Srbija - crna strana medalje

[Bender Rodriguez]

Pored osnovne škole:
- Karate
- Košarka
- Muzička škola
- Škola glume
- Škola robotike
- Airsoft (pokreti i taktike)
- Streljana (pravo vatreno oružje i rukovanje njime)

To je ovo što sam ubrzano našao, telefonom, čekajući autobus na ulici 30 na stepeni. Verovatno ima nešto što sam izostavio. Možda škola vajarstva ili kurs arheologije...

Ako sam dobro razumeo forumske stručnjake, sve ovo je danas potrebno da bi dete "bilo funkcionalno".

I zaista, dete postade funkcionalno. Funkcionalni narcisoid sa psihopatskim tendencijama.

P.S.
Niko nije kriv™
Sve je ovo normalno™
U Ribnikaru je sve u najboljem redu™

 

[mariks]

Suština je da deca trebaju biti deca, a pored toga moraju tražiti i svoj potencijal u skladu sa svojim mogućnostima. Mislim da sam pisao već odavno negde na temi. Ženin brat ima dvoje dece, žena mu je malo "specifična". Od kad se rodio uče ga da treba da bude sledeći Nikola Tesla, puštali mu Baha, Mocarta... a on (ko z'inat) zavoleo MC Stojana. Od prve godine dva vrtića, dodatne školske aktivnosti, jer majka kaže da tako treba. Od nekih godinu i po dete počinje da se onesvešćuje iz čista mira u sred šetnje. Malo su tu pauzirali i prestalo je malo posle druge godine. Počeli su opet ali laganije. Dete sada ima oko 6 godina (malo više ili manje). Inteligentno jeste, sebično i mrzovolnjno u nekim trenucima jeste, povremeno ratuje sa majkom. Majka neda svojoj deci da izlaze napolje kada su u vrtiću ako je na airnečemu zagadjen vazduh, jedino to dvoje dece (ima sestru) sede unutra dok se ostala deca igraju. Kakav će biti kad poraste videćemo, dok se njegova majka plaši "da neko ne iskoristi njegov intelekt kada krene u školu". Jednostavno, različitih ljudi ima, svako lice je posebna jedinka.

 

[MC_]

A ovo su ti licni kompleksi o kojima pricam, svaka recenica bazdi na njih.

Nisu to licni kompleksi.
Bio sam i video.
Bio sam jednom predavac u Petnici.

Video sam prljavstinu srpske "naucne zajednice" i pobegao odatle glavom bez obzira.


Za sve ovo sto vidimo su najvise odgovoni obrazovani pojedinci.
Ne neki klosari iz Ovce.
Citava ideologija srpskog elitizma mora biti rasturena da bi smo mogli napred.

 

[Пантограф]

Ово је страшно и читати.

 

[MC_]

Ово је страшно и читати.

hahahah. Buuuu.

 

[Bender Rodriguez]

. И целодневна настава и пливање би, у данашње време, требало да су стандард (кад помену баш Француску, ето, тамо одлазак у школу траје као радно време - имају ли, у ствари, наша деца превише слободног времена?).

Tako je, klinci treba život da ostave u klupama kako bi stekli što više vrednih znanja i veština koje će im posle biti od koristi kada u Vučićevom Srbistanu sa visokom stručnom spremom budu radili za minimalac ili 1.1 minimalca...

Ubiće se od veština i mudrosti naučenih čamljenjem u školi 8-10 sati, 8-12 godina...

 

[Пантограф]

Језив си лик, човече.

 

[MC_]

Tako je, klinci treba život da ostave u klupama kako bi stekli što više vrednih znanja i veština koje će im posle biti od koristi kada u Vučićevom Srbistanu sa visokom stručnom spremom budu radili za minimalac ili 1.1 minimalca...

Ubiće se od veština i mudrosti naučenih čamljenjem u školi 8-10 sati, 8-12 godina...

u medju vremeno njihovo detinjstvo ce proci

 

[Bender Rodriguez]

u medju vremeno njihovo detinjstvo ce proci

Nema veze brate, isplatiće se to jednog dana.

