Sportski događaji
- Začetnik teme RockerSVK
- Datum pokretanja
Blade
Advanced
- Učlanjen(a)
- 24.11.2015.
- Poruke
- 3.012
- Pohvaljen
- 2.025
Ako neke čarke stavimo po strani, oni su zasluženo pobedili. U obe utakmice, Zvezda je mogla bolje i morala bolje. Kako je igrano, takav je i rezultat.
U Ligi Evrope, Zvezda će svakako da bude rezultatski konkurentnija, nego što bi to u Ligi šampiona bila, koja donosi mnogo veći novac. Za navijače rezultata, ovo što se desilo je bolja opcija. Pritom, ne mislim da je ovo što je viđeno večeras igra dostojna Lige Evrope, jer i za nju mora bolje, nego što je odigrano večeras.
Nikakve priče o smeni trenera i drugim radikalnim potezima nisu potrebne, jer se učešće u Ligi Evrope, pod uslovom da se napravi neki rezultat, neće smatrati neuspehom. Bez obzira što je ovo najskuplji tim u istoriji kluba i druge stvari.
U Ligi Evrope, Zvezda će svakako da bude rezultatski konkurentnija, nego što bi to u Ligi šampiona bila, koja donosi mnogo veći novac. Za navijače rezultata, ovo što se desilo je bolja opcija. Pritom, ne mislim da je ovo što je viđeno večeras igra dostojna Lige Evrope, jer i za nju mora bolje, nego što je odigrano večeras.
Nikakve priče o smeni trenera i drugim radikalnim potezima nisu potrebne, jer se učešće u Ligi Evrope, pod uslovom da se napravi neki rezultat, neće smatrati neuspehom. Bez obzira što je ovo najskuplji tim u istoriji kluba i druge stvari.
Gledao sam utakmicu. I duboko u sebi sam nekako osetio da će da prime gol u poslednjioj minuti. To se uvek dešava slabim i plašljivim ekipama. Ne treba zaboraviti da je igrač bio potpuno sam u 16 metara. E, sad što zna da igra i da šutne to je već bed lak.
Naravno sve je uspeh, i Liga šampiona i Liga konvferencija, normalizovanje neuspeha je odavno postalo normalno.
Naravno sve je uspeh, i Liga šampiona i Liga konvferencija, normalizovanje neuspeha je odavno postalo normalno.
Beki
Professional
- Učlanjen(a)
- 27.10.2015.
- Poruke
- 16.080
- Pohvaljen
- 37.035
Vreme je.
Sagledao sam sve što mi u Letoniji ovoga avgusta i septembra možemo da pružimo, i ja ću vam sad reći – vreme je. Davno beše poslednji put. Previše davno. Deca su se rodila, završila školu, bogami i fakultet, a mi i dalje čekamoPonekad zamišljam deo svog mozga u kojem se skladište sećanja kao na veliku policu sa knjigama. Sve sam te knjige naravno pročitao, i svima im se često vraćam, i onda to tako vizuelizujem kao da uđem u tu biblioteku, izaberem šta mi se “čita”, uzmem, prelistam, pa vratim.
Za reprezentaciju Jugoslavije, odnosno Srbije u košarci imam celu jednu odvojenu vitrinu. U odeljku za evropska prvenstva, podsekciju “trijumfi”, stoje ravno tri knjige sa naslovima – ’95, ’97 i ’01. Zašto samo tri? Pa, samo sam njih nekako “svesno” doživeo. Za one iz sedamdesetih nisam ni bio rođen, a one neposredno pred raspad stare zemlje pamtim tek onako ovlaš. Priznajem ih i uvažavam, ali to je više za neke tuđe biblioteke.
Elem, pored onog izdanja iz 2001. stoji jedno upražnjeno mesto koje već dvadeset i četiri godine čeka da se popuni. Devet puta sam otad svraćao sa najboljom namerom, ali svih devet puta, nekada ranije a nekada i kasnije, napuštao bih tu virtuelnu prostoriju mrmljajući kako još nije vreme za to.
Nije bilo vreme 2003. Tada smo otišli u Švedsku sa novim selektorom, puno novih igrača, ali i sa nekim starim licima. Dejan Bodiroga je posle osam leta uzeo zasluženo slobodno, ostali su bili dovoljno dobri da urade nešto više, ali rezultat je izostao.
