Незапамћен и несхватљив злочин који се одиграо трећег маја 2023, у једној од најпрестижнијих београдских основних школа, код многих је покренуо питање како је нешто такво могуће, како НАМ се то десило? Такво питање
www.nspm.rs
Дакле, начином васпитавања – прећутном препоставком да обдарености (стварне или пак умишљене) и учинци дјетета представљају све, а све остало такорећи ништа – ми од њих градимо хипериндивидуалце, мале себичњаке, које смо пропустили да подстакнемо на врлину. А исход тога је сљедећи: имамо мало, и све мање дјеце (и зато, у перспективи, изумиремо), међу којима је све више собом незадовољних, чак и када су „објективно“, по мјерилима амбициозних родитеља, али и већине друштва које цијени исте такве, погрешне педагошке вриједности, „успјешна“. Притом смо упали у још једну замку – не само што се очекује да наша дјеца у школи, те у што више ваншколских активности буду успјешна него се очекује да и као родитељи будемо амбициозни, јер ако нијесмо такви – онда смо тобоже родитељски немарни и неуспјешни. Тако васпитавана дјеца често нијесу научена врлини солидарности, чак и унутар саме породице, а камоли шире заједнице. Зато је неријетко други, друго дијете, која је можда такође рђаво (психо)социјализовано, сметња, само конкурент, неко за кога би било боље да га сада и овдје (поред мене) нема, или чак – да га уопште нема.
Као родитељи, али и као заједница, заборавили смо да је кључни задатак да наша дјеца, да наши будући нараштаји, буду добри људи, а да тек послије тога иде све остало. Осим тога, дјеци треба дати слободу да, ако супротно није случај, буду и „обични“ – не силити на све оно што им можда не прија, те изостанак таквих „референција“ сматрати њиховим и својим неуспјехом – ако ће бити добри људи, цјеловите особе, кадре да воле и да буду вољене, способне и вољне да раде и да преузму одговорност за себе и друге – најприје за своје будуће потомке, затим и за своје остарјеле родитеље и напокон за цјелину заједнице. „Обичан“, али добар човјек на скали вриједности стоји неупоредиво боље од даровите, али емотивно дезоријентисане, а нарочито зле особе. Подстицање тзв. креативности без врлина, тј.мноштва дарова без јединства личности, често производи не само нецјеловите, и зато дубоко незадовољне људе него и, у најтежим случајевима, праву демонију расточених појединаца, која понекад, у најгорим случајевима, себи „изуми“, обично потпуно недужни објект испољавања својег дубинског бијеса, који се годинама гомилао, поред осталога и усљед суштински погрешне парадигме васпитања и подизања. Можда најгоре од свега је то што међу нама има још такве дјеце и омладине испуњене безразложном мржњом, која само чека да буде искаљена, на било коме и било како. Ужасан покољ који се у општини Младеновац десио између 4. и 5. маја показује да је масовни злочин из београдске основне школе можда покренуо демонску пандемију, уколико није ријеч о ширем плану да се напросто изврши унутрашњи напад на наше друштво, уз коришћење опасних посљедица његових тешких, вишедеценијских образовано-васпитних мањкавости.
Како побиједити ово зло, које је, нажалост, пустило коријена и у некима међу нама, остајући неријетко и тешко уочљиво, па утолико опасније? Зло се надвладава животом, који није само пуки, „биолошки“ живот – иако је посве јасно да без дјеце ништа не може имати смисла – већ животом испуњеним врлином, уподобљеном образу, животом који слободно потврђује Добро.
(pokretzaodbranukosovaimetohije.rs)
