Сећам се давно случаја у Великој Британији, два дечака од 10-11 година су отела малог дечака од 3-4 године у тржном центру, одвели га на неку пругу, мучили га брутално и на крају тешким металним предметом пребили до смрти.
Pa da, kačio je neko sadržaj o tome na ovoj ili na zamandaljenoj temi Bezbednost u gradu.
Psihopate se rađaju takve, mozgovi su im drugačiji i nisu sposobni za empatiju. Samim tim, može se reći da se neki ljudi rađaju zli. Doduše istina jeste da postoje i psihopate koje su dijagnostifikovane, i čak i svesne svog stanja, ali su funkcionalne, vaspitane i dovoljno razumne da mogu da funkcionišu u društvu. Ima par intervjua i četova sa njima na internetu, gde odgovoraju na razna pitanja.
Što se tiče psihijatrije, kao što sam pisao gore, imamo slučaj da jedan Igor Milošević, koji je iznova i iznova i iznova i iznova pokazao i dokazao da je nepopravljiv i bolestan, i koji je sam za sebe rekao i objasnio da jeste bolestan, danas šeta slobodno gradom zato što u očima nekih psihijatara on nije (dovoljno) bolestan.
Treba isto tako imati u vidu da je Američka asocijacija psihijatara 2013. godine odlučila da u tada novom izdanju
Dijagnostičkog i statističkog priručnika o mentalnim bolestima potpuno izbaci iz klasifikacije Narcisoidni poremećaj ličnosti. Bilo je dosta frke zbog toga u medicinskoj zajednici. Kada su u par navrata pitali psihijatre širom sveta šta misle o tome, i zašto misle da su njihove kolege sa druge strane Atlantika to uradile, jedan od odgovora je bio i : ''pa narcisoidni poremećaj je izbačen iz DSM zato što su oni koji bi trebalo da ga leče, a odlučuju i pitaju se o DSM, prepoznali sebe u njemu. Pa su ga brže bolje sklonili da ne bi i sami postali pacijenti''.
Prosto, društva poput Američkog - uprkos mnogobrojnim snagama i kvalitetima Protestantizma - više ne vide narcizam, pa čak ni narcisoidnost kao nešto loše. MC je tu malo ekstreman i sirov kada piše o tim stvairma, ali suštinski je u pravu. Materijalizam i jurenje nekih besmislenih trivijalnih dostignuća u životu (za razliku od nekih drugih, smislenih dostignuća) je postao način života i nova religija za neke zemlje i kulture. Naša klinčadija ovde rado upija sve te loše vrednosti od njih, ali ne i druge, dobre vrednosti iz Protestantskih kultura i zemalja. Rezultat je ovo što vidimo sada. I pritom ne mislim samo na Kecmana, nego i na ove degenerike koji ga imitiraju ili se sprdaju sa pokoljem radi lajkova i popularnosti.
Elem, da se vratim na početak - ima dobrih i stručnih psihijatara, ali isto tako ima i ludaka među njima.
A ima ih i korumpiranih i zlih. Stoga uopšte nije nerealno zapitati se šta ako psihijatrijska struka odnosno oni koji se pitaju, omanu u slučaju Kecmana i odluče da nešto što je bolesno i s'bano preko svake mere, vrate u društvo ili u neku labavu instituciju. Ima ljudi koji se vode logikom ''ako je neko stručan nešto odlučio ili rekao, to znači da je tako najbolje''. A zaboravljaju da su sve struke danas strašno kompromitovane i srozane.
www.blic.rs