Nakon neubedljivog nastupa u grupi, gde smo se nametnuli samo protiv nejakog domaćina, Litvanija nas je rutinski počistila u četvrtfinalu. Ne sećam se ničega previše dalje od toga, osim da se Dejan Koturović u “afteru” nešto svađao sa Duškom Vujoševićem. Nije bitno. Nije bilo vreme.
Nije bilo vreme 2005. Štaviše, 2005. se nije igrao nikakav Evrobasket. Pogotovo ne u Srbiji. Pogotovo ne protiv Francuza. I pogotovo nisam gledao nikakvu pres-konferenciju koja je sumirala ono čemu nismo svedočili. To se nije desilo. O tome se ne raspravlja, čak ni u mračnim hodnicima spomenarske biblioteke. Nije bilo vreme, jer ničega nije ni bilo. Razumete?
Nije bilo vreme 2007. Imao sam dvadeset i sedam godina, sveže sam se vratio iz pečalbe i sa krupnim očima i plamenom u srcu gledao inspirisane nastupe Moke Slavnića koji citira poručnika Mariona Kobretija i najavljuje paklenu borbu svojih mladih izabranika. Popularni “moskitosi”, to jest njih deset veoma mladih momaka uz ispomoć iskusnijih Milana Gurovića i Marka Jarića, delovali su impresivno u pripremama.
Na turniru su se rasplinuli pritisnuti neiskustvom, ali ne pre nego što je Gurović pogodio protiv Grka za produžetak iz vražije materi, što je rezultovalo mojim urlikom koji se čuo do gibraltarskog moreuza. Utakmicu smo ipak izgubili, a zatim se u miks zoni Darko Miličić sa svojom besedom o “ona tri…” upisao u besmrtnike. Kako god bilo, Izrael nas je u trećoj utakmici poslao kući. Nije bilo vreme.
Beki
Professional
- Učlanjen(a)
- 27.10.2015.
- Poruke
- 16.080
- Pohvaljen
- 37.035
Nije bilo vreme 2009. Moku je nasledio stari dobri Duda Ivković, koji je zadržao ono što je valjalo, promenio ono što nije, i sa jednim interesantnim sastavom uspeo da se kvalifikuje za naredni Evrobasket u Poljskoj. Sećam se da sam propustio možda i jednu od poslednjih prilika da gledam KUD Idijote, koji su svirali na bukvalno sto metara vazdušnom linijom od mene na beogradskom “Beer Festu”, jer sam ostao kod kuće da gledam meč protiv Italije koji smo ubedljivom razlikom rešili u svoju korist.
Na samom turniru nam se ova nova generacija predstavila na impresivan način. Od prvog meča u kojem smo iznenadili Špance, pa sve do magičnog polufinala protiv Slovenije na kojem smo svi gledali Miloša Teodosića a videli Aleksandra Đorđevića, uživali smo u nekoj novoj, zabavnoj Srbiji, koja posle dva “ćorka” opet stiže do finala. Ali za zlato, pogađate, nije bilo vreme. Španija nam je ubedljivo vratila milo za drago.
Nije bilo vreme 2011. Čudan je to bio turnir u Litvaniji, vrlo čudan. Počeli smo odlično, i cilj je bio da se nekako dokopamo olimpijskog turnira u Londonu – da li direktno ili kroz baraž, svejedno. Pobedili smo prve četiri utakmice u grupi, samo da bismo uz apsolutni izraz horora na licu gledali kako “zicer” Duška Savanovića za pobedu protiv Francuza završava na obruču.
Nakon toga, sve je palo kao kula od karata. Rusija nas je sklonila iz borbe za medalje, a nedugo zatim i Grčka iz borbe za London. Bilo je to jedno gorko gledalačko iskustvo, ali šta da se radi. Nije bilo vreme.
Nije bilo vreme ni 2013, možda kao i nikada do tada. Duda je malo promešao karte, poveo neke nove i manje poznate igrače, i pokušao – lišen pomoći povređenog Teodosića – malo da razmrda stvari nakon neubedljivog kvalifikacionog ciklusa. Pamti se lepa pobeda protiv Litvanaca, koji su bili u baš jakom sastavu. Ali više se pamti neubedljiv finiš – kada smo opet legli Špancima na penal.
