Srbija - crna strana medalje

[shmeksi]

Hvala.

 

[relja]

Upravo sam to hteo da kazem - gde piše da se zgrada zove "palata Albanija"?

Za šta potpisuju peticiju na internetu, da se donese odluka da se promeni nezvanično ime zgrade :lool:


Ljudska glupost je neograničena...

 

[shmeksi]

Rovareci malo po internetu uspeo sam da primetim da ovo nije prvi put da se ta debilna zamisao spominje. Stavise, na isto ovo razmisljanje se moglo naici u odredjenim novinskim clancima sa genijalnom idejom da se zgrada preimenuje u "Palata Metohija".

Moram da iskoristim ovu temu da pitam zasto se kafana koja je bila na tom mestu zvala "Albanija" tj. "Kafana kod Albanije"? Znam da nema nikakve veze sa povlacenjem u toku prvog svetskog rata, jer je imala taj naziv mnogo pre tog dogadjaja. Totalno mi je nebitno, ali cisto onako da naucim nesto novo o istoriji svog grada.


p.s. it gets worse, read this http://www.petitiononline.com/Sirijus8/petition.html
da nije smesno bilo bi tuzno.

 

[Goldstein]

Moram da iskoristim ovu temu da pitam zasto se kafana koja je bila na tom mestu zvala "Albanija" tj. "Kafana kod Albanije"? Znam da nema nikakve veze sa povlacenjem u toku prvog svetskog rata, jer je imala taj naziv mnogo pre tog dogadjaja. Totalno mi je nebitno, ali cisto onako da naucim nesto novo o istoriji svog grada.

Ovo je samo pretpostavka, ali deluje vrlo logično - jedan od vlasnika kafane zvao se Mihailo Albanez. Moguće je da ime potiče odatle, jer je vrlo čest slučaj da kafana nosi naziv po vlasniku. Utoliko je besmislenija i paradoksalnija peticija za promenu imena.

 

[shmeksi]

Goldstein, a kada je izgradjena ta kafana. Negde pise da je izgradjena u XX veku, dok mi je mnogo bliza verzija da je tu od 1800-neke?

 

[Goldstein]

Jedna rečenica iz peticije:
''Kao specijalni vid genocida nad Srbima jesu i mentalni implanti. Jedan od njih je palata Albanija. Kada smo ga preopoznali, ono sto je potrebno, jeste, ukloniti ovaj implant iz mentalnog sklopa srbskog naroda, posebno
Srba koji zive u Beogradu.''

Voleo bih da znam šta se desi u mozgu nekog čoveka pa da ovako može da prolupa.

 

[Goldstein]

Goldstein, a kada je izgradjena ta kafana. Negde pise da je izgradjena u XX veku, dok mi je mnogo bliza verzija da je tu od 1800-neke?

Polovinom XIX veka ili nešto malo ranije. Neki autori pominju čak i prvu polovinu XIX veka kao početak gradnje, ali ipak mislim da je to bilo polovinom XIX veka.

 

[shmeksi]

Meni je jos crnje i gore sto je to izgleda profesor na nekom od fakulteta i sad zamisli samo mlade mozgove koji dodju da se obrazuju, a ovaj genije im puni glave ovakvim idejama.

 

[Goldstein]

Jedan tekst iz ''Ilustrovane''. Kao ime palate, pored kafane, pominje se i prelazak preko Albanije u Prvom sv.ratu.

FELJTON: SKICE ZA PORTRET METROPOLE (9)

Visoko sećanje na golgotu

Palata “Albanija”, prvi “oblakoder” Kraljevine Jugoslavije, dobila je ime ne samo po staroj kafani, već i zbog toga što se smatralo da je važno sačuvati sećanje na onaj deo herojske srpske istorije koji su obeležili smrt, stradanje i patnja najvećeg dela ove nacije

Čitanka za treći razred osnovne škole krajem pedesetih godina prošlog veka imala je samo nekoliko foto-ilustracija: osim neizostavnog portreta “najvećeg prijatelja pionira”, među koricama je bila i fotografija zdanja “Albanije”, najviše zgrade u FNRJ, kako je stajalo u potpisu. Zadivljeni, prebrojavali smo joj spratove od prizemlja do vrha, računajući uvek bar jedan više; njenu gorostasnu veličinu nikako nije mogao da zaseni plastični termometar u obliku “Empajer stejt bildinga”, koji je u to vreme bio najviša građevina na svetu, a koji mi je teča, bludni sin moje familije, doneo iz Amerike.
Sećam se kako sam s nadmenim ponosom gledao ljubljanski “Nebotičnik” prilikom jedne od onih zamornih ekskurzija na koje su nas vucarali po zamlji bratstva, jedinstva i samoupravnog socijalizma. Još mi je sveža nostalgija iz 1983, kada je dovršena “Beograđanka”, a “Albanija” izgubila svoje mesto u čitankama.
Ali, 1986. godine, verovatno iznerviran svim onim što se događalo na Kosovu i Metohiji, kao i neskrivenom podrškom Republike Albanije sumanutim zahtevima za osamostaljenje ove srpske pokrajine, neko je predložio da se i palati “Albaniji” promeni ime. Ove godine je, u tom smislu, podnet i zahtev, i to u formi peticije. U rečenoj peticiji, između ostalog, piše: “Ako hoćeš da ubiješ jedan narod, ubij prvo njegovu istoriju.”
Pa, hajde da vidimo kako se to ubija istorija?

