Spomenici
- Začetnik teme milos
- Datum pokretanja
Па језиво је јер се нешто јако језиво и десило. Зато кажем, једна зграда, не цео град. Мени је то лепо (није лепо, али.. разумете ваљда), опет има лепших споменика који су урађени без чувања оштећених грађевина (Њујорк 9/11). Што се тиче овог пројекта, очајан је. Много лепше је могло да изгледа и не свиђа ми се сам пројекат.
Direktore, meni licno bi to bilo najdraze i ja sam pobornik te ideja, ali sam takodje svestan da sam jako subjektivan po tom pitanju.
Moguce da moja zelja da se obnovi zgrada u starom obliku oslikava podsvesnu teznju da se svi ti nemili dogadjaji poniste, eliminisu, sto je naravno nemoguce.
Zato i izbegavam da dajem sud o predlozenim resenjima, jer jednostavno meni se ni jedno od njih ne dopada.
Moguce da moja zelja da se obnovi zgrada u starom obliku oslikava podsvesnu teznju da se svi ti nemili dogadjaji poniste, eliminisu, sto je naravno nemoguce.
Zato i izbegavam da dajem sud o predlozenim resenjima, jer jednostavno meni se ni jedno od njih ne dopada.
stf
Professional
- Učlanjen(a)
- 22.01.2010.
- Poruke
- 12.281
- Pohvaljen
- 13.106
Ni meni se nijedan predlog nedopada. Potpuno neinspirativno. Ovakva spomen obeležja moraju imati svoju simboliku i priču i to mora biti upečatljivo. Svaki detalj mora imati svoje zašto.
Ceo konkurs mi izgleda kao skup studentskih radova na semestralnom kolokvijumu iz nekog izbornog predmeta.
A zgrada je miks srpsko-vizantijskog stila i moderne. Trebalo ju je vratiti u izvorno stanje kao i Generalštab.
Ceo konkurs mi izgleda kao skup studentskih radova na semestralnom kolokvijumu iz nekog izbornog predmeta.
A zgrada je miks srpsko-vizantijskog stila i moderne. Trebalo ju je vratiti u izvorno stanje kao i Generalštab.
spatiotecte
Professional
- Učlanjen(a)
- 09.02.2007.
- Poruke
- 15.448
- Pohvaljen
- 17.594
Uvek je ista prica sa ovim konkursima, bolje bi bilo da ih ne prave vise...
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 39.361
- Pohvaljen
- 47.060
"NOVOSTI" OTKRIVAJU
Spomen-kosturnicu u kojoj leži 5.000 heroja decenijama niko ne obilazi
B. Subašić | 12. januar 2014. 10:44 | Komentara: 4
Kripta branilaca Beograda 1914-1915. iako nedavno obnovljena, bez posetilaca. Iza debelih čeličnih vrata počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. Spomen-kusturnica decenijama zatvorena zbog straha od krađe i skrnavljenja
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... ne-obilazi
Spomen-kosturnicu u kojoj leži 5.000 heroja decenijama niko ne obilazi
B. Subašić | 12. januar 2014. 10:44 | Komentara: 4
Kripta branilaca Beograda 1914-1915. iako nedavno obnovljena, bez posetilaca. Iza debelih čeličnih vrata počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. Spomen-kusturnica decenijama zatvorena zbog straha od krađe i skrnavljenja
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... ne-obilazi
ZvezdarkaVracaric
Intermediate
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 39.361
- Pohvaljen
- 47.060
Beogradske priče: Kako je Vesnik pobede stigao na Kalemegdan
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74. ... Kalemegdan
direktor
Professional
- Učlanjen(a)
- 10.10.2008.
- Poruke
- 39.361
- Pohvaljen
- 47.060
DNEVNO.RS Hroničar jednog vremena – Beograđanka rešila da popiše sve prestoničke spomenike
Neda Kovačević ima zanimljiv hobi.Ova rođena Beograđanka,književnica i autorka popularnog bloga o srpskoj prestonici došla je na ideju da sistematski popiše i fotografiše istorijske spomenike Beograda.Dve godine kasnije, stigla je do neverovatnog broja od 380 spomenika, a posao još uvek nije gotov …
Gospođa Neda nam je sastanak zakazala baš pored spomenika i to onog kralju Aleksandru Obrenoviću u istoimenom bulevaru. To nije bilo slučajno.
– Kod nas na sreću nema tradicije namernog rušenja spomenika, ali ima nemara. Beograđani slabo poznaju istoriju i spomenike. Možete da izađete na ulicu i pitate nekoga čiji je ovo spomenik i pitanje je koliko bi ljudi znalo – počinje Neda Kovačević priču za Dnevno.rs.
Ipak, ima dosta onih koji vole i žele da nauče i pročitaju nešto o Beogradu u prošlosti. Zbog toga je, smatra ona, i blog koji je godinama vodila, a koji je sada malo zapostavila zbog prikupljanja materijala o spomenicima, bio toliko popularan.
Neda Kovačević iza sebe ima sedam objavljenih romana od kojih se neki, kao 'Povratak košave u Beograd' i 'Beograd iz dimenzije Iks', bave upravo njenim voljenim gradom.
Ideja joj je uvek bila, kaže, da ostavi što više fotografija srpske prestonice tako da, jednom u budućnosti neke nove generacije imaju dovoljno istorijske građe za rad.
– Moj uzor je bio Jeremija Stanojević, pukovnik jugoslovenske vojske je '30-ih godina 20. veka krenuo da sistematski fotografiše tadašnji Beograd. Većinu slika starog Beograda koju danas imamo je zapravo on fotografisao. Napravio je hiljade fotografija, ali ih je nažalost čuvao u zgradi tadašnje Vojne akademije, pa je većina materijala uništena u bombardovanju u Drugom svetskom ratu. Ostalo je oko 2000 fotografija koje su bile u njegovoj kući, a koje su danas u muzeju grada. Njegova ćerka je rekla da je to 'samo senka' onoga što je njen otac uradio, ali je sreća što je i to sačuvano – objašnjava Neda Kovačević.