Španci su, inače, utakmicu pre namerno izgubili da bi baš igrali sa nama u eliminacijama. Shodno njihovim očekivanjima, do nogu smo potučeni u tom susretu, i to me je iskreno pogodilo kao nikada dotad. Da ljudi nameštaju da bi igrali sa nama jer znaju da će da nas unište… nisam bio spreman za takve istine. Gospodin Ivković nam je ipak u amanet ostavio uspešan plasman na naredno svetsko prvenstvo u Španiji, ali te 2013, pogađate, nije bilo vreme.
Nije bilo vreme ni 2015, iako smo svi mislili da će biti. Sale Đorđević je vratio košarku u modu nakon španske renesanse 2014, a kada su “orlovi” na premijeri nadskočili moćnu Španiju, nivoi loženja dostigli su SRJ razmere. Nizali su se skalpovi jedan po jedan, sve do polufinala, kada nam je na megdan izašla Litvanija.
Ono što je usledilo je nešto čega se nerado sećam. Odigrali smo možda i jednu od najlošijih utakmica te ere, i povrh svega toga imali svoje šanse u finišu – ona luda Teova trojka, onaj promašaj Bogdana Bogdanovića – ali nije nas htelo. Nije nam se dalo, prosto… sećam se da mi je moj dobri prijatelj Dimitrije Vojnov rekao kako te večeri nije mogao da priča od šoka, i da sutradan i dalje nije verovao šta se to desilo. Nažalost, nije ni tad bilo vreme.
Nije bilo vreme 2017, a moglo je da bude. Otišli smo poluprežaljeni na turnir, sa nekakvom nužno skrpljenom selekcijom u kojoj su falili mnogi. Teodosić nije zalečio povredu, Nikola Jokić je rešio da leto provede jačajući se za NBA izazove… tu je, međutim, bio Bogdan Bogdanović, i tada smo naučili da nam je zdrav Bogdan garant nekakve borbe, i da sa njim uvek može nešto.
To “nešto” je bio plasman u finale, i bespoštednih četrdeset minuta borbe sa Slovenijom, verovatno najjačom Slovenijom do tada. Preživeli smo nemoguć rafal Gorana Dragića, preživeli smo i simultanku osamnaestogodišnjeg Luke Dončića, igrali koš za koš, da bi nam samo na kraju presudio Klemen Prepelič. Bio je to surov obrt sudbine za jednu herojsku reprezentaciju koja je došla na milimetar od nečega što su svi smatrali nemogućim. Ali dosad smo se već i navikli da nije bilo vreme.
Nije bilo vreme ni 2022. Pet godina nakon istanbulske tragedije, Srbija, izgorela na Mundobasketu u Kini 2019, pretila je da se poput feniks ‘tice izdigne u Berlinu. Stari vuk Svetislav Pešić, onaj koji nas je još sada već izuzetno davne 2001. po poslednji put popeo na evropski tron, preuzeo je užarenu klupu od Igora Kokoškova, koji nije uspeo da adekvatno nasledi Đorđevića. Pešić je okupio ono najbolje što Srbija ima, minus Bogdana Bogdanovića koji je zbog povrede morao da pauzira. Sa Nikolom Jokićem, NBA MVP-jem, sigurno su nam šanse bile bolje nego ikada, zar ne?
Ne, rekli su Đanmarko Poceko, Nikolo Meli, Marko Spisu i ostali. Ono što je izgledalo kao rutinsko odrađivanje posla pretvorilo se u film strave i užasa u sopstvenoj režiji. Skamenjeni smo svi gledali kako Italijani pogađaju trojku za trojkom, težak šut za teškim šutom, dok mi prosto ne možemo da iznađemo nikakvo rešenje. Urlali smo na televizor. Plakali, kleli, bacali predmete. Nije vredelo. Nije bilo vreme.
Na samom turniru nam se ova nova generacija predstavila na impresivan način. Od prvog meča u kojem smo iznenadili Špance, pa sve do magičnog polufinala protiv Slovenije na kojem smo svi gledali Miloša Teodosića a videli Aleksandra Đorđevića, uživali smo u nekoj novoj, zabavnoj Srbiji, koja posle dva “ćorka” opet stiže do finala. Ali za zlato, pogađate, nije bilo vreme. Španija nam je ubedljivo vratila milo za drago.
Nije bilo vreme 2011. Čudan je to bio turnir u Litvaniji, vrlo čudan. Počeli smo odlično, i cilj je bio da se nekako dokopamo olimpijskog turnira u Londonu – da li direktno ili kroz baraž, svejedno. Pobedili smo prve četiri utakmice u grupi, samo da bismo uz apsolutni izraz horora na licu gledali kako “zicer” Duška Savanovića za pobedu protiv Francuza završava na obruču.
