Nema ljudi u Beogradu za najosnovnije poslove, aman, pa to se primeti na svakom ćošku. Niti može iko od sirotinje da se doseli u Beograd zbog rasta cena nekretnina - jedino da spavaju po deset u stanu ko Kinezi devedesetih, ali to naši ljudi ipak neće.
A zato ima ko hoće: još malo da inflacija i tržište rada podignu plate, i doseliće će vam se iz najsiromašnijih zemalja 100.000 ljudi zbog kojih nećete biti srećni - i isti će pitati: "A što nije mogao da radi robot..."
Nema nama spasa, osim od mašina.
Čak ni ti siromašniji krajevi Srbije izgleda nisu više toliko siromašni da ne mogu da ponude bolje uslove zaposlenima u trgovini. Jedna moja koleginica, poreklom iz pitoresknog, brdovitog kraja Zapadne Srbije, iz varoši gde je prosečna plata nepunih 76.000, reče mi nedavno da kasirka u njenom mestašcetu zarađuje 93.000 dinara. Pošto je veoma fina i poštena, jedino mogu da posumnjam da je ova cifra izmišljena ako je ta kasirka sklona lažnom hvalisanju. U svakom slučaju, ostao sam zabezeknut ovom sumom, prisećajući se da je pre samo 5-6 godina (do dolaska Lidla), radnik u supermarketu ili bakalnici u centru Beograda zarađivao ne više od 25.000 dinara.
Za to vreme, moja draga koleginica, s dva mastera i diplomom iz inostranstva (mada u poslu početnica, ali vredna i pametna, sada i sa više od godinu dana iskustva), ne može da izboksuje povećanje mizerne plate od 60.000 u branši gde su primanja uvek bila daleko iznad proseka.
Eh, to svemoguće, nepravedno tržište rada.
Poslednja izmena: