Toliko je ogavno što ovu situaciju mnogo koriste za lično promovisanje, svi sve znaju, svi se prave pametni, svi su psihijatri, analitičari....
Ali da kazem i ja koju...
Po mom mišljenju, ne znači da sam u pravu, nisam ni doktor, ni policajac, ni bilo sta da bi stručno mogao da komentarišem ovaj događaj...Mogu sam po životnom iskustvu kao čovek...
A po tome...
Prvo: Mislim da je ovo dete imalo problem koji je dugo tinjao. Da se radi o detetu koje je izuzetno inteligentno, a takvi ljudi, a deca da ne pricam, po nekom nepisanom pravilu se teze uklapaju u drustvo, manje su komunikativna i tako dalje...A ,,čopor" po pravilu obično odbacuje drugacije. Samo retki drugaciju se nametnu ,,čoporu". A ovo dete nije bilo među takvima. Desi se i da se radi i psihički labilnijem detetu od prosečnog kakvo je bilo ovo, očigledno. I onda dugovremensko neprihvatanje od strane drustva uglavnom, čak su i nastavnoici drugaciji prema deci koja su mnogo drugacija od drugih, ali neretko ne u pozitivnom smislu. To dete je verovatno predočavalo svoje probleme roditeljima, nastavnicima...Ali čini mi se da to niko ozbiljno nije shvatao. Inače do ovoga ne bi došlo. Ta trauma tog deteta je bila toliko velika da ono, ne samo sto je držalo u sebi to, nego jedini nacin koji je pronaslo da se ,,oslobodi" svojih trauma je da napravi plan osvete i spisak onih koje želi da likvidira. To dete je iz navedenih razloga psihički obolelo, a da to niko iz njegove okoline, pa ni roditelji nisu primetili.
Drugo: Šta će u streljani osoba koja je nesposobna za vojnu službu ili za bilo sta drugo da koristi oružje zbog godina? To je još jedna greška roditelja. To dete je bilo dobro naučeno da rukuje oruzjem. Da li dete to treba da uči?
Treće: Naravno, najteže je onima kojih nema, kao i njihovim porodicama koje su ih izgubile.
Četvrto: Naravno da mnogo sta treba da se promeni. Detektori za metal u školama. Obezbeđenje u školi ne može da bude čiča koji je otišao u penziju, pa mu dosadno kuci i svađa se sa ženom po ceo dan, pa hajde da izadje iz kuće, plus da zaradi koji dinar, jer mu je mala penzija ili da bude poluinvalid. To mora bude specijalno obučena osoba za taj posao, koja neke incidente, ako treba, može da spreči ili ublaži. Za dozvole ta dobijanje oruzja strozi propisi, kao i za sportski lov, streljane i slično. To što ste kao zdravi i sto ste kao položili neki kurs i možete da kupite oružje, ne znači da treba da možete da i da dobijete dozlovu da možete da posedujete isto. Pre svega da se uvede ozbiljan psihotest za to, gde će kandidate da testiraju ozbiljni prihološki stručnjaci. I još mnogo što šta.
Peto: Bilo sam i ja dete, kao i svi vi, a video igre su bile i tada. Ne u ovakvom obliku, losije simulacije pucanja, vožnje, sporta...ali su bile. Bili su i horor-filmovi, crtani filmovi...Ali mi nikada, a ni vecini mojih vršnjaka, nije padalo na pamet da bilo šta od toga može da se inplementira u stvarni život. Nego smo znali da je to igrica, film, crtani film, a da nije život. Rigaliti programi ne mogu da se emituju na nacionalnom televizijama u terminima u kojima se emituju. Zna se u koje vreme mogu, ako se emituju na nacionalnoj frekvenciji. Dno dna je da moje dete upali televizor da gleda crtani film i da slučajno naleti na Pink dok traži kanal, gde se zna kakav je ugavnom sadržaj. Za to može da se ima poseban kanal, koji treba da bude pod šifrom od strane kablovskog operatera ili da se emituje na prvom Pinkovom kanalu u nocnim satima, eventualno. Moje detinjstvo i rana mladost su bili pripraceni padom zivotnog standarda, ratom, inflacijom, bombardovanjem, tranzicijom,...Ali bilo je mnogo normalnije vreme, nego sto je sada, kada svega toga nema. Više nema detinjstva, od malena morate da učite dete da svuda van kuce vreba opasnost, da mora da se cuva i bori za sve, da mu nista ne pripada, cak i dok je veoma malo, da je svet surov...Plašite se da ne bude izloženo nasilju i da nauči da zaštiti sebe. Jer vrlo lako može da postane necija velika žrtva ili žrtva neke grupe ljudi, gde ćete čak i vi morati da intervenišete. Ne mislim na sitne čarke, pa ni na ,,blaže" tuče, kakve smo svi prošli kao deca više ili manje...To je u neku ruku deo odrastanja. Ali da vas konstatno grupa od 5-6 vasih vrsnjaka maltretira na razne načine - nije sitna čarka, ni sitna tuča - nego je ozbiljan problem, na koji mora da se reguje. I kada se ti nasilnici ispitaju, obično dodjete do odgovora koji u ovom ili onom obliku bude: ,,Mi ga maltretiramo jer je drugaciji i jer nije sa nama, pošto je onda protiv nas". A ako je drugacije nije mnogo. Takvi nasilnici i njihovi roditelji treba da budu sankcionisani. Retko je stvarni problem u žrtvi. Nikada, ni kako dete, sa svojim drustvo, nije mi padalo na pamet da maltretiram nekoga, jer je drugaciji i da smatram da ako nije sa mnom, onda je protiv mene. Ko mi je koliko odgovarao, u toj meri sam se sa njim druzio ili nisam. A i oni koji su to radili, bili su mnogo ređi, nego sada, akda je to, može se reći, normalna stvar, nažalost.
Šesto: Normalno je da su profesori i nastavnici losi...Ko će normalan da radi taj posao posle zavrsenog fakulteta, stresan veoma...za 70-80000 dinara. Naravno da normalni u vecini slucajeva nece, znaci ostaju uglavnom losi. Poštovanje i čast izuzecima. Najverovatnoije problem njihove demotivisanosti za taj posao je sto je malo placen za teret koji nose, ali treba ko je stručan da ispita i druge stvari.
I još jednom kažem, ovo je samo moje mišljenje, za koje sam eto dao sebi slobodu da ovde iznesem. Nikome ne namećem isto i nemam ništa protiv da bilo ko za bilo sta kaže da nije kako sam napisao.