Eledorado na Terazijama

Iako sebe smatram hroničarem beogradskih kafana, nisam uspeo da doznam kako se ranije zvala ona na uglu Knez Mihailove i Kolarčeve ulice, koja je novembra 1918. godine promenila naziv u – “Albanija”. Ta zgradica je čak i po ondašnjim merilima bila straćara, ali je, uprkos tome, verovatno zbog izvanrednog mesta u najstrožem centru grada, imala vrlo ugledne goste. Stalne goste, što je i danas važno naglasiti. Navraćao je i čuveni Ben Akiba, Branislav Nušić, koji je negde pribeležio da je ta kafana bila “eldorado svih svojih zakupaca”. Priča veli da su čak i arhitekte Mladen Prljević i Đorđe Lazarević navraćali u nju, kako bi na licu mesta crpeli inspiraciju isterujući muzu špricerima, kako bi projektovali građevinu koju će početi da zidaju 1936, kada je srušena stara kafana, i dovršiti je na istom tom mestu četiri godine docnije.
Palata je dobila ime “Albanija” ne samo po staroj kafani, mada je ona već uveliko bila prepoznatljiv orjentir u zemljopisu Beograda, već i zbog toga što se smatralo da je važno i na takav način sačuvati sećanje na onaj deo herojske srpske istorije koji su obeležili smrt, stradanje i patnja najvećeg dela nacije. A valja znati da je ova palata bila prvi pravi “oblakoder” Kraljevine Jugoslavije, prva zgrada viša od deset spratova, čime je i povest dobila na značaju.

Kafana „Albanija” 1920, 1930. i 1936, kada je počelo rušenje i potonja gradnja palate
(Iz kolekcije „Bio jednom jedan Beograd”)

Istorija ne beleži da je to jedna od retkih zgrada u centru grada koja nije stradala u ratu, tokom nemačkih i “savezničkih” bombardovanja Beograda, niti da su postavljanje tamne mermerne oplate, inače predviđene prvobitnim projektom, dovršile mrske okupacione vlasti. Priča se da su su arhitekte Mladen Prljević i Đorđe Lazarević, kojima su Nemci ponudili da nadgledaju ove radove i dodaju eventualne izmene, to hladno odbili, uskrativši tako sebi silne počasti, ali i povlastice koje bi one donele, što je bilo patriotski čin na kakvom bi i danas trebalo vaspitavati naraštaje.
Uostalom, iako se u Beogradu naveliko pucalo i ginulo i 20. oktobra 1944. godine (a da se ne spominju Zemun i Bežanija), ovaj datum je određen da bude Dan oslobođenja jer je upravo tada, gore, na vrhu “Albanije”, bila istaknuta crvena proleterska zastava. I šta ćeš više…

Na randevu kod sata

Palatu je, inače, gradio Trgovački fond, čedna finansijska asocijacija osnovana još 1903. godine, koja je penzije, socijalnu i svaku drugu pomoć svojim članovima i akcionarima isplaćivala od zarade i profita, a ne iz budžeta, kao neki danas; vrednost ovog zdanja od jedanaest spratova iznad i čak četiri ispod zemlje, i sa oko osam hiljada kvadratnih metara korisnog poslovnog prostora, procenjena je na 30.500.000 ondašnjih dinara.
Naravno da je nacionalizovana, kao i sve ostalo, ali se pred šalterima za povraćaj nepravedno oduzete imovine već gura 3.200 naslednika negdašnjih ulagača Trgovačkog fonda, kojima će, kad-tad, pripasti i palata “Albanija”, odnosno pusta renta od zakupa dućana dole i kancelarija gore, na najatraktivnijoj velegradskoj lokaciji.
Novija istorija beleži da je pred tim zdanjem, početkom šezdesetih godina prošlog veka, osvanuo prvi posleratni javni časovnik, najbolji orjentir zaljubljenih. Znalo je da na “randevu kod sata” u neko doba pristigne toliko parova da je vlast pomalo i zazirala od takvih neplaniranih skupova. Ali, prismotra nad palatom “Albanija” nije preduzeta zbog toga, već zato što se u prizemlju nalazaila knjižara “Jugoslovenske knjige” koja je prva u nas počela sa distribucijom stranih novina i časopisa (koji, jel’ te, nisu bili zabranjivani, ali su predani čitači docnije imali neočekivanih sitnijih i krupnijih problema, i na poslu, i u životu uopšte).
Palata “Albanija” je bila i prvi beogradski “bilbord”, ili “sitilajt”. Naime, na njoj su o prigodnim datumima naše najnovije političke istorije osvitali na platnu iscrtani portreti četiri velikana “marksizma-lenjinizma” (u jugoslovenskoj verziji to su bili Marks, Engels, Lenjin i Tito) odnosno prigodne parole, koje su imale manjkavosti u pogledu opšte pismenosti, interpunkcije i gramatike, ali na koje niko nije smeo da ukaže.
Možda je važno spomenuti da je u podzemnom prolazu ispod “Albanije” osvanuo prvi moderan javni klozet u Beogradu, koji su, na užas onih koje bi muka nagnala dole, odmah okupirale “tetke”, kako se kolokvijalno nazivaju pripadnici velegradske vesele gej-populacije. Ova klijentela je samim svojim prisustvom udarila glogov kolac i onom pristojnom bistrou usred prolaza, jer sesti tu – nosilo je opasnost višeznačne simbolike “parade ponosa”.
Sat je uklonjen odavno, a knjižara je nedavno ustuknula pred parfimerijom (za koju se priča da pripada jednom skorašnjem a već bivšem visokom činovniku državne administracije). Ali i svi ostali dućani u prizemlju promenili su namenu i u njima se danas većinom prodaje ono “firmirano” perje i preskupa oprema digitalne tehnologije. Jer, izgleda da je u poslednje vreme mnogo važnije da budeš napirlitan, naoružan modernom tehnologijom i mirišljav, nego obavešten i načitan.