Par primera:
Master poljoprivrede 1 - radi kao freelancer za BRUTO platu od 600 evra, nisam ga pitao koliko mu je neto, pošto ima uredno registrovanu agenciju u APRu. Verovatno 350 evra.
Master poljoprivrede 2 - radi u kol centru za 65.000. Hoće već mesecima oči sebi da iskopa od toga koliko ga posao ubija a koliko ne može da nađe ništa drugo.
Master poljoprivrede 3 - bez posla dugo godina, od skora počela da radi nokte ženama
Master poljoprivrede - otišao u Nemačku da radi u mehaničarskoj radnji. Tek od nedavno sa 33 godine zapošljen kao ispitivač vode u Nemačkoj.
Diplomirani filolog - sad upisuje master na FONu da (proba da) se preorijentišena menadžment. Radila po buticima i štandovima
Diplomac privatnog programerskog fakulteta (privatni, ali ipak programerski smer) - radio u kuhinji Meka 8 godina, sada radi kao IT tehničar
Master ekonomista sa državnog EF - radi u osiguravajućoj kući za 600 evra
Diplomirani pravnik državnog - radi kao pripravnik za 700 evra ali zato svaki dan po 10 sati + je na kanapče i za vikende
Čovek koji je završio Teslu pa Višu elektro krajem 2000ih, smer elektronika - radi u Pošti kao IT tehničar za 1.3 minimalca
Diplomirani mašinac - radi u JAT tehnici, ne znam kakva je plata, ali znam da radi ko konj
Master mašinstva - predaje 3 predmeta u 2 osnovne škole, plata 600 evra ukupno.

Sve u svemu, ovajdiše se ovi pobrojani od svih mogućih škola i godina i svog vremena protraćenog u klupama i vannastavnim aktivnostima.

Svakako,znam i likove koji zarađuju preko 1.000 evra. Svi su programeri, i ima još jedan koji zarađuje toliko ali nije programer ali zato drži svoju radnju i uz nju radi još 3 part-time posla.

Nisam nabrajao ponaosob ali svi su ili išli u muzičke škole, ili na sportove, ili na oba, a neki i na takmičenja. Neki i na školovanja ili mastere u inostranstvu. I super im je sad od svega toga, sa 1 do 2 srpska minimalca...

Nema šta, škola se isplati. Što se više vremena provede u klupi, to je budućnost prosperitetnija. Granica je samo nebo, ili tu negde oko 1.000 evra plate. U vreme kada 500gr leba i 1 kg paradajza koštaju 1 i 3 evra.
Isto tako, ovi programeri što ih znam, zarađuju dobro, ali zato mladost i zdravlje ostave na poslu. A životi su im generalno haos, ili su svi na nečemu da ne bi prsli od stresa i haotičnog rasporeda.

Majku mu, život nikad bolji nije bio, a perspektive nikad veće...

A ovde mi pojedinci tandrču kako se u Beogradu u proseku zarađuje 150.000. Ma naravno. Osim programera i ovog sa radnjom, ne znam nikog da overava i 100.000. Ali nema veze, biće, biće. Za 20 godina, kad leb bude 1.000 din i kad svi ponovo budemo milioneri sa kupovnom moći Somalijaca.

 

[Дошљак]

Проблем је што је целокупно школство у Србији као и систем уопште сведен на форму. Учи се за оцену, студира се за диплому, иде се на ваннаставне активности да би се попунило време. Спортове тренира онај коме родитељи могу да плате. У Америци нема приватних школа спорта ни музичких школа већ је све то обухваћено основном-средњом школом, па ко је добар кошаркаш биће у школском тиму па има шансе преко тога и стипендију да добије. Код нас су такве ствари више привилегија.

 

[Пантограф]

I onda najbolji košarkaš u Americi - Srbin.

 

[vucko]

Ukratko, imam uskoro 35 godine, otac je bio profesor na Beogradskom univerzitetu, maternji jezik mi je strani, do 5 razreda osnovne škole sam išao kod logopeda i i dalje kada kao mator čovek izgovaram Š zvuči mi neprirodno. Najviše cenim pokojnog oca bez koga sam ostao sa 12 godina što nikada nije mi utucavao u glavu da trebam da nastavim njegovim stopama i da trebam biti u njegovoj senci. Naprotiv, bez obzira što je bio politički id*** koji je podržavao Slobu do poslednjeg dana i što je bio Fulbrajtov stipendista i predavao Američku književnost je puštao da razvijam svoje interese mimo njegove struke.

To je nešto što nazivam cenom slobode jer radim glup posao van svoje struke za malo iznad minimalne cene rada, ali sam slobodan i niko mi ne određuje šta, kada i gde ću raditi.

Imam bezbroj prijatelja iz detinjstva sa kojim sam odrastao u kraju, nekih koje sam išao u osnovnu i srednju školu ili na fakultet koji su u senci roditelja pa ako su tata/mama advokat/lekar/ekonomista i oni su to isto. Zašto? Pa niko ne dovodi to u pitanje. Imaju novac, društveno su prihvaćeni, neki su i u partiji i na funkcijama, a ne znam nesrećnije ljude od njih.

Te osobe su duboko nesrećne jer gaze utabanim putem i nisu ništa uradile za šta treba imati kičmu i hrabrost. Nekoliko ih je izvršilo i suicid direktno ili posredno konzumiranjem droge.
Podvlačim da je dobar deo njih uprošašćen roditeljima koji su im napravili medveđu ulogu jer su roditelji imali loša odrastanja, porušene brakove i slično pa su u nameri da zaštite svoju decu da ne prolaze kroz isto kao oni ih izolovali od društva i napravili idiotima.

 

[MC_]

Sve je to pocelo krajem osamdesetih. Nestalo je autoriteta skole i drzave i roditelji su poceli da vrse pritisak na nastavnike da poklanjaju ocene. To je dovedeno do besmisla, pa su uvedeni testovi za srednju skolu.
I danas ocene se poklanjaju i prodaju. U selima za kilo masti, u Beogradu je to ozbiljna trgovina uticajem i vezama.
Ako neki nastavnik nece da igra tu igru, dolaze sa advokatima i prete. Da bi se zastitili nastavnici, u izvikanijim skolama postavljene su svuda kamere i nastavnici nikada ne razgovaraju sa roditeljma na mestima gde se ne snima, van ucionica.

Vecina roditelja, veruje u mit o "cudesnoj uciteljici". To je uciteljica uz koju ce vase dete da postane genije.

Drugi mit je "prohodnost". To je procenat dece iz neke osnovne ksole koji uspe da se upise u srednju skolu gde su konkurisala. Nek, gluplji, roditelji veruju da osim spiska prohodnosti koje daje mninistarstvo, postoje i tajni spiskovi prohodnosti, a da je uloga javnih da zavaraju roditelje i smanje guzvu u "najeltnijim skolama" gde izabrani upisuju decu.

Shvatanje mnogih srpskih roditelja je da je znanje sekundarna pojava, koja zavisi od veza i misterioznih okolnosti vezanih za "snalazenje".

Drugi deo roditelja veruje u "izvrsnost" i savrsenstvo. Na Vracaru postoje vrtici za ucenje engleskog, vec od 1. godine. Da bi vasa beba pogovorila na engleskom. Naglasak je jako vazan. Ideja je da ce vase dete postici neverovatan uspeh u inostranstvu ako uspe da prikrije poreklo. Iz sopstvenog iskustva mogu davam kazem da domicilno stanovnistvo na hiljadu drugih nacina moze da odredi da ste stranac (faca, ponasanje itd) osim naglaska.

 

[MC_]

I kako je doslo do toga?
Narod je voleo da bude tako. Narod je zeleo da se ruse svi autoriteti, da svi budemo elita.
U klasnom drustvu pre II sv rata utoritet je odrzavala klasna razlika. Prvih 30 godina socijalizma postojao je strah od UDB-e.
Kad je toga nestalo, ostali smo sami sa sobom, sa idejom da smo po rodjenju plemici.
O ovoj srpskoj osobini pise Rebeka West, u knjizi "Crno jagnje i sivi soko", ona to vidi kao pozitivnu stvar u odnosu na englesko klasno drustvo.
Medjutim, to je ideja o Srbinu bogocoveku, koji a priori posedje jedno vise znanje. Miks ideja zenitizma i ucenja N. Velimirovica.
Pravo da svakome kazes "ko te j.be" Da svakog opsujes i nikoga ne postujes.

Mozda najbolje simbolizovan o nacinu kako je umro poznati srpski prijatelj. A. Rajs. Kada je A. RAjs upozorio svog komsiju, ministra, da nosi neki gradj. materijal privatnim putem iznad njegove kuce, ovaj ministar-seljak, poznat po korupciji, ga je zestoko opsovao. A. Rajs je dobio infarkt i umro.

U nekim drugim drustvima, da se ovo ne bi desilo imaju stvarnu elitu. Zato, kad je rat, sinovi elite idu stvarno u rat. Ne idu u Svajcarsku kao deca srpske elite 1914. Staljinov sin je umro u logoru, a Cercilov sin je bio u partizanima, u Jugoslaviji. Cak ije i tekuci britanski princ vozio helikopter u Avganistanu. Rade Pasic je proveo I sv rat u Zenevi. Zato su oni elita, a mi smo seljaci, sa vrhunskim ciljem da za.bemo jedni druge.

 

[MC_]

To je nešto što nazivam cenom slobode jer radim glup posao van svoje struke za malo iznad minimalne cene rada, ali sam slobodan i niko mi ne određuje šta, kada i gde ću raditi.

Svaka cast.

 

[NedeljkovicOliver]

Проблем је што је целокупно школство у Србији као и систем уопште сведен на форму. Учи се за оцену, студира се за диплому, иде се на ваннаставне активности да би се попунило време. Спортове тренира онај коме родитељи могу да плате. У Америци нема приватних школа спорта ни музичких школа већ је све то обухваћено основном-средњом школом, па ко је добар кошаркаш биће у школском тиму па има шансе преко тога и стипендију да добије. Код нас су такве ствари више привилегија.

Fun fact

Svega nekoliko zemalja na svetu medju kojima je i Srbija ima potpuno besplatno muzicko obrazovanje od nize MS do akademije. I to dostupno svakom detetu koje zeli, jedini uslov je da ima sluha.

 

[GOJE]

Музичка школа се плаћа око 8,500 динара годишње. Тако да, није потпуно бесплатна, већ је цена више некако симболична, рекао бих. А и ово за слух, важи за тражене предмете у траженим школама. За неке мање популарне је "дај шта даш" принцип.

 

[Bender Rodriguez]

do 5 razreda osnovne škole sam išao kod logopeda i i dalje kada kao mator čovek izgovaram Š zvuči mi neprirodno.

Ne znam vala, sad sam pogledao snimak tvog gostovanja na N1 od pre dve godine i bukvalno besprekorno izgovaraš Š.
Inače neverovatno mi je da si se, kao i ja, tapacirao kad si počeo da radiš (mislim van kuće). Pogotovu što, ako sam dobro shvatio, obojica radimo poslove koji imaju i fizičku komponentu i dosta špartanja po lokacijama. Doduše, naravno, i stres i životni (ne)ritam mnogo utiču, a to sve postaje problem kad čovek radi za minimalac ili nešto malo iznad minimalca.

Mada jesi u pravu za ono da neki poslovi imaju manju paru ali više slobode nego neki drugi sa više para ali manje slobode.

 

[NedeljkovicOliver]

Музичка школа се плаћа око 8,500 динара годишње. Тако да, није потпуно бесплатна, већ је цена више некако симболична, рекао бих. А и ово за слух, важи за тражене предмете у траженим школама. За неке мање популарне је "дај шта даш" принцип.

Tih 8500 je smesan iznos, a i placa se dobrovoljno, ko nema ne placa.

 

[Vox91]

Iz mog razreda u gimnaziji mislim da niko nije upisao fax po roditeljskoj želji, ili pritisku..

 

[Bender Rodriguez]

To me čudi pošto je dosta mojih vršnjaka, i generacija 5 godina iznad i 5 ispod, odrastalo slušajući maltene frazu ''samo završite fakultete i ima direktori sami da vas zovu da vas zaposle''. Naravno ne baš tako, ali definitivno je bio taj narativ ''završiš faks -> budeš Bil Gejts. Ne završiš faks -> kopaš kanale''.

Tek sam posle kao odrasla osoba i nešto malo informisan i obučen o psihologiji, shvatio koliko je to zapravo odraz graničnog ponašanja i razmišljanja, i koliko njih je bilo u delirijumu.
Kod istih tih generacija koje su nam punile glave, je prisutan narativ i ubeđenje da ''struka uvek zna najbolje''. Znači svaki doktor je uvek u pravu (čak i kada daju kontradiktorne ili opasne izjave), svaki naučnik uvek zna, svaki inženjer je uvek stručan... Tek zadnjih par godina deo tih matoraca je počeo da uviđa i još bitnije - da priznaje - koliko je irelevantno šta ko ima od titula i zvanja, ako je fijuk ili ako priča sve i svašta za pare. I da su sve profesije postale kompromitovane.

