Šta je novo?

Srbija - crna strana medalje

Nema reči koje bih upotrebio da opišem ovu "državu" prokletinju, eto, možda "šaka jada", što reče Milanović.. ma nismo ni cela šaka..
 
Nema reči koje bih upotrebio da opišem ovu "državu" prokletinju, eto, možda "šaka jada", što reče Milanović.. ma nismo ni cela šaka..
Narod kod nas ne voli nastavnike, proefesore, ucitelje.
Narod voli prepisivace.
 
Jeste, a vlast štiti i toleriše male kriminalce iz školskih klupa, buduće uvažene članove i funkcionere partije.. id***, kao isključili ih iz škole kad su počeli protesti prosvetara pre 2 meseca, a iza leđa posavetovali te male đilkoše da se žale na proceduru i odmah ih vratili.. oni već dva meseca idu u tu istu školu.. i sad će da razvlače postupak do maja, kad će svakako da završe sa nastavom, jer su maturanti i nikom ništa.

Ma, ovo je država napravljena po meri i ukusu najgorih u njoj, ovde nema budućnosti za normalan narod.
 
Drustvo po meri najgorih ima neko svoje ima na grckom, ali ne znam tu rec.
 
oni već dva meseca idu u tu istu školu.. i sad će da razvlače postupak do maja, kad će svakako da završe sa nastavom, jer su maturanti i nikom ništa.

Ma, ovo je država napravljena po meri i ukusu najgorih u njoj, ovde nema budućnosti za normalan narod.

Naravno da je loše, najviše zbog generalne prevencije a ne konkretno njih dvojice, trojice, dakle nasilje i bahatost se isplati! Kako sad neki učenik da prijavi vršnjačko nasilje kad ni učiteljica nije uspela ništa u svom slučaju koji je izašao u medije, okupio nastavnike na protestu i u osudi onoga što se dogodilo. To je najgora posledica.
 
^^ Čitam komentare prvih 20tak redom i moram priznati da mi je drago što nemam nalog. Blato, samo blato i još više blata.
 
Ja nemam pojma šta sam slušao kad sam imao 10 godina.. šta možeš da slušaš kad si treći razred, tek si se ispilio.. a kamoli da se raspravljaš s društvom oko toga šta slušaš.. Bili spotovi na tv-u, Ivana Banfić i Dino- Godinama.. toga se sećam, Vesna Pisarović bila mnogo dobra-Kao da je vrijeme je bio hit, Sandi Cenov je imao neke dobre pesme čini mi se, Graše se sećam-Hej dušo ko nam brani.. to se vrtelo na tv-u, pa čekali spotove da gledamo..uglavnom hrvatska mjuza.
 
Je l problem u tvitu ili u onome što tvit postavlja kao problem?

U ovome:
InShot_20230204_152442390.jpg
 
Mislio sam na ovaj sledeći tvit, oko muzike. Za taj mi je bilo logično da je tvit, vidim i komentari i tvit.
 
Aham... Nadovezao si se na moj post, a neko nepisano pravilo na forumima je da si time meni odgovorio i bez citata ili @... A ja sam se kao što se da primetiti osvrnuo na post iznad "^^"
 
Ja sam baš slušao dance 90tih kao klinac i to mi je i danas muzika koja me odmah digne 😄 Narodnjake/turbo folk nisam slušao sem par pesama koje su bile ili totalni raspad ili totalno legendarnih pesama koje prevazilaze žanr...
 
Sećam se sredine ili početka 2010ih, kada sam uvideo da se pojavljuje taj neki novi IDJ koji polako ali sigurno istiskuje turbo folk koji je poput kancera zahvatio ceo Balkan i držao ga uspešno preko 4 decenije, uprkos svim smenama trendova i ukusa u svetu. Bio sam srećan, jer sam mislio da će se sa tim IDJ i elektronikom koju donosi stvari poboljšati i da je to neki pokušaj da Srbija, ako već ne može da se otrese radikala, da se otrese zaostavština iz prošlosti u njenoj (ne)kulturi. Onda sam počeo da shvatam da iza tog ''novog, elektronskog, urbanog zvuka'' zapravo stoje dve stvari: 1) pesme sa džamija obavijene elektronikom provučene kroz Autotune (Buba i slični turbo-džihadisti) i 2) pesimističko nihilističko njanjanje (opet, kroz Autotune) o besmislu života i o gotivnosti kriminala, promiskuiteta, kiča, droge, izlaska, popularnosti, plastike i pomodarstva (Voyage i slični).