Nakon toga, sve je palo kao kula od karata. Rusija nas je sklonila iz borbe za medalje, a nedugo zatim i Grčka iz borbe za London. Bilo je to jedno gorko gledalačko iskustvo, ali šta da se radi. Nije bilo vreme.
Nije bilo vreme ni 2013, možda kao i nikada do tada. Duda je malo promešao karte, poveo neke nove i manje poznate igrače, i pokušao – lišen pomoći povređenog Teodosića – malo da razmrda stvari nakon neubedljivog kvalifikacionog ciklusa. Pamti se lepa pobeda protiv Litvanaca, koji su bili u baš jakom sastavu. Ali više se pamti neubedljiv finiš – kada smo opet legli Špancima na penal.
Španci su, inače, utakmicu pre namerno izgubili da bi baš igrali sa nama u eliminacijama. Shodno njihovim očekivanjima, do nogu smo potučeni u tom susretu, i to me je iskreno pogodilo kao nikada dotad. Da ljudi nameštaju da bi igrali sa nama jer znaju da će da nas unište… nisam bio spreman za takve istine. Gospodin Ivković nam je ipak u amanet ostavio uspešan plasman na naredno svetsko prvenstvo u Španiji, ali te 2013, pogađate, nije bilo vreme.
Nije bilo vreme ni 2015, iako smo svi mislili da će biti. Sale Đorđević je vratio košarku u modu nakon španske renesanse 2014, a kada su “orlovi” na premijeri nadskočili moćnu Španiju, nivoi loženja dostigli su SRJ razmere. Nizali su se skalpovi jedan po jedan, sve do polufinala, kada nam je na megdan izašla Litvanija.
Ono što je usledilo je nešto čega se nerado sećam. Odigrali smo možda i jednu od najlošijih utakmica te ere, i povrh svega toga imali svoje šanse u finišu – ona luda Teova trojka, onaj promašaj Bogdana Bogdanovića – ali nije nas htelo. Nije nam se dalo, prosto… sećam se da mi je moj dobri prijatelj Dimitrije Vojnov rekao kako te večeri nije mogao da priča od šoka, i da sutradan i dalje nije verovao šta se to desilo. Nažalost, nije ni tad bilo vreme.
Nije bilo vreme 2017, a moglo je da bude. Otišli smo poluprežaljeni na turnir, sa nekakvom nužno skrpljenom selekcijom u kojoj su falili mnogi. Teodosić nije zalečio povredu, Nikola Jokić je rešio da leto provede jačajući se za NBA izazove… tu je, međutim, bio Bogdan Bogdanović, i tada smo naučili da nam je zdrav Bogdan garant nekakve borbe, i da sa njim uvek može nešto.
To “nešto” je bio plasman u finale, i bespoštednih četrdeset minuta borbe sa Slovenijom, verovatno najjačom Slovenijom do tada. Preživeli smo nemoguć rafal Gorana Dragića, preživeli smo i simultanku osamnaestogodišnjeg Luke Dončića, igrali koš za koš, da bi nam samo na kraju presudio Klemen Prepelič. Bio je to surov obrt sudbine za jednu herojsku reprezentaciju koja je došla na milimetar od nečega što su svi smatrali nemogućim. Ali dosad smo se već i navikli da nije bilo vreme.
Nije bilo vreme ni 2022. Pet godina nakon istanbulske tragedije, Srbija, izgorela na Mundobasketu u Kini 2019, pretila je da se poput feniks ‘tice izdigne u Berlinu. Stari vuk Svetislav Pešić, onaj koji nas je još sada već izuzetno davne 2001. po poslednji put popeo na evropski tron, preuzeo je užarenu klupu od Igora Kokoškova, koji nije uspeo da adekvatno nasledi Đorđevića. Pešić je okupio ono najbolje što Srbija ima, minus Bogdana Bogdanovića koji je zbog povrede morao da pauzira. Sa Nikolom Jokićem, NBA MVP-jem, sigurno su nam šanse bile bolje nego ikada, zar ne?