Elem, da se vratim na početak. Kažem, čudi me to, pošto su svima nama i u osnovnoj i u srednjoj punili glave da je faks jedini put ka uspehu i sreći u životu, i da kada se on završi, poslovi - ili makar prilike i poznanastva i veze - će sami da se bacaju pred čoveka.

Iz sličnih razloga danas Srbiji fale zanatlije, vozači i neka druga tehnička zanimanja. Stvoran je taj neki narativ da svaki zanatlija ima da prođe kao keramičar (sa uništenim kolenima do 40. godine) a svako ko radi iz kancelarije i sa fakultetom, on će da puca od sreće, zdravlja a i para.

P.S.
Isto je bilo dosta forsiranja da, ko može, ide u gimnaziju. Jer se tada (početkom i sredinom 2000ih) smatralo da u gimnazije idu kvalitetnija i deca širih vidika, a u stručne srednje idu ovi što će da budu majstori. Posle kad čovek odraste i dobije malo iskustva, shvati koliko je i to bilo pogrešno. Jer čovek iz gimnazije izađe znajući svašta nešto u teoriji, a u realnosti ništa konkretno. Dok u stručnoj srednjoj školi već počne da gradi neko umeće i da se - ako je pametan - usmerava i obučava za neko polje rada. Doduše, istina je da nekad bude teže ljudima iz stručnih škola na faksevima gde drndaju ljude sa dosta matematike, fizike, hemije, elektrotehnike... Mada isto tako sam znao ljude koji su došli iz stručnih srednjih a porazbijali sve predmete koji su važili za teške na faksu.

 

[Joe Peeps]

Проблем је што је целокупно школство у Србији као и систем уопште сведен на форму. Учи се за оцену, студира се за диплому, иде се на ваннаставне активности да би се попунило време. Спортове тренира онај коме родитељи могу да плате. У Америци нема приватних школа спорта ни музичких школа већ је све то обухваћено основном-средњом школом, па ко је добар кошаркаш биће у школском тиму па има шансе преко тога и стипендију да добије. Код нас су такве ствари више привилегија.

Само, у Америци постоје стандардне приватне школе које пружају знатно квалитетније образовање од државних. Леброн Џејмс је добио стипендију да игра кошарку за приватну средњу школу. Да није био толико добар у кошарци, остао би у знатно слабијој државној школи.

Стање у српској просвети је катастрофално. Радио сам нешто више од 3 године као наставник и никада више. Пројектујем да ћемо се изједначити за америчким системом образовања за неких 15-ак година. То значи да ћемо имати лоше државне школе и нешто квалитетније приватне школе. Једноставно, ко не буде имао да плати бар (данашњих) 4-5 хиљада евра годишње на образовање свог детета, мораће да га шаље у државну школу где ће му предавати инжењер геодезије математику у одељењу од њих 35. Погледајте само листе новоуписаних студената на наставничке смерове београдских факултета и све ће вам бити јасно.

 

[mariks]

Elem, da se vratim na početak. Kažem, čudi me to, pošto su svima nama i u osnovnoj i u srednjoj punili glave da je faks jedini put ka uspehu i sreći u životu, i da kada se on završi, poslovi - ili makar prilike i poznanastva i veze - će sami da se bacaju pred čoveka.

Iz sličnih razloga danas Srbiji fale zanatlije, vozači i neka druga tehnička zanimanja. Stvoran je taj neki narativ da svaki zanatlija ima da prođe kao keramičar (sa uništenim kolenima do 40. godine) a svako ko radi iz kancelarije i sa fakultetom, on će da puca od sreće, zdravlja a i para.

