(Ја мислим да историјске теме нису превелико "офтопичење" 
у делу форума који је о споменицима. Скоро сви споменици представљају спомен на историју и њене значајне догађаје и личности, па су те две теме, у ствари, ако не једна и иста, онда на оваквом форуму веома блиско повезане: уопштено говорећи, начин на који се расправи историјска тема условљава начин на који се она преточи у споменик.
Сем тога, када важна тема понесе коментаторе, држим да треба дати предност садржају над фор(у)мом, ради опште користи.)
Не мора да значи да неко мрзи комунисте и да воли четнике, или обрнуто, ако нешто тврди у вези једних или других. Можда је то некима тешко да схвате, али има људи којима је стало до истине, правде и општег интереса. Не тврде нешто зато што мрзе/воле једну страну, већ зато што је то истинито. Ја не мрзим комунисте, ни партизане, ни четнике, и то ми омогућава да сагледам шта је добро и лоше било код свих њих. И тако ми је, онда, знатно лакше да сагледам ко су били главни бандити.
Надгорњавање толико присутно у нашем менталитету ја видим као последицу тог послератног, до дана данашњег, идеолошког пресинга у којем је онај ко је различит и друкчије мисли - непријатељ; током десетина година то је постало - српски менталитет. Таквог треба извређати, забранити, онемогућити, уништити - то је комунистичка политика која неосетно опстаје у многим главама и преноси се до данас. Види се свуда, на свим нивоима, у свим односима. Тога нема у цивилизованим друштвима. У ствари има, да ме не заскоче ситничари, има у свим, али није њихова главна одлика.
Жао ми је што толико много људи у Србији више воли да се јалово свађа него да застане за тренутак и размисли. Или, бира да се повуче и препусти лажима и неправди "ради мира у кући", који нас је коштао државе, културе, језика и нормалног живота током последњих 70 година. У мом систему размишљања нешто што је добро тешко може да пропадне, а Титова Југославија се распала на грозан начин. Таква је и била, трула, увијена у слатке идеолошке обланде филоване тешким лажима, фалсификатима и неправдама, и то су објективни посматрачи видели и њен такав крај предвиђали неколико десетина година пре него што је дошло до тога. Наравно, страни помагачи су једва чекали прилику.
Нас историјски фалсификати, немање државе и расточено друштво оптерећују и онемогућавају у развоју, закочени смо деценијама у месту, и то је разлог зашто бављење историјом није јалов и непотребан посао, као што би нормално требало да буде за обичне људе. Немамо веродостојну елиту, и претходне генерације нису урадиле свој посао, па се сада сви бавимо њиме.
Исто тако, тачно је да се све може релативизовати, да нема потпуно кривих, као ни потпуно правих, да је било злочина на свим странама, да је међуратна Југославија била далеко од идеалне државе ... али се бар може, некад више, некад мање, сузити простор за релативизацију и утолико приближити истини. И правди.
Рецимо, НИЈЕ истина да је народ "једнодушно изабрао и прихватио Тита" после Другог рата. Замислите талибане које подржава велика сила и њиховог вођу из СВОЈИХ интереса призна и инсталира као председника. Тај врховни талибан одмах по преузимању власти побије на десетине хиљада противника, укине слободу мишљења и објављивања, опљачка и материјално уништи слој грађана који му не би пружио подршку, поруши споменике, убије вођу супарничке стране на изрежираном суђењу, забрани цркву, истину, правду и историју ... Организује лажиране изборе на којима се НИКО НЕ УСУЂУЈЕ да гласа против (ћораве кутије, атмосфера проказивања, потказивања и страха ...). Који је то "народ", сем онај из комунистичких бајки, онда "изабрао и подржао" Тита и његове талибане?
Грађани непосредно по ослобођењу нису веровали да је уопште могуће да комунисти дођу на власт ... То је већини било с оне границе вероватног, нешто незамисливо ... Пристојан свет је веровао (и под утицајем пропаганде, наравно) да су они дивљаци, нецивилизовани, aнтихристи, речју - комунисти ... Нису могли да поверују да може да дође до толиког преокрета, да ће их савезници толико и тако издати, да ће при крају рата и по његовом окончању бити бомбардовани, слати на фронтове, убијани, истеривани из станова, да ће им бити одузета сва имовина, да ће бити лажно суђени, затварани и ућуткани у условима до тада незамисливог ТЕРОРА.
Није мало комуниста и партизана који су се грдно разочарали тиме после рата, али су и они заћутали и погнули главу у таквим условима. А после већи део утешио бројним привилегијама и погодностима. И листом гласали - за власт, шта би друго?
Тако је почела дуга српска зима у којој су сви стекли дебелу кожу.
Те се чињенице НЕ МОГУ и НЕ СМЕЈУ релативизовати.