Ideja o promeni naziva palate “Albanija” mogla je da padne na pamet samo nekom ko nije Beograđanin, onom ko je zaslepljen ovim političkim trenutkom, ili nekom kome je ”srbovanje” u delu mentalnog sklopa ili u opisu posla. Menjanjem mnogih gradskih toponima priznajemo da se stidimo sopstvene istorije, kakva god da je bila. Uostalom, slučaj vraćanja starog naziva Trgu “Slavija” otvorio je problem groba Dimitrija Tucovića, sve sa spomenikom usred cvetne rondele, jer su savremeni junkersi koji se time bave zaboravili da nesrećni Dimitrije, koji je zaista jedan od naših prvih socijalista, nikada nije stigao da bude član ni SPS-a, niti JUL-a.


Miloš LAZIĆ
Snimio Željko SINOBAD

Izvor: ''Ilustrovana Politika''
Link: http://www.politika.rs/ilustro/2547/5.htm

*podatak da je stara kafana tek 1918. dobila ime Albanija nisam nigde pronačšao, prvi put sam video u ovom tekstu. Zna li neko koliko je to tačno?

 

[Goldstein]

Meni je jos crnje i gore sto je to izgleda profesor na nekom od fakulteta i sad zamisli samo mlade mozgove koji dodju da se obrazuju, a ovaj genije im puni glave ovakvim idejama.

Potpuno si u pravu. I posle se svi čude otkud takve ideje našoj mladeži, otkud oni fašisti i neonacisti, klerikalni fašisti i sl.

 

[shmeksi]

To je jedan od clanaka na koje sam upravo naleteo, ali ta ideja da ima veze sa prelaskom albanije mi je totalno nerealna. Zgrada se jednostavno zove tako jer je tu ranije bila kafana koja se zvala "Kafana kod Albanije" i to je to. Meni se vise svidja ovaj clanak, deluje mi profesionalnije (a kako i ne bi kada je u pitanju politkin zabavnik, e to je brate novina).

Lepotica na čelu ulice

Da li na osnovu arhitekture treba suditi o vremenu i ljudima, ili na osnovu naroda treba izvesti stav o arhitekturi? Arhitektura je zasigurno odraz raznih činilaca i uticaja koji se dešavaju u društvu. Shodno tome, ona teži da zadivi, uplaši, izazove strahopoštovanje, uznemiri ili da zaseni svojim izgledom.

Svaki grad ima svoju arhitektonsku istoriju, uspone i padove, smene stilova, dinastija i vladavina - arhitektura, kao svedok svega toga, sa svojim stanovnicima daje dušu samom gradu. Tako je svaka građevina, opet, priča za sebe i ima svoju prošlost, bilo jednostavnu i kratku ili dugu i složenu, ali nikada običnu. Ljudske sudbine i sudbine ovih zdanja neraskidivo su povezane i isprepletane, i samim tim stvaraju najzanimljivije priče.
U 19. veku, u vreme kada je Beograd bio glavni grad koji su sačinjavale pretežno prizemne i neke jednospratne građevine, i kada su tek počinjali da naviru uticaji sa Zapada i da se pobuđuje svest o mogućnosti stvaranja nacionalnog stila u arhitekturi, podignuta je kafana „Albanija” (sredina 19. veka), inače omiljeno stecište starih Beograđana. Uprkos njenom ne tako sjajnom izgledu, kako spolja, tako i iznutra (posebno iznutra), razni gosti su svraćali i nisu se obazirali na tu činjenicu. I naš poznati komediograf Branislav Nušić voleo je tu da svrati, čini se, pre svega, zbog društva i raznolikih priča koje je mogao da čuje. Jednom prilikom (1929) zapisao je: „Postoji i danas, kao trag starog Beograda i postojaće, kako izgleda, vekovima, kafana ‘Albanija’, ruglo, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana koju posećuje tako raznolika i mešovita publika.” Ispred kafane stajao je gvozdeni stub s časovnikom na tri strane, koji je ostao na tom mestu godinama, da bi potom bio zamenjen digitalnim na pročelju fasade. Verovatno da niko nije ni pomišljao, a posebno ne Nušić, da će vrlo brzo nakon ovih njegovih reči, tačnije 1938. godine, u praskozorje Drugog svetskog rata, neugledna kafanica biti srušena zarad oslobađanja prostora za podizanje višespratnice od 45 metara. Jedino što im je ostalo zajedničko jeste naziv - „Albanija”. Kako je najpre kafana dobila to ime, a potom i sam oblakoder, do danas je ostalo nerazjašnjeno. Obe građevine koje su imale čast da ga nose, međusobno se veoma razlikuju - izgledom i upotrebom. Na osnovu dokumentacije i fotografija sačuvanih u Istorijskom arhivu Beograda, u mogućnosti smo da saznamo detaljniji izgled omalene kafane. Između ostalog, u komisijskom izveštaju iz 1936. godine, piše sledeće: „(...) Zgrade u kojima su kafane ‘Albanija’ i ‘Mala Kasina’ imaju podrum, prizemlje i jedan sprat... Stanje zgrade u kojoj je kafana ‘Albanija’ je sledeće: ulaz u podrum je iz dvorišta preko drvenih dotrajalih stepenica, a kroz otvor bez vrata; stepenice su pokrivene drvenim kapkom koji je horizontalno položen. Visine ulaza u podrum i većeg dela podruma su nepropisne - manje od normalnog čovečjeg rasta (...) Levi noseći zid u prvom, ulaznom, delu podruma je u neobrađenom, lomljenom kamenu sa blatom. Sasvim je deformisan: na celokupnoj visini od 1,5 m dobio je ispupčenja od 44 cm prema podrumu; na tome ispupčenju veza zida ne postoji i kamenovi se mogu lako rukom izvaditi (...) Kujna je teskobna, niska, mračna i nesigurna protiv požara; nije dovoljno osvetljena, jer se na jednom prozoru nalazi ćevabdžijski roštilj. Kujna se ventilira kroz jednu rupu u drvenoj tavanici u sobu na prvom spratu (...) Pod je pokriven jednom ljigavom masom, verovatno od blata organskih otpadaka i raznih tečnosti koje se ovde prosipaju, jer sudovi sa jelom kao i sa životnim namirnicama stavljaju se na pod bez ikakve zaštite od zagađivanja (...) Prostori na spratu su u jednom očajnom zapuštenom stanju. Jedna soba, u kojoj su smeštena četiri kreveta, nalazi se u najvećem neredu, prljava i nečista, da se čovek zaista mora upitati da li ta prostorija služi za stanovanje ljudi (...) Celokupan utisak koji se dobija prilikom obilaska ovih zgrada strahovit je (...) prepravkom se ne mogu dovesti u ispravno stanje, nego ih treba neizostavno i što pre srušiti, jer ovakve kakve su, predstavljaju opasnost za stanovnike i mnogobrojne posetioce.”

