Studenti su ucinili mnogo, probudili su veliki deo Srbije. Cistota njihovog pokreta stavlja ih rame uz rame sa borcima za slobodu iz srpske istorije.
Nihov rad u bilo kom normalnom drustvu doveo bi do promena na bolje.
Medjutim, u Srbiji u kojoj nacin vaspitanja i priroda institucija stvaraju i podrzavaju beskrupulozne ljude bez morala i principa, postoji jos uvek veliki procenat ljudi koji podrzavaju Hulju iz bilo kog razloga. Sada vec mozemo raci da su to oni moralno bliski njemu jer se o korupciji vec sve zna. Sama ta cinjenica bila bi dovoljna da promeni bilo koje normalno drustvo, ali za Srbiju to ne vazi. Ogroman procenat ljudi je moralno blizak Hulji.
Cak i to sto Hulja ponizava sopstveno clanstvo dovelo bi do pukotina jer normalni ljudi ne vole da trpe ponizenja. Ne vole ni kod nas, ali za sitan novac spremni su da budu i ponizavani. To je posledica dugotrajne selekcije i stvaranja drustva robova i slugu.
I gradjani koji su protiv HUlje su zaista istrajni, bez obzira sto ih nema dovoljno. Jer da bi se rezim srusio voljom vecine, potrebna je velika vecina, recimo da rezim ima samo 10-15 posto simpatizera. Rezimske institucije (vojska, policija, RTS, Pink ) su veoma cvrste i niko ih nije napustio zbog korupcije i gadjenja politikom SNS. Sanse za nezadovoljstvo i/ili pobunu unutar istih su prema tome nikakve. Kamermani i tehnicko osoblje nisu odbili da proizvode program. Nema pobude medju vojnicima. Cak ni GSP kome preti unistenje i privatizacija nije u stanju da oragnizuje strajk. Radnici veruju u svoju malu, licnu korist, ali kako da se organizuju sa kolegama, kad im ne zele dobro?
Smenu vlasti na ulici 1941. i 2000. su zapravo obavili stranci, a ulica je to samo maskirala. Engleska sluzba je 1941. javno izasla i sa troskom prevrata. MIslim da je tako bilo i 2000. kada je prevrat bio maskiran pobedom ili jedva pobedom V. Kostunice na izborima, sto niakda necemo saznati (Z. Korac je izjavio da je Milosevic ipak bio pobednik tih izbora.).
Sadasnja opozicija i dalje sedi u Skupstini, dajuci legitimitet sistemu.
Zato su sanse male, ali one ipak postoje. Najvise ocekujem od provincije, tamo je radikalski teror strasniji, a glupost lokalnih funkcionera veca. Od Beograda nista ne ocekujem, kao ni od tzv opozicije. Takodje, moguce su i greske rezima, vodja je ipak ludak. Zanimljivo je da ocita psihopatija vodje ne smeta njegovim sledbenicima i simpatizerima kojih je od 30 do 40 %. Ta psihopatija se ispoljava vec godinama, ali ona do skoro nije smetala ni uvazenim profesorima, novinarima, pa cak ni studentima do sada.
Osnovno pitanje je da li je u Srbiji predjena granica posle koje je raspad drustva irevirzibilan.
Nadajmo se da nije.
Kada bi smo se oslobodili, verujem da bi nekoliko godina obrazovanja stanovnistva na pravi nacin moglo da dovede Srbiju na pravi put i postepeno je izleci. POstoji ocigledno i zdrav deo stanovnistva, deo koji ima nekipotencijal, sigurno oko 50 - 60 posto, mnogo vise nego sto sam se ja u svom pesimizmu ranije mogao i da pomislim.
Ali komsija koji glasno, kroz otvoren prozor pustaju obrcanja i emisije Informera, jednostavno ima previse.
Kolega koji u tome sto im rezim smeni ili otpusti rukovodioca vidi sansu za sebe, opet ima previse. (Kao npr sto se desilo onom nacelni klinike). Rezim sad upravo krece da otpusta i kaznjava, polako i oprezno, ali sve cesce jer su videli da solidarnosti medju ljudima nema dovoljno, da bi im se neka ustanova suprotstavila.
U ovakvoj situaciji, samo minimizacija potrosnje i bojkot je ono sto plasi rezim. Kao sto pokusavaju ljudi u Turskoj.
Idealno bi bilo da ove godine niko ne otputuje nego da se protest nastavi.
Studenti su zrtvovali mnogo. Svako ko je bio student zna koliko je tesko preskakati ispite i gubiti godine.
Sta smo mi zrtvovali za studente?