U toku skupljanja građe za romane, gospođa Neda se intenzivnije zainteresovala za istoriju Beograda. I tako je počelo ... materijali su se gomilali i ona je shvatila da se tu krije 'čitav jedan svet'.
Tada je i došla na ideju da proba da popiše i fotografiše sve prestoničke spomenike. Danas, dve godine kasnije stigla je do broja 380, a ostali su joj prigradska mesta oko Beograda – Mladenovac, Obrenovac ...
Dok prikuplja građu, Neda nailazi na izuzetno zanimljive priče o nastanku spomenika, ljudima kojima su podignuti, ali i Beogradu kakvog više nema.
– Spomenik despot Stefanu Lazareviću koji danas stoji na Kalemegdanu je imao veoma buran put do toga mesta. Naime, njega je o svom trošku napravio vajar Nebojša Mitrić kao poklon gradu povodom obeležavanja 400 godina od proglašenja Beograda za srpsku prestonicu pod despotom Stefanom. Međutim, kritičari su spomenik dočekali 'na nož', a i javnost je bila protiv postavljanja. Onda je Mitić jedne noći sa prijateljem koji je bio direktor parking servisa jednostavno natovario spomenik na pauka i krišom ga postavio na Kalemegdan. I tako tu spomenik osvanu i ostade, a da zvanično nikada nije dobio dozvolu za postavljanje – priča gospođa Neda.
Naša sagovornica ima još 'pun džak' nelogičnosti i neobičnosti u vezi sa beogradskim spomenicima. Naročito su joj zanimljivi planovi i neostvareni koncepti koje su ratovi ili nedostatak para omeli.
- Kalemegdan je trebalo da bude pun spomenika znamenitih Srba, pa se od toga odustalo. U okviru tog plana je, na mestu gde je danas spomenik zahvalnosti Francuskoj 1913. godine podignut spomenik Karađorđu. Ni on se nije naročito dopao javnosti, ali su ga već 1916. srušili Austrougari za vreme okupacije da bi podigli spomenik Franju Josifu. Delovi tih spomenika i danas se pronalaze – priča gospođa Neda.
Slučajevi krađa ruže sliku grada
U poslednje vreme nisu retki slučajevi krađa delova prestoničkih spomenika, ali i celih bista. Spomenik Nikoli Tesli ispred zgrade tehničkih fakulteta već duže vreme nema ploču sa natpisom, a poslednji primer je slučaj krađe ograde od kovanog gvožđa sa mesta gde je ubijen knez Mihailo Obrenović.
Neda Kovačević smatra da to u značajnoj meri ruži sliku i odnos Beograđana prema spomenicima i istoriji.
– Od slučajeva krađa, meni je najšokantniji primer sa Novog groblja iz kompleksa Aleje streljanih rodoljuba. U okviru njega postoji deo 'Vešala' koji se odnosi na pet osoba povešanih na Terazijama za vreme Drugog svetskog rata. Nekada je tu postojao spomenik načinjen od originalnih bandera sa Terazija, ali je za vreme jedne od obnova neko to ukrao i danas je tamo samo replika – priča naša sagovornica.
Priča o spomenicima uvek je, bar na ovim prostorima, nažalost neodvojivo vezana i za politiku i politička dešavanja, smatra naša sagovornica. Najnoviji primer toga je najavljeno podizanje spomenika Gavrlu Principu na Kalemegdanu.
– Kada je neko spreman da žrtvuje svoj život za neke više ideale, onda je on heroj i ja Principa nikada ne bih nazvala teroristom. Giljermo Oberdan se u Italiji slavi kao junak, a reč je o čoveku koji je pokušao atentat na cara Josifa. Zato se morate vratiti u kontekst - niko od tih ljudi koji su tada posezali za atentatom kao sredstvom nisu to posmatrali kao akt terorizma već oslobođenja od tiranske vlasti. Austrougarska je bila okupator prema viđenju Principa i Mlade Bosne i ubiti prestolonsakednika je značilo ubiti tiranina, okupatora, a ne legitimno izabranog predsatvnika vlasti. To treba uvek imati na umu i ja se nadam da će doći do realizacije ideje o podizanju tog spomenika – zaključuje naša sagovornica.
Dragica Pravica – 1301 kaplar
Ratovi su na ovim prostorima bili toliko česti da svake podele na 'ove i one' samo ruže uspomenu na te ljude koji su pali zbog svojih ideala i zbog slobode, objašnjava Neda Kovačević.
Zbog toga i ne vidi ništa loše u naknadnom dopisivanju imena poginulih na već postojeće spomenike. Takav je slučaj spomenik palim borcima od 1941. do 1945. u Batajnici gde su dopisani i poginuli u ratu 1999. godine.
– To je sve jedan kontinuitet naših žrtava! Sličan je primer i škola koje su nosile imena boraca i imala njihove biste ispred zgrada. Imena su sad promenjena, a biste su ostale. Takav je na primer slučaj sa školom 'Dragice Pravice' na Zvezdari koja se sad zove '1300 kaplara', ali je spomenik ostao. Ja u šali kažem da je Dragica bila 1301 kaplar – priča naša sagovornica.
http://www.dnevno.rs/vesti/beograd/1078 ... enike.html
Neda Kovačević ima zanimljiv hobi.Ova rođena Beograđanka,književnica i autorka popularnog bloga o srpskoj prestonici došla je na ideju da sistematski popiše i fotografiše istorijske spomenike Beograda.Dve godine kasnije, stigla je do neverovatnog broja od 380 spomenika, a posao još uvek nije gotov …
Gospođa Neda nam je sastanak zakazala baš pored spomenika i to onog kralju Aleksandru Obrenoviću u istoimenom bulevaru. To nije bilo slučajno.
