Запањен сам одбијањем сада већ бројних генерација да сазнају истину о Титу и титоизму, и потпуно некритичким и површним веровањем у непребројне фалсификате које је то доба произвело. Срби и Србија се једини нису одредили према њима у складу с истином, и даље гаје некритички и површан однос према њему и том времену. Чак се и увреде кад се на било који начин начне нека од тих догми, што је идеолошко слепило пар екселанс. На шта свако има пуно право и не би требало да се икога тиче да се не тиче Србије и Срба већ седамдесет година на најгори начин.
Код нас већина и даље не прави разлику између комуниста, као верујуће у одређену идеологију (истина, антисрпску), и партизана, као припаднике једног герилског покрета, и послератног бандитског режима који је Србију уништио толико да јој је само име остало и практично ништа више. Ко зна шта је држава, зна о чему говорим.
Убеђен сам да је Титова Југославија била најгоре раздобље за Србе и Србију у више векова и да се сразмерно велики део грађана још није ментално опоравио од последица тог времена. Држава Србија и њена елита (?) никако да се јасно поставе према истини и признају је. А, она је ружна и тешка: титовски антицивилизацијски, коруптивни и недемократски систем траје практично до данашњег дана … Сви су се удаљили од Србије, а она пала у много чему на последње место у Европи. Много је оних којима ни то није довољан показатељ ...
Србија је сатрвена у два светска рата и непосредно после Другог, и није се опоравила до данас. У готово свему. То што су Тита издржавали зато што се удаљио од Стаљина не умањује последице злочиначког, недемократског и по Србију катастрофалног система који ју је потпуно растурио. Похвале Титу и том систему су последица некритичке и заслепљене свести које највише има управо у таквим системима и њихова су главна одлика. Мера обожавања Тита и одавања признања његовој Југославији је мера наше колективне болести и незрелости, до данас. Када као нација схватимо праве размере трагедије под Титом, биће то тачка од које ћемо кренути даље. Јер, тако ћемо сагледати и шта не ваља у садашњици. А, не ваља – практично све.
Иначе, разумем зашто толико људи доживљава Титово време као добро. Многи гладни су се најели тада, добили станове, пристојан стандард.
Али, многи гладни су тада захватили и добили и много преко тога, потпуно незаслужено, силом, отимачином, потказивањем, убиствима. Захваљујући потчињавању једној лошој идеологији и лошем систему, они су ушли у стандард који никада у праведном систему заснованом на раду, знању, поштењу и исконским људским вредностима не би имали. Тако је корупција добила националне размере, људи су се утркивали у потчињавању, нискости, непотизму, нељудскости, забораву свега што је национално/српско, достојанствено, поштено … Највише Срби - Хрвати и Словенци су држали свесну дистанцу и све време мислили о својој држави и једва чекали време да је васпоставе.
Срби, далеко највише сатрвени – онај остатак од њих, гладан, убијен, слуђен – пристали су на све, на издају себе, државе, поштења, истине, своје историје, језика, вере, својих покланих породица, само да преживе, да се наједу и опстану.
Не кривим их.
Кривим оне после, којима није било довољно то што су се најели, већ су наставили да уништавају све што је добро, једнако људе и државу. То немамо до данас због њих и њихових што идеологијом још слуђених, што покварених наследника.
Ево, за крај, извода из једног сведочења:
Ја сам школске 1945/46 кренуо у први разред основне школе на Врачару, која се тада звала “Алекса Шантић“. Тада је веронаука била стандардни део школског програма. Предавали су нам је свештеници из цркве “Светог Марка“. Славили смо те године – обавезно и св. Саву. Већ почетком следеће, 1946/47 школске године, за веронауку је био потребан писмени захтев родитеља (а многи се више нису усуђивали да га поднесу), док је пред св. Саву управник школе демонстративно изнео његову икону из сале и пред децом је, разлупавши је, бацио на ђубре, док су попови били истерани из школе. Чича Мича – и готова прича. Него – неукој маси је потребан снажан лидер, а тај пробисвет Тито се таквим представљао, и био прихваћен јер је свима ушао страх у кости од његових зверстава, па га многи и данас обожавају – и нека им. Мени је живот од 1945. на даље, све до одсељења из СФРЈ био ноћна мора. Није било говора о могућности слободе изношења мишљења, слободе добијања информација … још увек се сећам скојевских спаљивања листова “Демократија“ и “Република“ 1945/46 док су се још усуђивале да покушавају да излазе.