Ne, rekli su Đanmarko Poceko, Nikolo Meli, Marko Spisu i ostali. Ono što je izgledalo kao rutinsko odrađivanje posla pretvorilo se u film strave i užasa u sopstvenoj režiji. Skamenjeni smo svi gledali kako Italijani pogađaju trojku za trojkom, težak šut za teškim šutom, dok mi prosto ne možemo da iznađemo nikakvo rešenje. Urlali smo na televizor. Plakali, kleli, bacali predmete. Nije vredelo. Nije bilo vreme.
Beki
Professional
- Učlanjen(a)
- 27.10.2015.
- Poruke
- 16.080
- Pohvaljen
- 37.035
I evo nas sada u smiraj leta, ove proste godine 2025. I evo mene opet u hodnicima sećanja, pred vitrinom na čijoj donjoj polici stoje tri knjige i jedno prazno mesto. I sada se pitam kao i svakog od onih devet prethodnih leta. Je li vreme? Je li vreme više, aman?
Imam određeno uvažavanje za one koji kažu: nemoj se ložiti. Korak po korak. Ne baksuziraj. Cenim to mišljenje, ali ja nisam od takvih, da ne kažem “od tijeh” poput moje pokojne babe. Ne, ja sam sagledao sve što mi u Letoniji ovoga avgusta i septembra možemo da pružimo, i ja ću vam sad reći – vreme je.
Vreme je za Nikolu Jokića. Ako su neki – a bilo ih je mnogo – smatrali da je to čovek kojeg ne zanima reprezentativni staž, prošlogodišnji nastup u Parizu odagnao je sve sumnje. Nikola je ličnim primerom pokazao koliko mu je stalo, i koliko želi da se ostvari kao šampion u dresu Srbije. Malo je nivoa igrice ostalo koje on još nije prešao. Ovo je jedan, i spreman je za njega.
Vreme je za Vasu Micića. On već godinama nastupa, i godinama se od njega nešto očekuje, ali on nikako da odgovori onako kako svi žele. Nagovestio je i on u Parizu da je prebacio u viši stepen, i da on to može. To da li hoće ne dovodi se u pitanje – ostao je u stroju čak i kada je doživeo porodičnu tragediju 2019. Vreme je da mu se sav taj trud pozlati.
Vreme je za Ognjena Dobrića. Ne mogu više da gledam onaj snimak protiv Amerikanaca. Promašio pa promašio, šta. Teška je sezona za njime, nije uspeo da se nametne u svojoj Zvezdi. Zato sad ima priliku da istera te demone i sve što ga tišti.
Vreme je za Filipa Petruševa. Inače je Filip odličan igrač, moderni, mobilni “visoki”, ali pored Nikole on procveta možda i više nego drugi. Bio je tu za svako okupljanje, i kad je bilo teško, i kad je bilo dobro. Trebaće mu ovaj uspeh.
Vreme je za Nikolu Jovića. Oduševio me je svojim odnosom prema nacionalnom dresu, oduševio me je kako je stisao zube i otišao u Pariz iako je znao da tu neće biti ništa mnogo za njega. Podsetio je na neka stara vremena, kad bi ljudi lagali doktore da zaigraju. Tipujem da će ostaviti jak utisak, jer je spreman da se upiše u istorijske udžbenike.
Vreme je i za Stefana Jovića. On je bio vojnik reprezentacije godinama, i prešao je ceo košarkaški put – od “ko je sad ovaj”, preko “dobro menja Tea” i “falio nam je protiv Slovenaca”, pa sve do “valja nam jedan takav iskusan da poveže redove”. Bio je sprečen da osvoji onu bronzu. Sad je tu da na pravi način završi svoju reprezentativnu karijeru.
Vreme je za Vanju Marinkovića. On nekim čudom ima tek dvadeset i osam godina, a čini mi se da ga gledam već dve decenije kako igra. Vratio se u Partizan, među svoje, i tiho, nenametljivo gradio karijeru pouzdanog reprezentativnog igrača uloge. Mnogi ga zaborave, mnogi posle toga i pričaju da je to bila njihova velika greška. Neko će ga i sada zaboraviti, i tom nekome će ubaciti četiri trojke.
Vreme je za Marka Gudurića. Pratim ga otkako se košarkaški “ispilio”. Prvi veliki intervju u životu dao je meni. Jedan je od retkih košarkaša kojima sam mogao onako drugarski da prigovorim zašto ovo a ne ono, jer mi nije uzimao za zlo. Godinama je bio dežurni tragičar, samo da bi i on u Parizu okrenuo novi list. Pre par meseci je postao prvak Evrope u klupskoj konkurenciji kao noseći igrač. Spreman je za stepenik više.