– Kod nas na sreću nema tradicije namernog rušenja spomenika, ali ima nemara. Beograđani slabo poznaju istoriju i spomenike. Možete da izađete na ulicu i pitate nekoga čiji je ovo spomenik i pitanje je koliko bi ljudi znalo – počinje Neda Kovačević priču za Dnevno.rs.
Ipak, ima dosta onih koji vole i žele da nauče i pročitaju nešto o Beogradu u prošlosti. Zbog toga je, smatra ona, i blog koji je godinama vodila, a koji je sada malo zapostavila zbog prikupljanja materijala o spomenicima, bio toliko popularan.
Neda Kovačević iza sebe ima sedam objavljenih romana od kojih se neki, kao 'Povratak košave u Beograd' i 'Beograd iz dimenzije Iks', bave upravo njenim voljenim gradom.
Ideja joj je uvek bila, kaže, da ostavi što više fotografija srpske prestonice tako da, jednom u budućnosti neke nove generacije imaju dovoljno istorijske građe za rad.
– Moj uzor je bio Jeremija Stanojević, pukovnik jugoslovenske vojske je '30-ih godina 20. veka krenuo da sistematski fotografiše tadašnji Beograd. Većinu slika starog Beograda koju danas imamo je zapravo on fotografisao. Napravio je hiljade fotografija, ali ih je nažalost čuvao u zgradi tadašnje Vojne akademije, pa je većina materijala uništena u bombardovanju u Drugom svetskom ratu. Ostalo je oko 2000 fotografija koje su bile u njegovoj kući, a koje su danas u muzeju grada. Njegova ćerka je rekla da je to 'samo senka' onoga što je njen otac uradio, ali je sreća što je i to sačuvano – objašnjava Neda Kovačević.
U toku skupljanja građe za romane, gospođa Neda se intenzivnije zainteresovala za istoriju Beograda. I tako je počelo ... materijali su se gomilali i ona je shvatila da se tu krije 'čitav jedan svet'.
Tada je i došla na ideju da proba da popiše i fotografiše sve prestoničke spomenike. Danas, dve godine kasnije stigla je do broja 380, a ostali su joj prigradska mesta oko Beograda – Mladenovac, Obrenovac ...
Dok prikuplja građu, Neda nailazi na izuzetno zanimljive priče o nastanku spomenika, ljudima kojima su podignuti, ali i Beogradu kakvog više nema.
– Spomenik despot Stefanu Lazareviću koji danas stoji na Kalemegdanu je imao veoma buran put do toga mesta. Naime, njega je o svom trošku napravio vajar Nebojša Mitrić kao poklon gradu povodom obeležavanja 400 godina od proglašenja Beograda za srpsku prestonicu pod despotom Stefanom. Međutim, kritičari su spomenik dočekali 'na nož', a i javnost je bila protiv postavljanja. Onda je Mitić jedne noći sa prijateljem koji je bio direktor parking servisa jednostavno natovario spomenik na pauka i krišom ga postavio na Kalemegdan. I tako tu spomenik osvanu i ostade, a da zvanično nikada nije dobio dozvolu za postavljanje – priča gospođa Neda.
Naša sagovornica ima još 'pun džak' nelogičnosti i neobičnosti u vezi sa beogradskim spomenicima. Naročito su joj zanimljivi planovi i neostvareni koncepti koje su ratovi ili nedostatak para omeli.
- Kalemegdan je trebalo da bude pun spomenika znamenitih Srba, pa se od toga odustalo. U okviru tog plana je, na mestu gde je danas spomenik zahvalnosti Francuskoj 1913. godine podignut spomenik Karađorđu. Ni on se nije naročito dopao javnosti, ali su ga već 1916. srušili Austrougari za vreme okupacije da bi podigli spomenik Franju Josifu. Delovi tih spomenika i danas se pronalaze – priča gospođa Neda.
Slučajevi krađa ruže sliku grada
U poslednje vreme nisu retki slučajevi krađa delova prestoničkih spomenika, ali i celih bista. Spomenik Nikoli Tesli ispred zgrade tehničkih fakulteta već duže vreme nema ploču sa natpisom, a poslednji primer je slučaj krađe ograde od kovanog gvožđa sa mesta gde je ubijen knez Mihailo Obrenović.
Neda Kovačević smatra da to u značajnoj meri ruži sliku i odnos Beograđana prema spomenicima i istoriji.
– Od slučajeva krađa, meni je najšokantniji primer sa Novog groblja iz kompleksa Aleje streljanih rodoljuba. U okviru njega postoji deo 'Vešala' koji se odnosi na pet osoba povešanih na Terazijama za vreme Drugog svetskog rata. Nekada je tu postojao spomenik načinjen od originalnih bandera sa Terazija, ali je za vreme jedne od obnova neko to ukrao i danas je tamo samo replika – priča naša sagovornica.
Priča o spomenicima uvek je, bar na ovim prostorima, nažalost neodvojivo vezana i za politiku i politička dešavanja, smatra naša sagovornica. Najnoviji primer toga je najavljeno podizanje spomenika Gavrlu Principu na Kalemegdanu.
– Kada je neko spreman da žrtvuje svoj život za neke više ideale, onda je on heroj i ja Principa nikada ne bih nazvala teroristom. Giljermo Oberdan se u Italiji slavi kao junak, a reč je o čoveku koji je pokušao atentat na cara Josifa. Zato se morate vratiti u kontekst - niko od tih ljudi koji su tada posezali za atentatom kao sredstvom nisu to posmatrali kao akt terorizma već oslobođenja od tiranske vlasti. Austrougarska je bila okupator prema viđenju Principa i Mlade Bosne i ubiti prestolonsakednika je značilo ubiti tiranina, okupatora, a ne legitimno izabranog predsatvnika vlasti. To treba uvek imati na umu i ja se nadam da će doći do realizacije ideje o podizanju tog spomenika – zaključuje naša sagovornica.