Čija je zgrada?

Na osnovu svega rečenog, sasvim je jasno zašto je kafana „Albanija” vrlo brzo nakon detaljnog uvida inspekcije zatvorena a potom i srušena. Međutim, sve ovo naišlo je na negodovanja stanovnika glavnog grada, posebno kada su uvideli koliko je građevina koja se podiže drugačija od prethodne. U knjizi „Beograd kroz vekove” (1971), M. Paunović detaljno je opisao razne poteškoće i zanimljivosti koje su pratile pripreme, kao i početke gradnje, pri čemu je sve dodatno bilo usporeno i otežano sumnjama i nevericama Beograđana. Naime, prilikom postavljanja temelja zgrade, kada je iskop dostigao dubinu od 12 m, naišlo se na tresetno zemljište sa ostacima raznih fosilnih ostataka, među kojima su nađeni i delovi mamutovog skeleta. U štampi je objašnjeno da je mamut, u stvari, uginuo na obalama nekadašnjeg Panonskog mora. Na Terazijama je, takođe, sve do početka gradnje bilo močvarno tlo, pa je prilikom kopanja temelja jednom prilikom na površinu izbila voda. Tako je jednog jutra, uprkos svim merama bezbednosti, kao i isušivanju zemljišta, gradilište osvanulo pokriveno vodom. Uzrok je bio pucanje glavne vodovodne cevi. Međutim, ovaj događaj nesumnjivo je bio više nego nadahnjujuć za laike i „slučajne” prolaznike, tako da su ubrzo počele da kolaju najrazličitije fantastične priče koje su u međuvremenu celi tok gradnje obojile tajanstvenim velom. Nakon što je dostignuta puna visina zgrade (11 spratova, 45 m visina), nivo zemljišta počeo je sasvim lagano i prirodno da se spušta pod teretom, pa su ljudi grozničavo iščekivali rušenje „Albanije”, što se na kraju, naravno, nije dogodilo.
Mnogi bi pomislili da je ovo otprilike cela priča, u najkraćim crtama, koja je nama ostala poznata zahvaljujući sačuvanim novinskim i arhivskim izvorima. Međutim, malo ko zna, osim stručnih osoba koje su bile u neposrednom dodiru s drugom stranom priče, da je podizanje „Albanije”, u stvari, bilo složeno i prilično zamršeno od samog početka do kraja. Druga strana medalje, poznata arhitektama i građevinskim inženjerima, a potom ispraćena u štampi, među kritičarima i istoričarima arhitekture, tiče se raspisivanja konkursa za palatu, zatim izbora najuspelijih radova, a potom i celog toka pretvaranja teorijskog i vizuelnog na hartiji, odnosno idejnog projekta, u stvarnost. Četiri imena su neizostavna kada se govori o palati „Albanija”: inženjer Đorđe Lazarević, arhitekta Miladin Prljević i dvojica zagrebačkih arhitekata, koji su tek diplomirali, Branko Bon i Milan Grakalić. Treba napomenuti da je konkurencija bila veoma jaka: na konkursu je učestvovalo 84 arhitekte iz bivše Jugoslavije. Cela zamisao potekla je od Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu, koja je početkom 1938. godine raspisala konkurs za izradu idejne skice za novu zgradu na uglu ulica Kolarčeve i Knez-Mihailove. Konkursna događanja bila su pomno praćena u dnevnoj štampi, tako da „Politika” iz iste godine piše: „...Žiri je bio u pravu kada je konstatovao da nijedan od nacrta ne zadovoljava i da ne može biti primljen bez znatnijih izmena (...) Žiri za zgradu ‘Albanije’ iako nije pogrešio u oceni, on je učinio drugu pogrešku što je ukinuo prvu nagradu (...).” Osim druge nagrade, koja je dodeljena hrvatskim arhitektama Hinku Baueru i Marjanu Haberleu, dodeljena je i treća nagrada, kao i četiri otkupa od po 5000 dinara, pet otkupa od po 3000 dinara i dva otkupa od po 2500 dinara. Autori pod šifrom 6747, kojima je prvobitno pripala druga nagrada u iznosu od 12.000 dinara, bili su hrvatske arhitekte, već ranije pomenuti Branko Bon i Milan Grakalić. Ali, ubrzo je utvrđeno da njih dvojica nisu mogli da učestvuju na konkursu s obzirom na to da su završili Umjetničku akademiju u Zagrebu, koja je stekla rang fakulteta tek naredne, 1939. godine. Nakon što je i ova neregularnost ispravljena, Bon i Grakalić stekli su zakonsko pravo da učestvuju u izradi projekta. Budući da se investitorima projekta najviše dopalo upravo njihovo rešenje, dogovoreno je da oni urade izvesne prerade idejnog projekta. Pošto tada još nisu bili ovlašćene arhitekte, njihov zastupnik kod građevinskih vlasti bio je beogradski arhitekta Miladin Prljević. Tada je u prostorijama banke dogovoreno da se sva trojica ubuduće ravnopravno navode kao autori palate „Albanija”. I, od tog trenutka kreće zaplet koji ni do današnjih dana nije razjašnjen.