Vreme je za Aleksu Avramovića. Čačanski zvrk je tako upečatljivo odigrao svetsko prvenstvo u Manili da smo se svi zapitali kako je moguće da ovaj čovek ne igra ne u Realu nego u Lejkersima. Uvek nasmejan, uvek vedar, uvek raspoložen sa onim njegovim prepoznatljivim “maco” u razgovoru – na parketu, goniće svog čoveka sve do aviona, a i dalje ako zatreba. Dobri duh ove generacije, i on je zaslužio zlatnu medalju.
Vreme je za Nikolu Milutinova. Nije lako biti “dubler” Nikoli Jokiću – kako uopšte očekivati da neko odmeni somborskog superstara? A opet, kada se njegovo ime prozove, on uvek odgovori zadatku. U Manili je podsetio na Željka Rebraču iz najboljih dana. Većini reprezentacija bi on bio starter bez pogovora. Kod nas, on je još jedan od momaka. I to je ozbiljan kvalitet koji treba ceniti.
Vreme je za Tristana Vukčevića. Mogao je da igra za šest reprezentacija, i svaka bi ga jednako srdačno dočekala. Izabrao je Srbiju, zemlju za koju je (ili preciznije, njenu pravnu prethodnicu) igrao i njegov otac Dušan pre dvadeset i dve godine. Bio je to u suštini jedini logičan izbor. I on, kao i drugi, želi da bude baš ovde, na ovom mestu. I to me iznimno raduje.
Vreme je za Bogdana Bogdanovića. Za kapitena koji je uvek bio tu, za čoveka koji je sa godinama izrastao u simbol ove reprezentacije. Samo za vernost je zaslužio najsjajnije odličje, a kamoli sad košarkaške kvalitete da uzmemo da mu nabrajamo. U filmovima ovakvi kao on uvek pobede na kraju. Što sad Bogdan da bude izuzetak?
Vreme je i za Svetislava Pešića, i za njegov ceo stručni štab. Volšebno je bilo gledati kako se u ovih nekoliko godina Kari Pešić, godinama jedan od najznamenitijih “gromovnika” stare škole, čovek koji je umeo da oljušti tapacirung u svlačionici čistom snagom decibela ako ne ide sve kako treba, pretvorio u ono što Amerikanci zovu “player’s coach”. Ume on i dalje da podvikne, videli ste to u onom Netflixovom dokumentarcu. Ali utisak je da su on i njegovi igrači u kompletnoj košarkaškoj harmoniji. Da dišu kao jedan i da su svi posvećeni istom cilju.
Vreme je i za one koji neće biti u Rigi fizički, ali hoće duhom. Za Borišu Simanića. Za Uroša Plavšića. Za Ducija Ristića, čije su trojke protiv Turske bile katalizator košarkaškog preporoda. Za Duška Savanovića, za Miloša Teodosića, Vladimira Štimca, za Milana Mačvana, Novicu Veličkovića, Nemanju Bjelicu, Stefana Markovića i mnoge druge koji su svakog leta dolazili nasmejani u kamp reprezentacije sa namerom da nas obraduju. Oni možda neće dobiti svoj primerak zlatne medalje ako je Srbija zasluži, ali njihov trud održavao je reprezentativni plamen. Njihova imena će se zaslužno spominjati uz ovih dvanaest.
Vreme je i za nas navijače, za obične smrtnike u ovoj priči. Možda sam malo sebičan, ali vala je red da opet izađemo na ulice da proslavimo zlato. Davno beše poslednji put. Previše davno. Deca su se rodila, završila školu, bogami i fakultet, a mi i dalje čekamo.
Vreme je i da ja popunim to prazno mesto u polici koje čeka skoro četvrt veka. Očistio sam prašinu, obrisao krpom, uglancao. Ostalo je još samo da momci obave svoj deo posla, u šta sve manje i manje sumnjam. Podržaću ih jednako srčano koliko i vi koji ovo čitate.
Vreme je.
velikeprice.com
Imam određeno uvažavanje za one koji kažu: nemoj se ložiti. Korak po korak. Ne baksuziraj. Cenim to mišljenje, ali ja nisam od takvih, da ne kažem “od tijeh” poput moje pokojne babe. Ne, ja sam sagledao sve što mi u Letoniji ovoga avgusta i septembra možemo da pružimo, i ja ću vam sad reći – vreme je.