Dragica Pravica – 1301 kaplar
Ratovi su na ovim prostorima bili toliko česti da svake podele na 'ove i one' samo ruže uspomenu na te ljude koji su pali zbog svojih ideala i zbog slobode, objašnjava Neda Kovačević.
Zbog toga i ne vidi ništa loše u naknadnom dopisivanju imena poginulih na već postojeće spomenike. Takav je slučaj spomenik palim borcima od 1941. do 1945. u Batajnici gde su dopisani i poginuli u ratu 1999. godine.
– To je sve jedan kontinuitet naših žrtava! Sličan je primer i škola koje su nosile imena boraca i imala njihove biste ispred zgrada. Imena su sad promenjena, a biste su ostale. Takav je na primer slučaj sa školom 'Dragice Pravice' na Zvezdari koja se sad zove '1300 kaplara', ali je spomenik ostao. Ja u šali kažem da je Dragica bila 1301 kaplar – priča naša sagovornica.
http://www.dnevno.rs/vesti/beograd/1078 ... enike.html
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.846
- Pohvaljen
- 19.023
Ovo možda spada u temu o muzejima, a možda zaslužuje i posebnu:
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?na ... _id=810128
http://www.b92.net/kultura/vesti.php?na ... _id=810128
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.867
nedelja 23.02.2014
Milanković: Iz zatvora nauci davao najbolje | M. LOPUŠINA
http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy ... _id=815534
Na stotu godišnjicu od stvaranja epohalne teorije o klimatskim promenama, Udruženje „Milutin Milanković“ odlučilo je da svetskom naučniku i najcitiranijem srpskom akademiku u svetu, ovog proleća podigne prvi spomenik u Beogradu.
Istovremeno, u Budimpešti će na zgradi u kojoj je Milanković živeo kao pritvorenik do 1919. godine biti postavljena spomen-ploča.
- Naša obaveza je da negujemo uspomene na patriotska i naučna dela Milutina Milankovića, koji je bio vojnik u Balkanskom ratu i zatočenik Austrougarske od 1914. punih pet godina. Nije potpisao deklaraciju o lojalnosti nemačkim okupatorima 1941. godine, a potom nije iskazao ni lojalnost komunističkim vlastima, zbog čega je bio proglašen za nepodobnu osobu - otkriva Slavko Maksimović, predsednik udruženja, patriotsku stranu lične biografije velikog naučnika.
Milanković je rođen kao austrougarski državljanin u Dalju, 28. maja 1879. Njegova porodica potiče sa Kosmeta i u Slavoniju se doselila u poznatoj seobi Srba pod vođstvom Arsenija Čarnojevića 1690. godine.
Školovao se u Beču i zaposlio kao građevinski inženjer. Projektovao je bečki vodovod, rekonstruisao veliku katedralu i gradio zgrade u austrijskoj prestonici. Živeo je ukupno 33 godine u Austrougarskoj. Na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković je napustio unosni posao u Beču i prihvatio mesto profesora primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu.
U Vaznesenjskoj crkvi 14. juna 1914. godine Milanković se oženio Hristinom Topuzović Tinkom, operskom pevačicom. Brodom „Gizela“ su otputovali u Dalj da provedu prvi deo medenog meseca. Hteli su potom da odu u Ženevu. Međutim, kada je izbio Veliki rat, Austrijanci su uhapsili mnoge znamenite Srbe, pa i Milutina Milankovića. Lokalni žandar je u Dalju odbio da mu stavi lance na ruke, pa su zajedno fijakerom otišli u osiječki zatvor gde je utamničen kao ratni zarobljenik - priča Slavko Maksimović.
Srbi hapšeni po naređenju bečkog dvora iz straha od njihove pobune, smeštani su u staru kasarnu u selu Turanj kod Osijeka. Tu je Milanković bio pet nedelja, a potom je prebačen u logor u Karlovac, a odatle u nežidersku kasarnu mađarskih husara, koja je pretvorena u zarobljenički logor za Srbe.
U peštanskom zarobljeništvu Milanković je napisao svoje kapitalno naučno delo „Matematičke osnove kosmičkog zračenja“, koje je suština njegovog epohalnog učenja o klimatskim promenama. - Knjiga je tek nekoliko godina kasnije štampana u Francuskoj i mi u udruženju čuvamo jedan njen primerak - govori Maksimović.
U zatvoru Milutin Milanković ležao je na podu, na slamarici, među dvadeset uhapšenih srpskih intelektualaca i jeo hranu sa logorskog kazana. Novi zatvorenici, pristigli iz Srbije, pričali su mu o zverstvima austrijske vojske u otadžbini, što ga je uznemirilo. Logor Nežidar je kasnije postao stratiše Srba, na čijem groblju je sahranjeno više od 1.000 ratnih zatvorenika.
- Njegova agilna žena Tinka požalila se u Beču profesoru Emanuelu Čuberu, koji je na dvoru kod grofa Tise izdejstvovao da Milankovića iz zarobljeničkog logora Nežider prebaci u Budimpeštu. Bilo je to pred katolički Božić 1914. godine. Imao je stan u zgradi u blizini srpske crkve. Tu je živeo sa ženom Tinkom i svastikom Dankom - priča Slavko Maksimović. - Svake nedelje kao zarobljenik morao je da se javlja u policiju, koja je cenzurisala njegova pisma. Živeo je od ušteđevine i izrade građevinskih projekata. To su bile teške godine za Milankovića. Žalio se prijateljima: „Izgubio sam otadžbinu Srbiju, umrla mi je majka!“ Radost mu je povratilo rođenje sina Vasilija 1915. godine u Pešti.