Priča pretekla u 21. vek

Gradnja „Albanije” započela je 16. jula 1938, a završena 20. oktobra 1939. godine. Ime autora ostalo je sporno. Postavlja se pitanje zašto je to tako ako se na osnovu svega gore rečenog zna kako je tekao čitav postupak. Međutim, Hipotekarna banka Trgovačkog fonda prilikom preuzimanja projektne dokumentacije saopštila je mladim arhitektama da namerava da odustane od gradnje. Kao glavni razlog navedena je kritična situacija u Evropi i mogućnost ulaska u rat i same Jugoslavije. Ono što je, pak, znatno verovatnije dovelo do razlaza dve strane, jeste nemogućnost dogovora oko honorara. Zagrebačke arhitekte napustile su Beograd, a izgradnja je tek onda mogla slobodno da krene, tako da je palata vrlo brzo bila i završena. O ovome Bon i Grakalić ništa nisu znali pošto je s njima nakon poslednjeg susreta prekinuta svaka veza. Od 1940. godine kreću žučne rasprave preko novina. Nepravda koja je učinjena mladim arhitektama nije bila, kako su oni smatrali, primarno u podizanju građevine, iako je rečeno da se gradnja obustavlja, već u pogrešnom navođenju autora idejnog projekta - arhitekte Miladina Prljevića. Arhitekta Branko Bon preminuo je pre šest godina (2001), u 89. godini, i nikada nije prežalio nepravdu koja mu je, kako je on tvrdio, bila naneta zbog nepriznavanja njegovog autorstva palate „Albanija”. Danas, pak, nakon uvida u postojeću dokumentaciju i zbog nemogućnosti objektivnog sagledavanja cele zavrzlame, prvenstveno zbog nedovoljno jasne i nepotpune dokumentacije, istoriografi se priklanjaju najpravičnijem mogućem rešenju - na isto mesto postavljaju Prljevića, Lazarevića, Bona i Grakalića.

Velelepna „Albanija” je 1939. godine, kada je izgrađena, bila najviša višespratnica na Balkanu, urađena od armiranog betona. Fasada je bila obložena zelenim italijanskim mermerom - „čipolinom” (ital. cipollino - vrsta šarenog mermera), a samo delimično serpentinom. Posle rata njena oplata je u potpunosti izmenjena, pošto su mermerne ploče posle nekoliko godina počele da se odvajaju od podloge. Tako je fasada zamenjena novom, ali ne prvobitnim mermerom, već nekom vrstom njegove imitacije. Godine 1944, u savezničkom bombardovanju Beograda, na palatu je bačena bomba teška pola tone jer se u njoj tada nalazio glavni štab organizacije „TOT”. Podzemlje je pretvoreno u protivavionsko sklonište za visoke nemačke funkcionere. Tom prilikom u skloništu su izginuli svi Nemci. Svako bi pomislio da je ovolika bomba u stanju da razori ne jednu već tri takve zgrade, ali i nakon eksplodiranja u unutrašnjosti, građevina nije bila srušena - u potpunosti je bio uništen jedan fasadni stub, ali armiranobetonska konstrukcija je izdržala.