Ne bih rekao da je skroz tako. Moj otac je npr batalio kancelarijski posao da bi bio zanatlija. Kaže, lakše mu je da radi napolju, nego da čami u zagušljivoj kancelariji i radi sa ludacima. Pored toga nikada nam nije rekao da treba biti majstor, a nikada ni da je fakultet moranje. Učio nas je da jedno donosi jedno, drugo drugo pa šta se kome svidja. Imam baš mnogo poznanika majstora, a i sam sam radio taj posao. Razlog što Srbiji manjka majstora je taj što je većina koja vredi zapalila preko. Jednostavno ovde kod nas niko nije hteo da te plati. Tvoj dinar je ko njihovih 5 ko god da te zaposli. Da ne pričam o omalovažavanjima, o radu na +40, na -10, skelama, rizikovanju... Još uvek mi je u glavi investitor koji na -10 u bundi i sa rukavicama priča da nije hladno za fasadu (radili smo je 3 puta), rad subotom i nedeljom, rad od 7 do 19h, ljudi koji sa 4 evra po m2 traže da im radiš za 3 jer drugi će da im radi za 2e i td... Mnogo je tu faktora. Šta god mi pričali, sa fakultetom imaš više mogućnosti za zaposlenje.

 

[Joe Peeps]

To me čudi pošto je dosta mojih vršnjaka, i generacija 5 godina iznad i 5 ispod, odrastalo slušajući maltene frazu ''samo završite fakultete i ima direktori sami da vas zovu da vas zaposle''. Naravno ne baš tako, ali definitivno je bio taj narativ ''završiš faks -> budeš Bil Gejts. Ne završiš faks -> kopaš kanale''.

Tek sam posle kao odrasla osoba i nešto malo informisan i obučen o psihologiji, shvatio koliko je to zapravo odraz graničnog ponašanja i razmišljanja, i koliko njih je bilo u delirijumu.
Kod istih tih generacija koje su nam punile glave, je prisutan narativ i ubeđenje da ''struka uvek zna najbolje''. Znači svaki doktor je uvek u pravu (čak i kada daju kontradiktorne ili opasne izjave), svaki naučnik uvek zna, svaki inženjer je uvek stručan... Tek zadnjih par godina deo tih matoraca je počeo da uviđa i još bitnije - da priznaje - koliko je irelevantno šta ko ima od titula i zvanja, ako je fijuk ili ako priča sve i svašta za pare. I da su sve profesije postale kompromitovane.

Elem, da se vratim na početak. Kažem, čudi me to, pošto su svima nama i u osnovnoj i u srednjoj punili glave da je faks jedini put ka uspehu i sreći u životu, i da kada se on završi, poslovi - ili makar prilike i poznanastva i veze - će sami da se bacaju pred čoveka.

Iz sličnih razloga danas Srbiji fale zanatlije, vozači i neka druga tehnička zanimanja. Stvoran je taj neki narativ da svaki zanatlija ima da prođe kao keramičar (sa uništenim kolenima do 40. godine) a svako ko radi iz kancelarije i sa fakultetom, on će da puca od sreće, zdravlja a i para.

P.S.
Isto je bilo dosta forsiranja da, ko može, ide u gimnaziju. Jer se tada (početkom i sredinom 2000ih) smatralo da u gimnazije idu kvalitetnija i deca širih vidika, a u stručne srednje idu ovi što će da budu majstori. Posle kad čovek odraste i dobije malo iskustva, shvati koliko je i to bilo pogrešno. Jer čovek iz gimnazije izađe znajući svašta nešto u teoriji, a u realnosti ništa konkretno. Dok u stručnoj srednjoj školi već počne da gradi neko umeće i da se - ako je pametan - usmerava i obučava za neko polje rada. Doduše, istina je da nekad bude teže ljudima iz stručnih škola na faksevima gde drndaju ljude sa dosta matematike, fizike, hemije, elektrotehnike... Mada isto tako sam znao ljude koji su došli iz stručnih srednjih a porazbijali sve predmete koji su važili za teške na faksu.

Завршио сам основне студије и два мастер програма и све бих то сада мењао за конкретније вештине у послу којим се бавим.