Maksimović objašnjava da su Mađari, za razliku od Austrijanaca, pokazali poštovanje prema Milankoviću. Dali su mu kabinet u Akademiji nauka i posao u Centralnoj meteorološkoj stanici. Koristio je univerzitetsku i gradsku biblioteku. Rad mu je ublažio patnje i omogućio susret sa Srbima u Budimpešti u kafani „Kontinental“, danas restoranu „Parlament“.
Milanković je pet godina proveo u austrougarskim zatvorima. Vratio se 1919. u Beograd istim brodom „Gizela“, kojim je posle venčanja otišao u Dalj. Tom prilikom je iz Budimpešte preneo kompletnu dokumentaciju „Srpske banke“ i tako spasao njenu imovinu u Austrougarskoj. Postao je član vojne delegacije Srbije i učestvovao je u pregovorima sa Bečom.
Milanković je bio astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer građevine, pronalazač, prvi doktor tehnike među Srbima, univerzitetski profesor i književnik. Prvi je izradio kartu klimatskih promena i kalendar. Svetska nauka ga je uvrstila među pet najvećih naučnika 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom. Umro je 1958. godine u Beogradu. Njegov sin Vasilije je preminuo 2003. u Australiji, gde danas živi dvoje Milankovićevih unuka i praunuci.
Milanković: Iz zatvora nauci davao najbolje | M. LOPUŠINA
http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy ... _id=815534
Na stotu godišnjicu od stvaranja epohalne teorije o klimatskim promenama, Udruženje „Milutin Milanković“ odlučilo je da svetskom naučniku i najcitiranijem srpskom akademiku u svetu, ovog proleća podigne prvi spomenik u Beogradu.
Istovremeno, u Budimpešti će na zgradi u kojoj je Milanković živeo kao pritvorenik do 1919. godine biti postavljena spomen-ploča.
- Naša obaveza je da negujemo uspomene na patriotska i naučna dela Milutina Milankovića, koji je bio vojnik u Balkanskom ratu i zatočenik Austrougarske od 1914. punih pet godina. Nije potpisao deklaraciju o lojalnosti nemačkim okupatorima 1941. godine, a potom nije iskazao ni lojalnost komunističkim vlastima, zbog čega je bio proglašen za nepodobnu osobu - otkriva Slavko Maksimović, predsednik udruženja, patriotsku stranu lične biografije velikog naučnika.
Milanković je rođen kao austrougarski državljanin u Dalju, 28. maja 1879. Njegova porodica potiče sa Kosmeta i u Slavoniju se doselila u poznatoj seobi Srba pod vođstvom Arsenija Čarnojevića 1690. godine.
Školovao se u Beču i zaposlio kao građevinski inženjer. Projektovao je bečki vodovod, rekonstruisao veliku katedralu i gradio zgrade u austrijskoj prestonici. Živeo je ukupno 33 godine u Austrougarskoj. Na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković je napustio unosni posao u Beču i prihvatio mesto profesora primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu.
U Vaznesenjskoj crkvi 14. juna 1914. godine Milanković se oženio Hristinom Topuzović Tinkom, operskom pevačicom. Brodom „Gizela“ su otputovali u Dalj da provedu prvi deo medenog meseca. Hteli su potom da odu u Ženevu. Međutim, kada je izbio Veliki rat, Austrijanci su uhapsili mnoge znamenite Srbe, pa i Milutina Milankovića. Lokalni žandar je u Dalju odbio da mu stavi lance na ruke, pa su zajedno fijakerom otišli u osiječki zatvor gde je utamničen kao ratni zarobljenik - priča Slavko Maksimović.
Srbi hapšeni po naređenju bečkog dvora iz straha od njihove pobune, smeštani su u staru kasarnu u selu Turanj kod Osijeka. Tu je Milanković bio pet nedelja, a potom je prebačen u logor u Karlovac, a odatle u nežidersku kasarnu mađarskih husara, koja je pretvorena u zarobljenički logor za Srbe.
U peštanskom zarobljeništvu Milanković je napisao svoje kapitalno naučno delo „Matematičke osnove kosmičkog zračenja“, koje je suština njegovog epohalnog učenja o klimatskim promenama. - Knjiga je tek nekoliko godina kasnije štampana u Francuskoj i mi u udruženju čuvamo jedan njen primerak - govori Maksimović.
U zatvoru Milutin Milanković ležao je na podu, na slamarici, među dvadeset uhapšenih srpskih intelektualaca i jeo hranu sa logorskog kazana. Novi zatvorenici, pristigli iz Srbije, pričali su mu o zverstvima austrijske vojske u otadžbini, što ga je uznemirilo. Logor Nežidar je kasnije postao stratiše Srba, na čijem groblju je sahranjeno više od 1.000 ratnih zatvorenika.
- Njegova agilna žena Tinka požalila se u Beču profesoru Emanuelu Čuberu, koji je na dvoru kod grofa Tise izdejstvovao da Milankovića iz zarobljeničkog logora Nežider prebaci u Budimpeštu. Bilo je to pred katolički Božić 1914. godine. Imao je stan u zgradi u blizini srpske crkve. Tu je živeo sa ženom Tinkom i svastikom Dankom - priča Slavko Maksimović. - Svake nedelje kao zarobljenik morao je da se javlja u policiju, koja je cenzurisala njegova pisma. Živeo je od ušteđevine i izrade građevinskih projekata. To su bile teške godine za Milankovića. Žalio se prijateljima: „Izgubio sam otadžbinu Srbiju, umrla mi je majka!“ Radost mu je povratilo rođenje sina Vasilija 1915. godine u Pešti.
