju zaključen ugovor sa „Poslovnim prostorom” grada, a drugi to nemaju. Može se javiti i potreba raseljavanja nekih građana i umetnika koji tu borave, ukoliko bude doneta odluka da se krene u obnovu i ako za to bude sredstava. Možda je najbolje da se radi po fazama, jer grad zbog mnogih započetih infrastrukturnih projekata to ne može samostalno i odjednom da finansira. Mislim da bismo mogli da se nadamo i nekim donacijama iz inostranstva. Ostaju tri ključna pitanja na koja se moraju naći odgovori: ko će i kako finansirati obnovu kompleksa, ko će njime upravljati i kakav će programski sadržaj biti – objašnjava Ožegović.
Država mora da pokaže odgovornost prema tom mestu strašnih zločina i stradanja i da zajedno sa gradom učestvuje u rekonstrukciji memorijalnog kompleksa. Na taj način bi poslala jasan signal i na unutrašnjem i na međunarodnom planu da ovo pitanje jeste izuzetno važno, smatra Ožegović.
Staro sajmište danas deluje kao zaboravljeno parče srpske prestonice, a ostaci nekadašnjeg zdanja, oronuli i zubom vremena nagrizeni, gotovo da ne otkrivaju ništa od njegove burne prošlosti. Samo dobro upućen prolaznik, šetajući između ruiniranih paviljona, znaće da hoda zemljom natopljenom krvlju i prisetiće se podataka prema kojima je ovde ubijeno više od 10.000 zatočenika okupatorskih vlasti, Srba, Jevreja i pripadnika drugih naroda.
– Teško, teško se ovde živi – izgovara Mirjana Novitović, koja decenijama stanuje u trošnom stančiću na drugom spratu takozvanog mađarskog paviljona, u koji se uselila još 1952. godine sa sada pokojnim suprugom.
Ona je i predsednica kućnog saveta. Pokazuje na propale zidove paviljona, tavan od trske i limeni krov sa koga u kišnim danima lije voda. A iza zgrade je, kaže, haos.
– Eto, tu je donedavno radio neki privatnik, spaljivao gume u pećima i to nas je gušilo... Znate, mnogo je nesrećnih ljudi ovde. Nije lako. Svesni smo da ovde spavamo na kostima ubijenih logoraša, neprijatan je to, užasan osećaj – kazuje Novitovićeva.
Živojin Jovanović živi u zgradi koja je podignuta posle Drugog svetskog rata. Od 1992. do 1996. godine bio je odbornik u novobeogradskoj opštini.
– Još tada se pričalo da će ovde nešto da se radi, da će da bude opera, pa memorijalni centar, da je ovo najluksuzniji prostor u Evropi, ali ništa. Živimo u nehigijenskim uslovima, snalazimo se kako možemo, mnogi stanari koriste zajednički ve-ce – priča Jovanović.
Izuzev spomenika na keju blizu Save, unutar samog nekadašnjeg logora smrti, samo jedna skromna, željna obnove, spomen-ploča podseća na vreme patnji. Centralna kula nekada grandioznog zdanja sajmišta polako gubi bitku sa vremenom i zarasta u puzavicu. Iz jedne prostorije dopiru zvuci muzike, a unutra, među gomilom neobičnih skulptura, na trošnoj hoklici sedi mršava starica. Dame se ne pitaju za godine, ali ona bez premišljanja otkriva: „Osamdeset osam!”
– Ne znam kakav je plan, ali nadam se da me neće izbaciti. Ovde sam već 53 godine, otkad je Moša Pijade ove prostorije dodelio Udruženju likovnih umetnika Srbije. Nema nas još puno, mnogi su pomrli – izgovara naša čuvena vajarka, akademik Olga Jevrić.
____________
Obaveza preuređenja
Gradski arhitekta Dejan Vasović smatra da je neophodno da se prostoru vrati izgled iz tridesetih godina prošlog veka, odnosno izgled sajmišta, ali i da se adekvatnim spomenikom obeleži sav onaj užas koji se ovde događao u vreme okupacije Beograda.
– Takođe i sa stanovišta uređenja priobalja mi imamo obavezu da ovu površinu konačno uredimo – dodaje Vasović.