Jasmina Vujić, prva žena dekan na Berkliju
Srpska Marija Kiri
Autor: Jovana Subotić | 10.05.2009. - 00:01
Jasmina Vujić karijeru započela u Vinči
Jasmina Vujić, rođena Lozničanka, od jula će biti na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Ova Srpkinja je inače prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku, pri čuvenom američkom Univerzitetu Berkli.
Rođena je u Loznici, 25. decembra 1953. Roditelji su bili učitelji u selu Zavlaka, u Rađevini, ali su dobili premeštaj za Šabac, tako da je tamo odrasla i završila osnovnu školu i gimnaziju. Bila je vukovac, učenje joj je bilo „mačji kašalj“. Bavila se aktivno i sportom – atletikom, rukometom, malim fudbalom.
– Mogla sam da upišem bilo koji fakultet bez prijemnog, ali sam htela matematiku, dok je moja mama navijala za medicinu. Na kraju sam sistemom eliminacije i iz inata upisala fakultet za koji su govorili da je najteži – Elektrotehnički fakultet u Beogradu, odsek tehničke fizike. Od nas stotinak iz klase, samo je desetak završilo na vreme. Bila sam među najboljim studentima sa prosekom preko devet – priča Jasmina.
Pošto je na ETF-u završila nuklearnu tehniku, odmah je dobila posao u Institutu Vinča. Nakon što je magistrirala, udala se za kolegu sa fakulteta Nenada Vujića i ubrzo rodila ćerku Nevenu.
Život sa 700 dolara
– Moja tadašnja direktorka u Vinči, Olga Mladenović najviše je kriva što sam otišla u Ameriku. Ta vredna i pametna žena zbog obaveza oko porodice nije uspela da doktorira, ali je mlađe kolege uvek podsticala. Pod njenim uticajem sam se i prijavila za doktorske studije na dva američka univerziteta i bila odmah primljena na oba. Neverovatno, ali dobila sam odmah i stipendiju iako strani studenti u SAD imaju male šanse da dobiju stipendije odmah. Prvo moraju da se pokažu i zasluže – kaže Jasmina.
Pored stipendije, radila je i na istraživačkim projektima, jer je trebalo preživeti sa 700 dolara mesečno, od čega je samo za stan odlazilo više od pola. A bilo ih je troje. Studentska viza koju su dobili nije dozvoljavala da Nenad radi.
– Nije bilo lako. Zato sam žurila da završim studije i za oko četiri godine sam magistrirala i doktorirala iz oblasti nuklearnih nauka na Mičigenskom univerzitetu – dodaje ona.
Kada je 1989. godine završila studije, već je bilo jasno da su bezbrižni dani u Jugoslaviji gotovi, inflacija je počela da galopira, a ekonomski i drugi problemi počeli da se gomilaju.
– Nismo otišli u SAD da se ne vratimo, ali smo ipak odlučili da potražimo posao u Americi, pa ako ga nađemo ostajemo, ako ne – vraćamo se. Ubrzo sam dobila posao u državnom institutu sličnom Vinči kod Čikaga, na razvoju softverskih paketa za analizu kompleksnih reaktorskih jezgara i vrlo brzo razvila metodu za koju sam dobila američki patent. Drugi paketi su nagrađeni i otkupljeni od velikih kompanija kao što su „Dženeral elektrik“ i „Tošiba“. Moj istraživački rad privukao je pažnju, tako da sam 1992. godine dobila ponudu od čuvenog Kalifornijskog univerziteta Berkli za mesto docenta. Prihvatila sam ponudu i počela da radim na jesen – priča naša sagovornica.
Put do mesta dekana bio je dug i naporan, kaže Jasmina. Prvo je morala da se izbori da dobije stalni posao i unapređenje u vanrednog profesora. A sve to s malom ćerkom i uz istraživački i obrazovni rad, i to na stranom jeziku. U redovnog profesora unapređena je tek 2003, a 2005. godine su je kolege izabrale za dekana Fakulteta za nuklearnu tehniku, koji je među pet najboljih u SAD.