Maksimović objašnjava da su Mađari, za razliku od Austrijanaca, pokazali poštovanje prema Milankoviću. Dali su mu kabinet u Akademiji nauka i posao u Centralnoj meteorološkoj stanici. Koristio je univerzitetsku i gradsku biblioteku. Rad mu je ublažio patnje i omogućio susret sa Srbima u Budimpešti u kafani „Kontinental“, danas restoranu „Parlament“.
Milanković je pet godina proveo u austrougarskim zatvorima. Vratio se 1919. u Beograd istim brodom „Gizela“, kojim je posle venčanja otišao u Dalj. Tom prilikom je iz Budimpešte preneo kompletnu dokumentaciju „Srpske banke“ i tako spasao njenu imovinu u Austrougarskoj. Postao je član vojne delegacije Srbije i učestvovao je u pregovorima sa Bečom.
Milanković je bio astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer građevine, pronalazač, prvi doktor tehnike među Srbima, univerzitetski profesor i književnik. Prvi je izradio kartu klimatskih promena i kalendar. Svetska nauka ga je uvrstila među pet najvećih naučnika 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom. Umro je 1958. godine u Beogradu. Njegov sin Vasilije je preminuo 2003. u Australiji, gde danas živi dvoje Milankovićevih unuka i praunuci.
milos.tro
Professional
- Učlanjen(a)
- 24.12.2013.
- Poruke
- 11.212
- Pohvaljen
- 21.867
Zašto Beograd nema skulpture na otvorenom
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/ ... om.lt.html
Još 2008. godine otpočet je projekat postavljanja dela na javne površine. Realizacija se ne nazire, jer pravljenje novih košta, a neki umetnici nisu hteli da ustupe već gotove skulpture
Predlog rada Mrđana Bajića Predlog skulpture
Kako se dogodilo da skulptura na javnim površinama u Beogradu ima samo sporadično,postavljenih odavno, na primer u Pionirskom parku, u blizini Muzeja savremene umetnosti ili na Topčiderskoj zvezdi, a da onih novijeg datuma nema? A ni onih monumentalnijih. Nije da niko o tome nije mislio, međutim...
Još 2008. godine otpočet je projekat postavljanja dela na javne površine u gradu, koji je podrazumevao nekoliko faza, dok je inicijalna ideja bila da se autori biraju putem ankete, na predlog posebne komisije i na javnom konkursu. Do danas je završen samo pripremni deo posla – utvrđene su skulpture i lokacije na kojima bi one trebalo da budu, a od konkursa se odustalo dok se ne vidi šta od onoga već izabranog može da se realizuje.
Šta je to i kako do sada izabrano?
Na osnovu ankete među umetnicima, istoričarima umetnosti i novinarima odabrano je pet autora: Mrđan Bajić, Olga Jevrić, Zdravko Joksimović, Kosta Bogdanović i Olga Jančić.
– Komisiju koja se ovom temom bavila činili su tada: Čedomir Vasić, predsednik, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti, Milana Jočić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Darka Radosavljević Vasiljević, istoričar umetnosti (Remont), Gordana Stanišić, viši kustos Narodnog muzeja, Nataša Danilović Hristić, diplomirani inženjer arhitekture (Urbanistički zavod Beograda), Nenad Radić, asistent na Filozofskom fakultetu, Dejan Miljković, docent na Arhitektonskom fakultetu, Slavko Timotijević, istoričar umetnosti, i Natalija Belić Georgijev, diplomirani inženjer arhitekture i pomoćnik sekretara (Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove). Njihov predlog bili su umetnici Vladimir Perić, Dragoljub – Raša Todosijević, Zoran Todorović, Milija Nešić i Dobrivoje Bata Krgović – kažu nam u Sekretarijatu za kulturu.
Određeno je bilo i gde bi koja skulptura trebalo da stoji. „Beogradski stub” Mrđana Bajića – ulaz u Knez Mihailovu, između Palate Albanija i Sremske ulice, „Model urbane skulpture II” Koste Bogdanovića – skver na uglu Dušanove i Francuske, „Mrdalica” Milije Nešića – ispred zida Bitef teatra, „Plod VI” Olge Jančić – zelena površina pored ulaza u Madlenijanum u Zemunu, „Rende” Zdravka Joksimovića – zelena površinu u naselju Kamendin ili plato pored fontane sa prednje strane „Sava centra”, „Hotel za ptice” Vladimira Perića – zelena rondela ispred amfiteatra na šetalištu pored reke (Dorćol), kod Kule Nebojša, i delo Olge Jevrić – prostor ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Potom je, tokom 2010, pokušano postavljanje „Mrdalice”, ali je autor imao primedbe na prvobitni predlog mesta, pa je promena lokacije prouzrokovala dodatnu papirologiju čije je rešavanje još u toku, uz problem koji se javio u međuvremenu, a reč je o bezbednosti samog dela.
Na pitanje zašto se do danas nije otišlo dalje, odgovor glasi – nedostatak novca. Komisija koja je radila insistirala je na tome da umetnici za svoj angažman dobiju honorare, a i samo izvođenje košta. Osim toga, postavljanje već gotovih dela nije bilo moguće iz dva razloga: ili umetnici nisu imali završena dela velikih dimenzija jer nisu imali gde da ih drže ili oni koji su imali, poput Olge Jančić, čije se delo nalazi u njenoj bašti, nisu želeli da ih se odreknu. Budžet za kulturu grada smanjivao se iz godine u godinu, pa su obustavljani razni projekti, od otkupa umetničkih dela, preko postprodukcije filmova pa do ovog projekta. U planu budžeta za kulturu za ovu godinu, nažalost, takođe nisu planirana sredstva za ovu namenu.