U suštini, sve isto kao kod Turbo folka, samo što osnova više nisu seljački ritam i seljačke rime o ljubavi prema flaši i mizeriji, nego je sada osnova Autotune i mračna sklepana elektronika, a ritam i rime su o nihilizmu, i/ili o dojajnosti kriminalnog, promiskuitetnog i ''života u full-u''.
Autotune.jpg


Jedina je neka uteha tu što taj problem nema samo Srbija, nego celi svet. U Srbiji su to Voyage i Senidah, u Americi su to pacijenti tipa Tekashi i ostale nuspojave kojima se ni ne trudim da pamtim imena (i ove ovde što znam, znam jer sam izložen njima, inače ih ne bih guglao ni u ludilu).

Najgore od svega je što su ta smeća počeli da puštaju i u teretanama, još pre 5 godina. Tako da umesto da slušaš nešto da te podigne i naelektriše, ti slušaš ''yiah yiah, aha yiah'' sa nekim ritmom i melodijom koji zvuče kao da je neko pijan i melanholičan izmešao sve što je imao u Fruity Loopsu i onda pustio komandu da se iseče svaka 3. sekunda. Budi bog s nama.
 
Voyage, to ću morati da proguglam... a Senidah... ne znam meni su Mišići dobri, ostalo mi je bezveze... 😄 to je jedna od onih pesama koja prevaziđe žanr. Generalno ne slušam trap ali ne krivim mlade mi smo ima pripremili teren za to 🙂
 
Некоме од 50 година је данас рок музика као култна и класика, а њиховим родитељима је онда то био ужас.
На страну порука музике, то је увек било тралала и да се свиђа клинцима, мени тај нови треп-фолк звук као и треп уопште није пријатан по мелодичности. Увек ћу пре изабрати нпр. Жељка Шашића и Моби Дик него Јалу и Бубу, Војажа и Сениду јбг :D
 
Sećam se Ane Stanić koliko ju je nerviralo što su joj godinama dodavali ex Mobi Dick uz ime... Hehehe...
 
Ono što ljudi kod Moby Dicka zaboravljaju je da su oni 1994. samo krenuli sa pesmama kao što su Kralj kokaina i Padrino na početku svoje karijere. Sa svakom sledećom godinom su sve više napredovali i na kraju postali kredibilan duet. Napredak i promena su se najviše videli sa izdavanjem Nostalgije, Dužna si mi ostala i Ljubomoran. Da li je čudno što su jedne 1994., u vreme najgoreg ponora zemlje istoriji Srbije, u vreme ratnih zločinaca i kriminalaca na svakom ćošku, i u vreme kada je na Balkanu norma bila da pesma bude melodična a opet ''brza'' i ritmična (Tek je 12 sati, 200 na sat, Snage mi ponestaje, itd...) odlučili da im prve pesme budu tralala i rokaj-rokaj tuc-tuc, sa temama o kriminalu? Pa nije čudno. Jer to je narod tada hteo. A i Srđan je umeo da isporuči a da to ne bude baš onako ''jeftino'' kao npr 200 na sat.

Sa prolaskom sredine 90ih drugi muzičari su srozavali svoje kriterijume, neki svojevoljno a neki protiv svoje volje. Poput Mire Škorić, koja se 90ih iz petnih žila upinjala da narod ponovo navuče na rock kombinujući ga sa folkom, ali ne ide to kad ti je zemlja odjednom prepuna zatucanih nacionalista koji hoće samo čist turbo folk. I dok su se oni srozavali, bilo namerno bili prisilno, Moby Dick je zapravo napredovao. I od ''rodićeš mu sina, kralja kokaina'' došli su do ''za život nismo znali, al za ljubav znali smo''. Neko će reći ''pffft big deal... pa to sam mogao i ja da napišem''. Pa da, ali treba to napisano upakovati u pesmu i melodiju, u glasove benda, i najteže od svega - tako da se svidi narodu. A narodu se to svidelo. Koliko god tada bio prepun kriminaliteta i zatucanih Srbendi koji odjednom balave na turbo folk, Moby Dick je uspeo da se svidi svima i cela Srbija je znala da otpeva Dužna si mi ostala i Ljubomoran.
 
Što se tiče večite debate ''stara muzika vs nova'' tu ljudi često idu linijom manjeg otpora, ili linijom pomirljivosti, pa kažu kako svako doba ima svoje kvalitete i kako je sve samo stvar ukusa. A to prosto ne stoji. Postoje žanrovi i decenije koje može svako da sluša, i postoje žanrovi i decenije koje samo određeni, retki mogu da slušaju. Kada širom sveta uzmete po 100 ljudi rođenih svake godine od 1950. do 2010. i pustite im da čuju pesme iz svih žanrova i svih decenija, 80te i 90te su period sa najviše preklapanja. To govori nešto.