– Da biste uspeli na nekom od vodećih istraživačkih univerziteta u SAD, morate biti potpuno posvećeni radu. Reizbor je na svake dve, tri godine, a nekoliko komisija vrlo ozbiljno analizira vaša dostignuća u nastavi, istraživačkom radu, broju objavljenih radova u stručnim časopisima, broju magistranata i doktoranata kojima ste bili mentor. Zato uvek kažem da mi nemamo jedan, nego tri posla i tri puna radna vremena – priča Jasmina.
U poslednje četiri godine glavobolje joj zadaju univerzitetska administracija i birokratija. Nelogična pravila koja usporavaju ili sprečavaju razvoj nastave i istraživačkog rada veoma je iritiraju.
– Budžet fakulteta je bio jedan od najvećih problema, jer je Berkli državni univerzitet, a Kalifornija odavno ima velikih problema s budžetom. Manje od 30 odsto univerzitetskog budžeta puni država, a za ostalo se sami snalazimo. To znači da sam morala da nabavljam dodatna sredstva od industrije, inostranih partnera, sponzora, što je dodatno opterećenje, uz predavanja i istraživački rad, kojim ne prestajem da se bavim – kaže ona.
Međutim, s kolegama ima odličan odnos. Iako rade u različitim oblastima nuklearne tehnike, vrlo brzo prave timove kada treba da se konkuriše za finansiranje projekata.
– Od jula ću čak biti na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Trenutno sam u Upravnom odboru Američkog nuklearnog društva, a i predsednik sam Sekcije za matematiku i računarstvo – dodaje.
Penzija u Šumadiji
Vujići se dosta druže sa sunarodnicima kojih, kako kažu, nema puno u San Francisko zalivu. Jasmina je član mnogih srpskih udruženja u dijaspori i jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja elektroinženjera našeg porekla u SAD. Do sada su poslali veliki broj kompjutera i opreme ETF-u u Beogradu, a preko njihovog udruženja je sagrađen i laboratorijski blok pri ETF-u.
– Početkom maja uvek pravimo Đurđevdanski uranak u nekom od parkova u Zalivu. Prošlog maja nam je došlo oko 200 kolega sa decom. Uglavnom se družimo po našim crkvama, za slave i praznike – kaže ona.
Život u Americi nije lak, nastavlja Jasmina. Mora puno da se radi da bi se uspelo, te retko ostane vremena za druženje.
– To nam najviše nedostaje, jer Amerikanci nisu tako prisni i otvoreni kao mi. Pitanje da li ćemo se vratiti nikad nije postavljano. Samo ne znamo kada? Muž je odlučio da se penzioniše pre koju godinu i posveti održavanju imanja, koje imamo u centru Šumadije. Koze, ovce, svinje i pilići, učimo sve iz početka – kako se pravi sir, peče rakija, sprema zimnica. Do sada sam imala samo mesec dana slobodno da tu dotrčim, ali uskoro uzimam šest meseci odmora i sve ću provesti na imanju u Šumadiji. Srbija je prelepa, a Šumadija – raj na zemlji!
I ćerka Nevena živi u Americi
U martu ove godine Jasmina i Nenad su u Beogradu proslavili 30-godišnjicu braka, sa kumovima, rodbinom i najbližim prijateljima. Ćerka Nevena sada ima 29 godina, udata je i živi na sat vremena vožnje od roditelja, u Silicijumskoj dolini. Završila je Gra-đevinski fakultet i radi u kompaniji koja gradi pos-lovne i privatne zgrade.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=91778
Da nosim šešir, sada bih ga skinuo. Ova žena je verovatno napravila podjednako pozitivan stav o Srbiji među fizičarima kao što su teniseri uradili u sportu.