I dok se sredstva traže i određuju „prioriteti”, umetnici polako, ali sigurno bivaju demotivisani, a Beograd gubi priliku da stane rame uz rame sa svetskim metropolama, koje ovaj segment savremene umetnosti neguju i podstiču. Mrđan Bajić, jedan od izabranih umetnika, kako kaže, više i ne veruje da će zamisao iz 2008. ikada zaživeti, dok Zdravko Joksimović apeluje na nadležne da se konačno na mesta na kojima se odlučuje izaberu ljudi koji će se držati obećanja i planova.
– I ja mislim da je problem novac. Ali ne zato što ga nema, jer to nisu ne znam kakve sume (maksimum 15.000 evra i manje, plus materijal) već zato što ne umemo da ga raspodelimo. Cela kultura u ovoj zemlji je na veštačkom disanju. Svi štede na kulturi, pa bi najbolje bilo da je ukinu. To što nisu odustali meni je eufemizam. Ako se ovako nastavi, Beograd će i dalje postavljati nekakve donacije, bez estetskih merila, kao što je slučaj sa spomenikom nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana na Tašmajdanu ili onim što je na platou ispred Hrama Svetog Save – kaže Zdravko Joksimović.
Šansu bi možda trebalo potražiti i na drugoj strani – videti šta bi i da li bi nešto iz zaostavštine nekog od naših poznatih stvaralaca, poput Matije Vukovića, čije su skulpture nedavno restaurirane, moglo da nađe svoje mesto i na nekom od popularnih gradskih prostora.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 09.03.2014
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/ ... om.lt.html
Još 2008. godine otpočet je projekat postavljanja dela na javne površine. Realizacija se ne nazire, jer pravljenje novih košta, a neki umetnici nisu hteli da ustupe već gotove skulpture
Predlog rada Mrđana Bajića Predlog skulpture
Kako se dogodilo da skulptura na javnim površinama u Beogradu ima samo sporadično,postavljenih odavno, na primer u Pionirskom parku, u blizini Muzeja savremene umetnosti ili na Topčiderskoj zvezdi, a da onih novijeg datuma nema? A ni onih monumentalnijih. Nije da niko o tome nije mislio, međutim...
Još 2008. godine otpočet je projekat postavljanja dela na javne površine u gradu, koji je podrazumevao nekoliko faza, dok je inicijalna ideja bila da se autori biraju putem ankete, na predlog posebne komisije i na javnom konkursu. Do danas je završen samo pripremni deo posla – utvrđene su skulpture i lokacije na kojima bi one trebalo da budu, a od konkursa se odustalo dok se ne vidi šta od onoga već izabranog može da se realizuje.
Šta je to i kako do sada izabrano?
Na osnovu ankete među umetnicima, istoričarima umetnosti i novinarima odabrano je pet autora: Mrđan Bajić, Olga Jevrić, Zdravko Joksimović, Kosta Bogdanović i Olga Jančić.
– Komisiju koja se ovom temom bavila činili su tada: Čedomir Vasić, predsednik, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti, Milana Jočić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Darka Radosavljević Vasiljević, istoričar umetnosti (Remont), Gordana Stanišić, viši kustos Narodnog muzeja, Nataša Danilović Hristić, diplomirani inženjer arhitekture (Urbanistički zavod Beograda), Nenad Radić, asistent na Filozofskom fakultetu, Dejan Miljković, docent na Arhitektonskom fakultetu, Slavko Timotijević, istoričar umetnosti, i Natalija Belić Georgijev, diplomirani inženjer arhitekture i pomoćnik sekretara (Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove). Njihov predlog bili su umetnici Vladimir Perić, Dragoljub – Raša Todosijević, Zoran Todorović, Milija Nešić i Dobrivoje Bata Krgović – kažu nam u Sekretarijatu za kulturu.
Određeno je bilo i gde bi koja skulptura trebalo da stoji. „Beogradski stub” Mrđana Bajića – ulaz u Knez Mihailovu, između Palate Albanija i Sremske ulice, „Model urbane skulpture II” Koste Bogdanovića – skver na uglu Dušanove i Francuske, „Mrdalica” Milije Nešića – ispred zida Bitef teatra, „Plod VI” Olge Jančić – zelena površina pored ulaza u Madlenijanum u Zemunu, „Rende” Zdravka Joksimovića – zelena površinu u naselju Kamendin ili plato pored fontane sa prednje strane „Sava centra”, „Hotel za ptice” Vladimira Perića – zelena rondela ispred amfiteatra na šetalištu pored reke (Dorćol), kod Kule Nebojša, i delo Olge Jevrić – prostor ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Potom je, tokom 2010, pokušano postavljanje „Mrdalice”, ali je autor imao primedbe na prvobitni predlog mesta, pa je promena lokacije prouzrokovala dodatnu papirologiju čije je rešavanje još u toku, uz problem koji se javio u međuvremenu, a reč je o bezbednosti samog dela.
Na pitanje zašto se do danas nije otišlo dalje, odgovor glasi – nedostatak novca. Komisija koja je radila insistirala je na tome da umetnici za svoj angažman dobiju honorare, a i samo izvođenje košta. Osim toga, postavljanje već gotovih dela nije bilo moguće iz dva razloga: ili umetnici nisu imali završena dela velikih dimenzija jer nisu imali gde da ih drže ili oni koji su imali, poput Olge Jančić, čije se delo nalazi u njenoj bašti, nisu želeli da ih se odreknu. Budžet za kulturu grada smanjivao se iz godine u godinu, pa su obustavljani razni projekti, od otkupa umetničkih dela, preko postprodukcije filmova pa do ovog projekta. U planu budžeta za kulturu za ovu godinu, nažalost, takođe nisu planirana sredstva za ovu namenu.