Palata „Albanija” označava međuratnu modernističku arhitekturu Beograda koja i dalje pleni skladnim masama i zanimljivim ugaonim rešenjem sa dva bočna krila. Vizuelno, ona, pak, ima neke arhitektonske slabosti koje se tiču međusobnog rasporeda odnosa krila i kule, koja deluje pomalo zdepasto. Poznato je da je ovaj visinski nedostatak imao u vidu i sam arhitekta Bon, koji je razmatrao mogućnost nadogradnje još četiri sprata na kuli, što je bilo planirano devedesetih godina dvadesetog veka. Međutim, od ovog pokušaja ostao je samo projekat, s obzirom na to da je izbijanje novog rata opet poremetilo planove nesrećnog arhitekte. Činjenica je da je visina palate „Albanija” danas znatno manje upečatljiva prema okolnim zgradama nego što je to bio slučaj pre šezdeset godina. Uprkos tome, ona je i dalje dostojna divljenja i poštovanja. Godine 1984. palata je proglašena za spomenik kulture. Teško bi bilo danas zamisliti početak Knez-Mihailove ulice, a kraj Terazija, bez tog graničnika stožera visokog 45 metara.

Izvor: Politikin zabavnik
Link: http://www.novosti.rs.sr/lat/opcija/btg_novosti/0/1944/Lepotica/na/celu/ulice

 

[Goldstein]

Zabavnik je bez premca
Doduše, u poslednje vreme su ga malko pokvarili, bar za moj ukus.

 

[bigvlada]

pacijente najlakše prepoznajem po tome što ne poznaju gramatiku sopstvenog jezika - kada u tekstu vidite pridev srbski, znate sa kim imate posla.

 

[GOJE]

pacijente najlakše prepoznajem po tome što ne poznaju gramatiku sopstvenog jezika - kada u tekstu vidite pridev srbski, znate sa kim imate posla.

To rade namerno. Ne priznaju promenu pravopisa, već se trude da pišu na način kako se pisalo pre II sv. rata. Tako se osećaju više Srbi. Tuga jedna.

 

[shabanajzer]

srBski se ne pise jos od polovine XIX veka. pre ce biti da je taj lik jedan od onih nesrecnika sto zastupaju tezu da smo 'mi srBi, a ne srPovi', te da i glasovne promene vredjaju 'nas' nacionalni identitet.

 

[Ambassador]

E, sada, malko sam guglao i zapanjio se.
Online peticija ima svega 299 potpisa, i kao što piše predata je 21. studenog (grudenog), 7515. leta Gospodnjeg. Dalje, dotični profesor u Beogradu Midorag V. Vuković konzistentno postoji na Guglu samo na par mesta, ima jedan Miodrag Vuković u DPS-u Crne Gore, onda ima neki koji se bavi nečim u policiji i, pretpostavljam naš - bio je sagovornik Kurira u tekstu "Duhovi u Šumaricama" (http://www.kurir-info.rs/clanak/reportaza/kurir-17-07-2008/duhovi-u-sumaricama?page=2), gde je predstavljen kao "doktor Miodragu V. Vukoviću, stručnjaku za komparativnu religiju, mitologiju i antropologiju". Na osnovu komentara cenim da je tekst bio štampan 17. 7. 2008. Takođe, Miodrag V. Vuković ima objavljen tekst na sajtu "Dejan Lučić - the man who knows" a pod nazivom "Genocid nad srbskim rodom: Pomoz' Bog braćo i sestre" (http://www.dejanlucic.net/genocid na srbima.html). Potpisan je samo kao Dr. Miodrag V. Vuković. Ne postoji ni jedan univerzitetski sajt koji ga ima, osim Fakulteta borilačkih veština pri Univerzitetu Union (http://www.fbu.edu.yu/profesori.html), koji ima docenta dr Miodraga Vukovića, da li je to ista osoba? Ne znam. Na stranu priča da li ova osoba postoji, diskutabilno je da li je doktor nauka, ili samo doktor koji je završio medicinu.
Ovo je vrlo lepa vest, da neko takav ne predaje, međutim, znajući šta se predaje po univerzitetskim amfiteatrima, i koliko suptilnije se ovakve i slične priče proturaju novim generacijama, ja sam u strahu, ozbiljnom. Štaviše, jedan profesor - kojem moje odeljenje (niti fakultet) nisu matični je rekao: "Kad sam pročitao njegov nov udžbenik, rekao sam mu da je apsolutna bu****, postoje neke stvari koje ne mogu da se stave u knjigu, već samo da se predaju." Ono šta predstavlja još veći problem su stvari koje se predaju po osnovnim i srednjim školama - na žalost najpogubnije priče su one od veroučitelja, koje da vas podsetim, imenuje verska zajednica, a ne ministarstvo - dakle sumnjivih pedagoških sposobnosti, itd. itd. Ali problem obrazovanja je mnogo kompleksniji, rezultate ćemo videti za par godina - a neki počinju već sada, poslednje ubistvo transseksualke na Crvenom krstu.

Ono što bi moglo da predstavlja ozbiljan problem je drugopotpisana u toj peticiji: Vesna Mijailovic, predsednik udruzenja "Sanovila" . To udruženje je pokrenulo peticiju za preimenovanje Aerodroma Beograd, u "Nikola Tesla" (http://www.petitiononline.com/nt888sv/petition.html) - i ta peticija je bila značajni početak preimenovanja (za razliku od ideje da nosi ime "Zoran Đinđić"). Korisna kritika (Petra Lukovića) te peticije, koja je napisana u istom kriminalnom maniru kao i prva, se može naći na http://pescanik.net/content/view/883/75 .

