Što se tiče večite debate ''stara muzika vs nova'' tu ljudi često idu linijom manjeg otpora, ili linijom pomirljivosti, pa kažu kako svako doba ima svoje kvalitete i kako je sve samo stvar ukusa. A to prosto ne stoji. Postoje žanrovi i decenije koje može svako da sluša, i postoje žanrovi i decenije koje samo određeni, retki mogu da slušaju. Kada širom sveta uzmete po 100 ljudi rođenih svake godine od 1950. do 2010. i pustite im da čuju pesme iz svih žanrova i svih decenija, 80te i 90te su period sa najviše preklapanja. To govori nešto.
Prosto, 80te su bile vrhunac muzike. Iz više razloga. Prvo, imale su buntovničku energiju rokenrola. Drugo, kvalitet i unošenje u tekst po uzoru na pop. Treće, obogatio ih je upliv elektronike (sintisajzeri i električne gitare) koji je doneo neke ranije nezamislive zvukove i melodije. Četvrto, pesme su se konstruisale oko tzv.
Hook-a tako da se težilo tome da svaka pesma ima svoj potpis i svoj unikatni deo, koji će je učiniti pevljivom i/ili prepoznatljivom. Peto, bilo je puno eksperimentisanja i nekih koncepata koji su stvoreni sasvim spontano a postali su hit. Na primer
In the air tonight kome je Phil Collins sasvim spontano stvorio efekat
Gated reverb slučajno preklopivši dva snimka na istu kasetu. Šesto, to su bile godine kada je došlo do nekih revolucionarnih spojeva i ''pomirenja'' između različitih žanrova i subkultura, kao što je bilo pomirenje Rocka i Hip Hopa
zajedničkom pesmom DMC i Aerosmith. Sve te dobre osobine posle su se dobrano prelile i na 90te. U kojima, iako pop jeste postajao bog i batina, monopolista, taj tadašnji pop je kombinovao elemente i iskustva naučena tokom 80ih. To je (većinski) trajalo negde do sredine 2000ih a onda kada je počelo da ponestaje ideja, mnogi (ne svi,ali mnogi) su otišli u neke stranputice i dosta toga (opet, ne sve) je postalo ili puko preobličavanje ili generičko eksperimentisanje po sistemu ''ako prođe, prođe''.
No sve to ne bi bio toliki problem da
muzika stvarana od početka prošle decenije naovamo većinski nema energije. Na stranu to o čemu pesma peva, jer malicioznih pesama je bilo i pre. Na stranu to kako je izvedena, da li je u nju sipano mnogo truda i misli ili je samo imala dobar hook i tako postala hit u svetu, poput
Crazy Frog. Na stranu to. Nego problem je što
ovo danas nema više energije. Osim ako ne računamo mračnu energiju. Ranije, Roxette je imao energiju. Scorpionsi su imali energiju. DMC je imao energiju. Majkl Džekson, Prince... Na domaćem polju - Kralj Kokaina, Tek je 12 sati, 200 na sat, Snage mi ponestaje... svi su oni isto imali NEKU energiju. Mlitav tekst i poruku, ali brate pucali su od energije. Britney Spears, Christina Aguillera, Backstreet Boys, NSYNC, Eminem... svi su oni IMALI ENERGIJU. Imali su svakako mnoštvo drugih mana, i neki od njih su pevali o baš mračnim i teškim stvarima. Ali imali su energiju pre svega.
A gde je danas energija u ovome:
Nema je. Što je najluđe od svega, klinčadija danas ne ume da razlikuje žanrove i tipove energija kod pesama, pa se ovakva njesra puštaju svuda, i u klubovima gde treba da se đuska i luduje, i u teretanama gde čoveku treba nešto da ga naelektriše i motiviše. A ono sve yiah yiah, aha aha, la la la. Ali jok, njima ne smeta, jer prosto ne znaju za bolje. Letargija, apatija, kriminalitet, eskapizam... to je poruka ovih modernih žanrova i klinci su usvojili to jer jednostavno ne znaju za bolje. I idu tako kroz život, jedni apatični, drugi kao kriminalci pripravnici. I to je sve u sprezi sa trenutnim stanjem naroda i društava u svetu. Pesme o apatiji i besmilenosti svega inspirišu ljude da budu sve više apatični i bez letargični, a to onda opet rađa još više apatije i letargije, i tako u krug i u krug.
P.S.
Inače na radiju poslu s vremena na vreme naiđu Nostalgija, Dužna si mi ostala i Ljubomoran. I svi odreda, svih generacija i svih profila, počnemo da pevušimo ili nas barem obuzme nostalgija i utopimo se u pesmu, jer sve tri imaju dušu i energiju. Isto tako sam imao situaciju da naiđe Oops I did it again od Britney Spears i vidim kolegu u 60im kako ga obuzima energija i počinje da igra nasred sale
(tad je već bilo par minuta do ''zvona'' XD pa je bila skoro pa prazna). To govori nešto. Mnogo govori kada imaš ljude različitih profila, pozadina, godina... a svima podjednako prija neka pesma. Toga danas skoro da nema. Nemaju tu neku zajedničku svima dopadljivu žicu i energiju.