 

[Bender Rodriguez]

Ne bih rekao da je skroz tako. Moj otac je npr batalio kancelarijski posao da bi bio zanatlija. Kaže, lakše mu je da radi napolju, nego da čami u zagušljivoj kancelariji i radi sa ludacima. Pored toga nikada nam nije rekao da treba biti majstor, a nikada ni da je fakultet moranje. Učio nas je da jedno donosi jedno, drugo drugo pa šta se kome svidja. Imam baš mnogo poznanika majstora, a i sam sam radio taj posao. Razlog što Srbiji manjka majstora je taj što je većina koja vredi zapalila preko. Jednostavno ovde kod nas niko nije hteo da te plati. Tvoj dinar je ko njihovih 5 ko god da te zaposli. Da ne pričam o omalovažavanjima, o radu na +40, na -10, skelama, rizikovanju... Još uvek mi je u glavi investitor koji na -10 u bundi i sa rukavicama priča da nije hladno za fasadu (radili smo je 3 puta), rad subotom i nedeljom, rad od 7 do 19h, ljudi koji sa 4 evra po m2 traže da im radiš za 3 jer drugi će da im radi za 2e i td... Mnogo je tu faktora. Šta god mi pričali, sa fakultetom imaš više mogućnosti za zaposlenje.

Pa verujem da je odnos prema tome i toj tematici drugačiji od mesta do mesta u Srbiji. Ovde npr, bar kad sam ja odrastao, bio je taj narativ ''fakultet ili ništa''. I kažem, posle sam shvatio koliko je to netačno, a i koliko je pogrešno jer stavlja pritisak na dete (pa i na same roditelje) da je fakultet nešto bez čega se ne može u životu. Što onda posle neminovno dovede do anksioznosti i do pravljenja bauka od te 4 godine. Dok sam s druge strane mogao da vidim ljude iz: 1) stručnih škola i 2) ljude iz drugih, manih mesta, koji su svemu tome pristupali sa stavom ''ok, završio sam srednju, sad da odradim ove 4 godine pa da posle krenem u svoj posao'' (što može da bude i rad kod ćaleta u radionici, ili u firmi, ili neka trgovina, ili šta god...) i oni su kroz sve prolazili lakše i lepršavije. Čak i kada bi neki dizali ruke od jednog faksa i prebacivali se na drugi, radili su to sa takvom lakoćom i bez ikakvog opterećivanja time. Kažem, taj neki stav ''ok, da odradim sad ovo'' ili ''da prebacim sad ovo na drugi faks i tamo ispolažem šta mi ostane, i posle pičim da tražim posao''. Nema pravljenja nauke, nema pompe, nema anksioznosti.

O stupidnosti mnogih (ne svih ali mnogih) naših fakulteta da i ne govorim. Slično kao sa gimnazijama, iz mnogih od njih ljudi izlaze znajući svašta nešto, a ništa konkretno. Svakako, fakultet da neke osnove (lako ti je da roniš dublje u telekomunikacije ako si već na faksu slušao i rešavao sve i svašta), ali dosta njih daje i mnogo, mnogo bespotrebnih gluposti koje postoje i uče se samo da bi se opravdale brojne katedre i namak'o broj od 240 ESP bodova odnosno slika i ubeđenje da se tamo uči bog zna šta iz struke i nauke, a u stvari dobiješ tipa 1/3 od onoga što si platio i/ili što ti je obećano. I tu ne govorim o znaju i činjenicama tipa opšta kultura, nego o ''znanju'' tipa ''Dokaži Fermaovu teoremu'' ili ''Objasni Superpoziciju''.

Koga boli k... za Fermaovu teoremu ili za Superpoziciju ako neće biti matematičar ili ETFovac. A u primerima koje sam naveo a da se to predavalo, nije bio u pitanju ni PMF ni ETF. Znači ne radi se o tome da je neko došao na PMF ili ETF pa da ga vodiš u sitna crevca tako kompleksnih a tako za svakodnevni život i svakodnevne poslove bespotrebnih stvari.

Завршио сам основне студије и два мастер програма и све бих то сада мењао за конкретније вештине у послу којим се бавим.

Pa da, to je to.

Naravno, ne kažem da je tako sa svakim čovekom na svakom fakultetu, razume se... Ali je jasno koliko je naopaka bila ta priča i ta deluzija da samo rad sa papirima u kancelariji, sa diplomom fakulteta, znači sreću, zdravlje i bogatstvo. A izostavlja se da u toj kancelariji može da bude nesreće i nezdravlja (da se tako izrazim) više nego u nekim poslovima koji su npr na pola puta između zanatlije i fakultetlije. I po mom mišljenju, takvi poslovi (ti između) imaju dosta dobrih strana.