I dok se sredstva traže i određuju „prioriteti”, umetnici polako, ali sigurno bivaju demotivisani, a Beograd gubi priliku da stane rame uz rame sa svetskim metropolama, koje ovaj segment savremene umetnosti neguju i podstiču. Mrđan Bajić, jedan od izabranih umetnika, kako kaže, više i ne veruje da će zamisao iz 2008. ikada zaživeti, dok Zdravko Joksimović apeluje na nadležne da se konačno na mesta na kojima se odlučuje izaberu ljudi koji će se držati obećanja i planova.
– I ja mislim da je problem novac. Ali ne zato što ga nema, jer to nisu ne znam kakve sume (maksimum 15.000 evra i manje, plus materijal) već zato što ne umemo da ga raspodelimo. Cela kultura u ovoj zemlji je na veštačkom disanju. Svi štede na kulturi, pa bi najbolje bilo da je ukinu. To što nisu odustali meni je eufemizam. Ako se ovako nastavi, Beograd će i dalje postavljati nekakve donacije, bez estetskih merila, kao što je slučaj sa spomenikom nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana na Tašmajdanu ili onim što je na platou ispred Hrama Svetog Save – kaže Zdravko Joksimović.
Šansu bi možda trebalo potražiti i na drugoj strani – videti šta bi i da li bi nešto iz zaostavštine nekog od naših poznatih stvaralaca, poput Matije Vukovića, čije su skulpture nedavno restaurirane, moglo da nađe svoje mesto i na nekom od popularnih gradskih prostora.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 09.03.2014
毋不敬，儼若思，安定辭
Intermediate
- Učlanjen(a)
- 11.03.2014.
- Poruke
- 473
- Pohvaljen
- 232
Волео бих да се мало угледамо на Русе у погледу квалитета споменика. Не мислим на сам изглед, већ квалитет израде, који је у Русији врхунски. Драго ми је што се поставља више споменика. Споменици не само д аулепшавају град, већ и инспиришу људе који им посвете пажњу.
Beograd: Spomenik caru Nikolaju Romanovu
V: N. | 27. mart 2014. 21:50 | Komentara: 1
U parku između bivše republičke skupštine i Ruskog doma biće postavljen monument u čast bivšeg ruskog vladara
BEOGRAD će uskoro biti bogatiji i za spomenik poslednjem ruskom caru Nikolaju Romanovu koji će biti postavljen u parku kod stare republičke skupštine, u Ulici kralja Milana, na prostoru prema Ruskom domu.
Spomenik je donacija Ruske Federacije i podiže se pod pokroviteljstvom predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića. Skupština grada će urediti taj park zajedno sa nekim ruskim kompanijama, tako da će taj deo biti uređen na poseban način - najavio je sekretar Privremenog organa Grada Beograda Goran Vesić. - Nikolaj Romanov je zadužio Srbiju i Beograd. Ruski car je, kada je srpska vojska izbegla u Albaniju posle ofanzive austrijske i nemačke vojske, poslao pismo savezničkim silama, Francuskoj i Engleskoj, u kome navodi da će Rusija, ukoliko se ne pošalju saveznički brodovi po srpsku vojsku, istupiti iz rata. Na taj način on je dao veliki doprinos spasavanju srpske vojske.
RUSKE ARHITEKTE GRADILE U BEOGRADU
POSLE revolucije u Sovjetskom Savezu, Beograd je bio grad koji je primio najviše ruskih izbeglica, posle Pariza.
- Bogatiji su išli u Pariz, a srednja klasa je dolazila u Beograd. Mnogo lepih zgrada koje danas imamo radile su ruske arhitekte. Naša obaveza je da se odužimo čoveku koji je nešto konkretno učinio za naš narod - rekao je Vesić.
Izvor: Večernje novosti
milanobelgrade
Higher intermediate
relja
Professional
- Učlanjen(a)
- 13.12.2006.
- Poruke
- 16.846
- Pohvaljen
- 19.023
Ako neko nije znao, na mestu predviđenom za spomenik, se nalazilo rusko poslanstvo (preko puta dvorskog parka).
Lično, više mi se dopada spomenik Gandiju nego ovaj predlog spomenika caru Nikolaju II... ako je već odlučeno da spodiže spomenik ličnosti.
Milsim da bi primerenije bilo da se podigne spomenik zahvalnosti Rusiji.
Imamo spomenik zahvalnosti Francuskoj. Da u Rusiji nije došlo do revolucije i promene sistema, verovatno bi takav spomenik i bio podignut u Beogradu. Sa druge strane, Kraljevinu SHS (zapravo Srbiju) su naselili brojni izbelgi Rusi - inženjeri, lekari, arhitekte itd, koji su nam pomogli da obnovimo "krvnu sliku" društva nakon katastrofalnih ljudskih gubitaka.
Možda je zato bolje bilo da se umesto čoveku koji je iz palate donosio odluke, podigne spomenik Rusiji i Rusima koji su zaista ginuli u ratu i pomogli obnovu skoro uništene Srbije.
Lično, više mi se dopada spomenik Gandiju nego ovaj predlog spomenika caru Nikolaju II... ako je već odlučeno da spodiže spomenik ličnosti.
Milsim da bi primerenije bilo da se podigne spomenik zahvalnosti Rusiji.
Imamo spomenik zahvalnosti Francuskoj. Da u Rusiji nije došlo do revolucije i promene sistema, verovatno bi takav spomenik i bio podignut u Beogradu. Sa druge strane, Kraljevinu SHS (zapravo Srbiju) su naselili brojni izbelgi Rusi - inženjeri, lekari, arhitekte itd, koji su nam pomogli da obnovimo "krvnu sliku" društva nakon katastrofalnih ljudskih gubitaka.
Možda je zato bolje bilo da se umesto čoveku koji je iz palate donosio odluke, podigne spomenik Rusiji i Rusima koji su zaista ginuli u ratu i pomogli obnovu skoro uništene Srbije.