Саша":exdpt3oh je napisao(la):
Ево примера могуће реинтерпретације споменика на примеру споменика изнад Ваљева.
Споменик представља архетипски призор побуне, настао по стварном догађају документованим и снажно појачаним првокласном, вансеријском фотографијом.
Као такав, он потенцијално зрачи инстинктивном, исконском привлачношћу херојског отпора са снажном драмском потком. Не бих се упуштао сада у то да ли је све то верно изражено конкретним спомеником.
Али, да ли је то дело стварно било херојско? Ако је и било херојско, да ли је било добро за нас?
Могуће је да наизглед херојски акт буде и празан, безуман, штетан ... Да има лепу слику, али обичну, или нелепу позадину, неискрену намеру, ужасне последице.
У једном тренутку скидање српске круне из руке женске фигуре на врху куполе зграде садашње српске владе могло је некоме изгледати као тријумфални чин победе, херојства, правде, стварања нове историје ... а, данас, с временске дистанце, он сведочи о охолом, нецивилизованом, скоројевићко-некултурном, безумном и парадно-осветничком поступку.
Некада остане слика некога или нечега која зрачи својом архетипском посебношћу и магнетизмом, али онда се покаже да је стварност која јој је била основа - прозаична, случајни стицај околности без икакве намере или посебног значења, чист склоп естетско-ликовних елемената без везе с било чиме другим ... Машта и људске жеље и потребе надграде оно чега нема у стварности. Савремена реклама се умногоме заснива на томе.
.......................
Ја тако гледам на споменике - као на материјализовани, уметнички израз нечега важног што стално нуди могућности за учење и тумачење, призивање сећања и обнављање знања, обнову система вредности, приближавање историјској и универзалној истини ... Зато је сваки споменик битан на неки начин.
Зашто би држање Стевана Филиповића под вешалима (ако се на то мисли) било на било који начин "штетно", осим управо за морал окупатора?
И зар би један Нехру клекнуо пред том фотографијом на изложби у Индији, да да тај призор не представља симбол отпора и борбе против фашизма, то јест, прераста у симбол отпора према свим окупаторима?
То је, што се тиче "прерастања у симбол".
С друге стране, такође је чињеница, да то тада, у тренутку самога догађања свега тога, није изазвало неку посебну реакцију народа, а чак ни Стеванових сабораца.
Имам пријатељицу, родом из Ваљева, чији су родитељи били првоборци, па сам између осталог и због тога врло упућена, и баш у овај пример, али и многе друге... Због тих, дивних, честитих, вредних људи, и неких других њима сличних, ја и делим учеснике у том покрету на комунисте и "комуњаре", правећи јасну, и врло битну разлику.
Пријатељичина мама је својевремено написала и мемоаре, које сам имала привилегију да прочитам, али због изричите њене воље, они су и даље само у рукопису... А ни ја немам "овлаштење", нити хоћу, поштујући ту вољу, да износим у ширу јавност било шта од тога. Врло занимљиво штиво, и са становишта истраживача историје, и литерарно... Ипак, морам признати да, стално ношена тим професионалним истраживачким рефлексом, и даље ипак настојим убедити пријатељицу да упркос свему то објави - јер било би уистину вредан докуменат, прилог што бољем упознавању чињеница о периоду рата и титоизма...
Нас две смо, иначе, живи пример како у пракси итекако може постојати пријатељство и међу идеолошки различитим особама, и с различитим неким погледима на историју, политику, религију, итд, само ако су људи добре воље, и имају неке друге важне заједничке афинитете.
Зато би ваљало и овде, чак и на интернет форумима, настојати корисити ту добру вољу, чак и кад се не слажемо.