A što se tiče jezika, Lukovićeva opaska: "u svesti pisca peticije nema palatalizacije srBski/srPski, jer se Srbi kao narod nikad ne menjaju po padežima i po latinskoj gramatici".

Šta će biti sa ovom zemljom za 5-10 godina?

edit: tek sad vidim da je shabanajzer već prokomentarisao koren srbstva...

 

[shabanajzer]

jao, srbstvo, srbstvo... da nije stetno po sve nas, bilo bi urnebesno smesno.

apropo promene imena aerodroma, itd: nista drugo i ne treba ocekivati od drustva gde npr. izvesni zeljko vasiljevic, osnivac garde cara lazara (!), sad sedi u ministarstvu rada kao drzavni sekretar (kadar sps-a, proslavio se izjavama da treba da uvozimo devojke iz azije radi poboljsanja nataliteta), znaci gde je bitno samo da se odredjenoj partiji omoguci x mesta u x institucija, a sad ona moze na ta mesta da postavi i, stajaznam, osudjene pedofile, ratne zlocince, ludake sa dijagnozom, you name it.

a jos gore je sto oni od kojih ocekujemo da se ponasaju kao korektiv sve to komentarisu u stilu 'to su njihovi ljudi, mi smo njima dali to mesto i sad nije nasa stvar koga su oni tamo postavili'.

ali dobro, doci ce vreme da djavo naplati svoje... jednog dana...

 

[Milance]

@Ambassador
Ne radi ti link ka pescaniku... ili meni ne radi Aj vidi da li je pravi, bas me zanima tekst. Thx!

 

[shmeksi]

@Ambassador
Ne radi ti link ka pescaniku... ili meni ne radi Aj vidi da li je pravi, bas me zanima tekst. Thx!

Samo izbrisi tacku posle 75

 

[bigvlada]

Demokrate predložile štednju u Skupštini
Ukinuti dnevnice poslanicima
Autor: | 22.01.2009. - 07:34

Poslanici Demokratske stranke u Skupštini Srbije nameravaju da predlože ukidanje dnevnica za sednice poslaničkih klubova i odbora jer ima mnogo sumnji da poslanici zloupotrebljavaju pravo na dnevnice da bi povećali svoja primanja, saznaje „Blic“. Iako su radili samo 90 dana, poslanici su na ime dnevnica podigli sa skupštinske blagajne više od 37 miliona dinara, što je skoro 400.000 evra dodatka na njihove plate i poslaničke dodatke koji mesečno iznose po 106.000 dinara, bez obzira da li rade ili ne.

Na osnovu odluke Administrativnog odbora iz 2006. godine svaki poslanik ima pravo na dnevnicu u iznosu od 2.191 dinar kada prisustvuje sednici Skupštine i isto toliko za svaki sastanak skupštinskog odbora ili poslaničke grupe koji se održava u danima kad Skupština ne zaseda. Sudeći prema podacima iz skupštinskog „Informatora“, kako tvrde izvori „Blica“ iz Skupštine, poslanici SRS i SNS najviše su koristili ovu mogućnost i sednice poslaničkih klubova zakazivali u danima kada Skupština nije zasedala.
U „Informatoru“ nema podataka koji bi pokazali koliko je takvih sednica održano, ali pada u oči da su poslanici sa izborne liste radikala podigli najviše para za dnevnice, čak 13.745.944 dinara, odnosno 146.233 evra.
Održavanje sednica poslaničkih klubova u Skupštini Srbije niko ne proverava, tvrde za „Blic“ u Generalnom sekretarijatu. Naš izvor iz skupštinske administracije navodi da je teško ući u trag podatku da li je neka poslanička grupa stvarno održala prikazane sastanke svog poslaničkog kluba i koliko je zaista poslanika bilo prisutno.
- Sekretarica poslaničkog kluba spusti do blagajne spisak poslanika koji su prisustvovali sastanku kluba. Na spisku su obično svi poslanici u klubu. Na blagajni obračunavaju troškove prevoza, kao i dnevnice. Niko ne ide po poslaničkim klubovima i ne proverava da li je stvarno neko držao sastanak. Pare se isplaćuju na poverenje - priča naš sagovornik koji insistira da ostane anoniman.
- U poslaničkom klubu „Za evropsku Srbiju“ smo neformalno razgovarali o potrebi da se ukinu dnevnice za sastanke poslaničkih klubova i skupštinskih odbora. Lično podržavam ovu inicijativu i smatram da bi se time u velikoj meri uštedelo na skupštinskim troškovima. Kao predsednik Zakonodavnog odbora održao sam 80 sednica i od toga samo jednu mimo dana kada je Skupština zasedala. Ne vidim razloga da se sastanci poslaničkih klubova i odbora održavaju mimo zasedanja Skupštine – kaže za „Blic“ Vlatko Ratković, zamenik šefa poslaničkog kluba ZES, i naglašava da bi problem dnevnica trebalo rešiti novim poslovnikom.
Ideju da se ukine mogućnost naplate dnevnica koje pojedini poslanici zloupotrebljavaju da bi što više novca izvukli iz budžeta podržava i Suzana Grubješić, šef poslaničkog kluba G17 plus.
- Podržaćemo sve mere koje idu u prilog uštede novca poreskih obveznika i poboljšanju rada i efikasnosti Skupštine. Ušteda bi bila da se sednice poslaničkih klubova i odbora održavaju samo u danima kada Skupština radi – kaže Grubješićeva za „Blic“.
Opozicija se o ovome još ne izjašnjava. Međutim, Balint Pastor, šef poslaničke grupe manjina kao dela vladajuće koalicije, smatra da ušteda ne bi bila velika i da je predlog o ukidanju dnevnica licemerje.
- Podržaćemo svaku inicijativu za štednju, ali mislim da bi se ovim uštedeo minimalan iznos. Ne znam zašto bi se samo o poslaničkim dnevnicama razmišljalo, kad verujem da mnogo više novca ukupno iznose dnevnice i putni troškovi svih članova upravnih odbora javnih preduzeća - kaže Balint za „Blic“.