Vreme je za Nikolu Jokića. Ako su neki – a bilo ih je mnogo – smatrali da je to čovek kojeg ne zanima reprezentativni staž, prošlogodišnji nastup u Parizu odagnao je sve sumnje. Nikola je ličnim primerom pokazao koliko mu je stalo, i koliko želi da se ostvari kao šampion u dresu Srbije. Malo je nivoa igrice ostalo koje on još nije prešao. Ovo je jedan, i spreman je za njega.
Vreme je za Vasu Micića. On već godinama nastupa, i godinama se od njega nešto očekuje, ali on nikako da odgovori onako kako svi žele. Nagovestio je i on u Parizu da je prebacio u viši stepen, i da on to može. To da li hoće ne dovodi se u pitanje – ostao je u stroju čak i kada je doživeo porodičnu tragediju 2019. Vreme je da mu se sav taj trud pozlati.
Vreme je za Ognjena Dobrića. Ne mogu više da gledam onaj snimak protiv Amerikanaca. Promašio pa promašio, šta. Teška je sezona za njime, nije uspeo da se nametne u svojoj Zvezdi. Zato sad ima priliku da istera te demone i sve što ga tišti.
Vreme je za Filipa Petruševa. Inače je Filip odličan igrač, moderni, mobilni “visoki”, ali pored Nikole on procveta možda i više nego drugi. Bio je tu za svako okupljanje, i kad je bilo teško, i kad je bilo dobro. Trebaće mu ovaj uspeh.
Vreme je za Nikolu Jovića. Oduševio me je svojim odnosom prema nacionalnom dresu, oduševio me je kako je stisao zube i otišao u Pariz iako je znao da tu neće biti ništa mnogo za njega. Podsetio je na neka stara vremena, kad bi ljudi lagali doktore da zaigraju. Tipujem da će ostaviti jak utisak, jer je spreman da se upiše u istorijske udžbenike.
Vreme je i za Stefana Jovića. On je bio vojnik reprezentacije godinama, i prešao je ceo košarkaški put – od “ko je sad ovaj”, preko “dobro menja Tea” i “falio nam je protiv Slovenaca”, pa sve do “valja nam jedan takav iskusan da poveže redove”. Bio je sprečen da osvoji onu bronzu. Sad je tu da na pravi način završi svoju reprezentativnu karijeru.
Vreme je za Vanju Marinkovića. On nekim čudom ima tek dvadeset i osam godina, a čini mi se da ga gledam već dve decenije kako igra. Vratio se u Partizan, među svoje, i tiho, nenametljivo gradio karijeru pouzdanog reprezentativnog igrača uloge. Mnogi ga zaborave, mnogi posle toga i pričaju da je to bila njihova velika greška. Neko će ga i sada zaboraviti, i tom nekome će ubaciti četiri trojke.
Vreme je za Marka Gudurića. Pratim ga otkako se košarkaški “ispilio”. Prvi veliki intervju u životu dao je meni. Jedan je od retkih košarkaša kojima sam mogao onako drugarski da prigovorim zašto ovo a ne ono, jer mi nije uzimao za zlo. Godinama je bio dežurni tragičar, samo da bi i on u Parizu okrenuo novi list. Pre par meseci je postao prvak Evrope u klupskoj konkurenciji kao noseći igrač. Spreman je za stepenik više.
Vreme je za Aleksu Avramovića. Čačanski zvrk je tako upečatljivo odigrao svetsko prvenstvo u Manili da smo se svi zapitali kako je moguće da ovaj čovek ne igra ne u Realu nego u Lejkersima. Uvek nasmejan, uvek vedar, uvek raspoložen sa onim njegovim prepoznatljivim “maco” u razgovoru – na parketu, goniće svog čoveka sve do aviona, a i dalje ako zatreba. Dobri duh ove generacije, i on je zaslužio zlatnu medalju.
Vreme je za Nikolu Milutinova. Nije lako biti “dubler” Nikoli Jokiću – kako uopšte očekivati da neko odmeni somborskog superstara? A opet, kada se njegovo ime prozove, on uvek odgovori zadatku. U Manili je podsetio na Željka Rebraču iz najboljih dana. Većini reprezentacija bi on bio starter bez pogovora. Kod nas, on je još jedan od momaka. I to je ozbiljan kvalitet koji treba ceniti.
