Био сам недавно у Ваљеву и прошетао се градским центром. Са задовољством сам у њему разгледао више споменика и пуком шетњом био у прилици да сазнам ко су битни људи поникли у том крају - како за сам град, тако и за нацију.
Они подигнути комунистима сведоче о том делу историје града, и захваљујући њима одмах сазнате и за то раздобље и његове вредности. И сазнате да је град довољно научио из историје и није их уклонио. То је корак напред у достизању (неписаних) цивилизацијских стандарда, баш у односу на те комунисте. Бити бољи од њих је изузетно важно.
Јер, није цивилизовано и трагично је сваких педесет година на споменицима замењивати круне и штитове - социјалистичким петокракама и буктињама; и обрнуто. Нецивилизовано је уништавати обележја претходних власти и владара.
Треба чувати онако како је. Јер, то смо ми, тај континуитет у менама.
Мени је драго што је у Београду опстало позориште с именом Југословенско драмско. И драго ми је што су опстали Титови споменици око Куће цвећа. И што су сачувани бројни споменици, неки од њих ликовно успели, на партизане, комунисте, револуцију. У томе смо на вишем цивилизацијском нивоу од Хрвата, на пример.
Чак ни Тито и његова разбојничка дружина нису уклонили све краљевске гробове из Србије током своје владавине (Црква св. Марка, Опленац). Али, нису хтели да чују за наставак грађења Храма св. Саве, на пример; то је био њихов домет.
Изненадио сам се када сам пре 14 година боравио више од једног месеца у Јашију, у Румунији: бројне цркве у граду и више манастира око њега су били очувани, иако су дуго били опустели за време Чаушескуа. Чињеница да су их сачували сведочи о континуитету бивше престонице, граду који има ботаничку башту још од пре Другог светског рата, свој универзитет, и хотел који је пројектовао Ајфел.
Време је да кренемо даље, ипак је ово Европа, а не талибански део Азије где се масовно убијају неверници и руше верски споменици који припадају светској баштини.
Дижимо нове споменике, старе оставимо на миру. И тако их имамо премало.