Slavica Đukić-Dejanović: Smanjiti putovanja
Predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović u izjavi za „Blic“ kaže da će biti utvrđeno koji se sve troškovi mogu smanjiti u Skupštini. Ona kao jednu od mogućih mera najavljuje brojčano smanjivanje delegata koje putuju u inostranstvo jer kako kaže, „upravo su tu najznačajniji troškovi“.
Putovanje delegacija u inostranstvo, koliko sam iz ranijeg rada Skupštine mogla da vidim, je zaista skupo. Tu se može uštedeti značajan iznos i to prvenstveno smanjivanjem broja delegacije jer zaista nije potrebno da putuju i članovi i njihovi zamenici – kaže Slavica Đukić-Dejanović i dodaje da se može uštedeti i na korišćenju vozila i na reprezentaciji.
Ž. J.

Korupcija u Skupštini
Izvršni direktor „Transparentnosti Srbija“ Nemanja Nenadić juče je predstavljajući izveštaj o monitoringu primene antikorupcijske strategije i rada Skupštine Srbije istakao da je u poslednja dva meseca doneto 19 zakona, ali da je rad parlamenta obeležila opstrukcija i nagodbe radi prevazilaženja tog stanja. Nenadić je naveo da su u samoj Skupštini postojale sumnje na korupciju koje su se ogledale u javno izrečenim sumnjama u neregularno stranačko finansiranje, otvaranje pitanja blanko ostavki, neistraženi slučajevi sumnji u zloupotrebu putnih troškova.
Vladimir Goati je ocenio da je talas informacija o korupciji kod nas sada dostigao zenit, a da su, sa druge strane, mere i akcije protiv korupcije „manje-više ostale na istom nivou“. On je dodao da ta „sudski neistražena i samo kao fenomen napomenuta priča o korupciji može da dovede do ravnodušnosti“.

Izvor: Blic
http://www.blic.rs/politika.php?id=75340

st*** pohlepna! :bash::bash::bash::bash::bash:

 

[vrachar]

U Starom Rimu duznost senatora bila je cast i obavljala se bez ikakve materijalne nadoknade...

 

[shmeksi]

Inace u nekim opstinama je toliko funkcionera primljeno u poslednjih godinu dana, a normalno na plate su im nakacene sve moguce povlastice u vidu bonusa i ko zna cega sve ne iako vec u startu imaju mnogo vise bodova bas zbog toga sto su funkcioneri, zbog svega toga se smanjuju plate u opstinama jer iz mase pare kada se deli na vise osoba dobice se manje (logicno), a predsednici pojedinih opstina govore nezadovoljnim ljudima da ko nije srecan moze slobodno da da otkaz.

Lepo je sto je Blic napravio reportazu o ovome, ali mogu slobodno malo da potkace i lokalni nivo, a narocito u beogradu i njegovim opstinama, gde je druga strana na vlasti jer sto se tice maznjavanja i neracionalnog trosenja para manje vise su svi isti.

 

[Goldstein]

Ali meni je najinteresantnije što (bar ja) često po prvi put čujem za kakve se sve ''funkcije'' dobija novac. Nešto što je sasvim uobičajeno da bi trebalo raditi za onu platu koju već primaju, dobijaju se i posebne dnevnice. Baš kao neki klan koji sedi u senci i samo smišlja nove načine kako sebi dodeliti što više novca kroz razne odbore i sl. :notok: :notok: :notok:

 

[Ambassador]

U Starom Rimu duznost senatora bila je cast i obavljala se bez ikakve materijalne nadoknade...

I tako je bilo do sredine 19. veka kada je u Britaniji prvi put uvedena plata za članove donjeg doma. To je bio predstavljalo istorijski napredak, jer je omogućeno da predstavnici nižih klasa uđu u zakonodavnu vlast, koja je do tada bila isključivo rezervisana za one koji su mogli sami da se izdržavaju, odnosno koji su živeli u dokolici. Tako je prošireno (na niže slojeve), a kasnije i univerzalno, glasačko pravo dobilo (potpuni) smisao.

Država treba da omogući narodnim poslanicima da lagodno žive, i da vrši apsolutnu javnu kontrolu nad njihovim finansijama... Pusti snovi. Pusti snovi..

 

[vrachar]

U svetu se kaze "obogati se kako bi se bavio politikom". Kod nas je to malo izvrnuto. Na vast dolaze golje a sa iste odlaze milioneri i biznismeni. Zato nam lepo treba jedan prosveceni apsolutizam bar pola veka, da se narod i drzava malo dovedu u red.