Prosto, 80te su bile vrhunac muzike. Iz više razloga. Prvo, imale su buntovničku energiju rokenrola. Drugo, kvalitet i unošenje u tekst po uzoru na pop. Treće, obogatio ih je upliv elektronike (sintisajzeri i električne gitare) koji je doneo neke ranije nezamislive zvukove i melodije. Četvrto, pesme su se konstruisale oko tzv. Hook-a tako da se težilo tome da svaka pesma ima svoj potpis i svoj unikatni deo, koji će je učiniti pevljivom i/ili prepoznatljivom. Peto, bilo je puno eksperimentisanja i nekih koncepata koji su stvoreni sasvim spontano a postali su hit. Na primer In the air tonight kome je Phil Collins sasvim spontano stvorio efekat Gated reverb slučajno preklopivši dva snimka na istu kasetu. Šesto, to su bile godine kada je došlo do nekih revolucionarnih spojeva i ''pomirenja'' između različitih žanrova i subkultura, kao što je bilo pomirenje Rocka i Hip Hopa zajedničkom pesmom DMC i Aerosmith. Sve te dobre osobine posle su se dobrano prelile i na 90te. U kojima, iako pop jeste postajao bog i batina, monopolista, taj tadašnji pop je kombinovao elemente i iskustva naučena tokom 80ih. To je (većinski) trajalo negde do sredine 2000ih a onda kada je počelo da ponestaje ideja, mnogi (ne svi,ali mnogi) su otišli u neke stranputice i dosta toga (opet, ne sve) je postalo ili puko preobličavanje ili generičko eksperimentisanje po sistemu ''ako prođe, prođe''.


No sve to ne bi bio toliki problem da muzika stvarana od početka prošle decenije naovamo većinski nema energije. Na stranu to o čemu pesma peva, jer malicioznih pesama je bilo i pre. Na stranu to kako je izvedena, da li je u nju sipano mnogo truda i misli ili je samo imala dobar hook i tako postala hit u svetu, poput Crazy Frog. Na stranu to. Nego problem je što ovo danas nema više energije. Osim ako ne računamo mračnu energiju. Ranije, Roxette je imao energiju. Scorpionsi su imali energiju. DMC je imao energiju. Majkl Džekson, Prince... Na domaćem polju - Kralj Kokaina, Tek je 12 sati, 200 na sat, Snage mi ponestaje... svi su oni isto imali NEKU energiju. Mlitav tekst i poruku, ali brate pucali su od energije. Britney Spears, Christina Aguillera, Backstreet Boys, NSYNC, Eminem... svi su oni IMALI ENERGIJU. Imali su svakako mnoštvo drugih mana, i neki od njih su pevali o baš mračnim i teškim stvarima. Ali imali su energiju pre svega.

A gde je danas energija u ovome:

Nema je. Što je najluđe od svega, klinčadija danas ne ume da razlikuje žanrove i tipove energija kod pesama, pa se ovakva njesra puštaju svuda, i u klubovima gde treba da se đuska i luduje, i u teretanama gde čoveku treba nešto da ga naelektriše i motiviše. A ono sve yiah yiah, aha aha, la la la. Ali jok, njima ne smeta, jer prosto ne znaju za bolje. Letargija, apatija, kriminalitet, eskapizam... to je poruka ovih modernih žanrova i klinci su usvojili to jer jednostavno ne znaju za bolje. I idu tako kroz život, jedni apatični, drugi kao kriminalci pripravnici. I to je sve u sprezi sa trenutnim stanjem naroda i društava u svetu. Pesme o apatiji i besmilenosti svega inspirišu ljude da budu sve više apatični i bez letargični, a to onda opet rađa još više apatije i letargije, i tako u krug i u krug.

P.S.
Inače na radiju poslu s vremena na vreme naiđu Nostalgija, Dužna si mi ostala i Ljubomoran. I svi odreda, svih generacija i svih profila, počnemo da pevušimo ili nas barem obuzme nostalgija i utopimo se u pesmu, jer sve tri imaju dušu i energiju. Isto tako sam imao situaciju da naiđe Oops I did it again od Britney Spears i vidim kolegu u 60im kako ga obuzima energija i počinje da igra nasred sale 😄 (tad je već bilo par minuta do ''zvona'' XD pa je bila skoro pa prazna). To govori nešto. Mnogo govori kada imaš ljude različitih profila, pozadina, godina... a svima podjednako prija neka pesma. Toga danas skoro da nema. Nemaju tu neku zajedničku svima dopadljivu žicu i energiju.
 
Poslednja izmena:
Vrh