Vreme je za Tristana Vukčevića. Mogao je da igra za šest reprezentacija, i svaka bi ga jednako srdačno dočekala. Izabrao je Srbiju, zemlju za koju je (ili preciznije, njenu pravnu prethodnicu) igrao i njegov otac Dušan pre dvadeset i dve godine. Bio je to u suštini jedini logičan izbor. I on, kao i drugi, želi da bude baš ovde, na ovom mestu. I to me iznimno raduje.
Vreme je za Bogdana Bogdanovića. Za kapitena koji je uvek bio tu, za čoveka koji je sa godinama izrastao u simbol ove reprezentacije. Samo za vernost je zaslužio najsjajnije odličje, a kamoli sad košarkaške kvalitete da uzmemo da mu nabrajamo. U filmovima ovakvi kao on uvek pobede na kraju. Što sad Bogdan da bude izuzetak?
Vreme je i za Svetislava Pešića, i za njegov ceo stručni štab. Volšebno je bilo gledati kako se u ovih nekoliko godina Kari Pešić, godinama jedan od najznamenitijih “gromovnika” stare škole, čovek koji je umeo da oljušti tapacirung u svlačionici čistom snagom decibela ako ne ide sve kako treba, pretvorio u ono što Amerikanci zovu “player’s coach”. Ume on i dalje da podvikne, videli ste to u onom Netflixovom dokumentarcu. Ali utisak je da su on i njegovi igrači u kompletnoj košarkaškoj harmoniji. Da dišu kao jedan i da su svi posvećeni istom cilju.
Vreme je i za one koji neće biti u Rigi fizički, ali hoće duhom. Za Borišu Simanića. Za Uroša Plavšića. Za Ducija Ristića, čije su trojke protiv Turske bile katalizator košarkaškog preporoda. Za Duška Savanovića, za Miloša Teodosića, Vladimira Štimca, za Milana Mačvana, Novicu Veličkovića, Nemanju Bjelicu, Stefana Markovića i mnoge druge koji su svakog leta dolazili nasmejani u kamp reprezentacije sa namerom da nas obraduju. Oni možda neće dobiti svoj primerak zlatne medalje ako je Srbija zasluži, ali njihov trud održavao je reprezentativni plamen. Njihova imena će se zaslužno spominjati uz ovih dvanaest.
Vreme je i za nas navijače, za obične smrtnike u ovoj priči. Možda sam malo sebičan, ali vala je red da opet izađemo na ulice da proslavimo zlato. Davno beše poslednji put. Previše davno. Deca su se rodila, završila školu, bogami i fakultet, a mi i dalje čekamo.
Vreme je i da ja popunim to prazno mesto u polici koje čeka skoro četvrt veka. Očistio sam prašinu, obrisao krpom, uglancao. Ostalo je još samo da momci obave svoj deo posla, u šta sve manje i manje sumnjam. Podržaću ih jednako srčano koliko i vi koji ovo čitate.
Vreme je.
Srbija. Evrobasket. Vreme je.
Sagledao sam sve što mi u Letoniji ovoga avgusta i septembra možemo da pružimo, i ja ću vam sad reći – vreme je. Davno beše poslednji put. Previše davno. Deca su se rodila, završila školu, bogami i fakultet, a mi i dalje čekamo
velikeprice.com
Ovo EP je jedno od najslabijih, ma šta Pešić pričao, njemu je svako prevenstvo najteže. Gledano po sastavima igrača ne bi trebalo da se vratimo bez medalje, zlato je na dohvat ruke. Naravno, ako igraju ozbiljno- Imamo iskustv o da svašta može da se desi, mada imam utisak da su momci veoma ozbiljni. Odavno nismo bili prvaci.
Blade
Advanced
- Učlanjen(a)
- 24.11.2015.
- Poruke
- 3.012
- Pohvaljen
- 2.025
Dobro, Estonija svakako nije ni blizu po kvalitetu, bez lažne skromnosti i utisak je da smo rutinski pobedili, gde je sem nekih perioda, kada je ,,dodat gas", naš tim je mogao mnogo bolje od večeras prikazanog. Nećemo se rutinski prosetati do zlata, a kako mnogi predstavljaju, iako smo glavni favorit za osvajanje ovog šampionata. Drugi nisu došli da ne osvoje. Utakmicu po utakmicu, pametno i sigurno.
