„Урош је уписао Војну академију, али је примљен у пешадију, што му се није допало. Зато је одлучио да се, с обзиром на то да су његови јако богати, поседују готово 100 хектара, њива, воћњака, повртњака, чак шест трактора и других прикључних машина, бави пољопривредом. Искрено, то му је и ишло од руке. Баш је био вредан и успешан и спреман и да помогне комшијама. Истина, како вели комшилук, као и сваки младић, волео је да буде ван куће, да се проведе, да буде с цуром.“
С друге стране, има и оних комшија који кажу да породица Блажић није баш толико за хвалу, а нарочито не Урош.
„Увек сам говорила да нису деца крива, него родитељи“, каже једна од комшиница.
„Бојим се да је свему овоме допринео управо отац, заједно са супругом, који је стално тежио богатству, томе да, осим статуса који већ има у Војсци, има и што више земље, пара… Урош, као млађи син, имао је више привилегија од старијег брата и више му се праштало. Као мали, умео је да буде неваљао, да мучи комшијске керове, па и да буде груб према деци слабијој од њега. Не знам тачно, али чуо сам и да је чак имао и проблеме са законом, односно полицијом, али да је породица све то успела да „испегла“ и прикрије. Како би, уосталом, да је све то остало у његовом досијеу, успео да упише Војну академију“, рекла је она.
Izgleda da i u drugoim slucaju imamo slucaj preambicioznih roditelja, samo na drugi nacin.
Statusna anksizonost, sila koja nagoni ljude da trose i kupuju i zgrcu novac za to, zavila je Srbiju u crno.
