Beogradu je po meni nazalost uvek falilo tog umetnickog egzibicionizma i hrabrosti. Vajari, skulptori, dizajneri, kreativci, uvek su pustali masti na volju da se razvije, kada su svoja dela osmisljavali u pariskim ateljeima ili njujorskim studijima. Ovom gradu, pored pukog zadovoljenja umetnicke forme, potreban je i onaj funkcionalni aspekt. Taj funkcionalni aspekt kreativizma se ogleda u tome da ce kompozicija ostaviti utisak na sve i svakoga i da ce dinamika prostora biti uvucena u koncept umetnicke ekspresije. Ukoliko se kod svake skulpture, postamenta, statue, reljefa pravi granica u odnosu na one koji nemaju izrazenu culnost ka toj vrsti umetnosti, dolazimo do pitanja: koja je svrha umetnickog dela na otvorenom ukoliko mu samo mali broj ljudi prilazi. Smatram da gradsko, moderno vajarstvo, tj skulptorstvo mora u nekim segmentima razbiti monotone forme i pribliziti umetnost gradu ostavljajuci svoj licni pecat kroz svoj rad na moderniji nacin. Takodje taj licni pecat umetnik prenosi i na gradsku formu. Oblikuje grad. To postaju gradska obelezja za svakoga ma koliko se taj neko razumeo u umetnost. Jedna od stvari kada pomislim na New York je upravo skulptura "Charging bull" ono sto ga krasi na zemlji, svi se slikaju pored, deca ga jasu, ima i neka prica o sreci u parama ukoliko se dodirne odredjeni deo bronzanog bika. Skulptura je zadovoljila vise formi. Umetnicku prevashodno, ali je pored toga i mesto okupljanja, turisticka atrakcija, simbol grada...
