Брига о кнезу Михаилу није по статуту Раковице
Спомен-обележје у Кошутњаку припада раковичкој општини, али управа тврди да нема обавезу да се о њему стара. – Место на којем је страдао Михаило Обреновић не само да се не одржава, него никада и није достојно обележено, због чега и нема ранг културног добра
Спомен-обележје на месту где је кнез Михаило Обреновић убијен у Кошутњаку припада територији Раковице, потврдили су јуче у тој општини. Али, у раковичкој управи и даље инсистирају да их прописи не обавезују да се брину о том меморијалу, за који су медији прошлог четвртка известили да је са њега нестала ограда од кованог гвожђа. Исто су у тој општини, како је „Политика” писала у суботу, тврдили и раније, позивајући се на то да обележје нису они подигли. Јуче су додали и да им, према градском и општинском статуту, брига о меморијалу није на списку дужности. Очигледно су заборавили да прочитају градску одлуку из марта 2000. године, према којој је, како цитирају у градском Секретаријату за културу, за одржавање споменика који није сврстан у културна добра – као што овај није – задужена општина на којој се налази.
Одредбе градског статута које спомињу у општини Раковица говоре само да град организује послове у вези са заштитом културних добара од значаја за престоницу, као и да уређује и обезбеђује постављање и уклањање споменика на јавним површинама. Не каже се ништа о томе ко споменике одржава. Oпштински статут такође заобилази ту тему, али то нема значаја јер је градска одлука из 2000. године од њега „старија”, не само хронолошки него и по снази. У раковичкој општини јуче нису могли да нам прокоментаришу тај процеп између задатака које су себи доделили и оних које им је поверио град.
– Градска одлука је јасна. На општини је да одржава то обележје, а средства мора обезбедити из свог буџета – прецизира Горица Шкипина, помоћница секретара за културу.
Казна за онога ко је задужен да се стара о споменику а то пропусти да учини – у овом случају суштински не постоји. Закон о културним добрима, каже Ненад Лајбеншпергер, историчар из Републичког завода за заштиту споменика културе, предвиђа да се од немарног старатеља културног добра оно може само одузети. То има смисла кад је реч, на пример, о историјски значајним списима који су у приватним рукама, али је неприменљиво ако се о споменику не брине сама држава.
Место на којем је страдао Михаило Обреновић не само да се не одржава, него никада и није достојно обележено, због чега и нема ранг културног добра. Непосредно после атентата на кнеза, идеја је била да се, уз споменик у центру, подигне и велики меморијал у Кошутњаку. Помишљало се и на капелу, за коју је нацрт израдио руски вајар Михаил Осипович Микешин, подсећа Горица Шкипина. Уместо тога, 1886. године је кобно место само ограђено жицом.
– Постављена је и плоча, која је нестала још пре балканских ратова, па је тек летос убачена нова. Додата је и нешто већа и боља ограда, која је проширила обележје. Али, оно је после тога запуштено и то стање се није мењало све до летос, када је делимично обновљено. То место спада у историјско-културну целину Топчидер, о којој се стара Републички завод. Али, за споменик је задужена општина Раковица, која мора да поступа по нашим стручним упутствима. Колико се сећам, до сада нам се нису обраћали за такву помоћ – каже Лајбеншпергер.
За гвоздену ограду, о којој се прошле недеље пронела вест да је нестала, потврђено је да се налази у „Србијашумама”. У том јавном предузећу, међутим, тврде да је они нису узели да би је поправили, како су очекивали у градском Заводу за заштиту споменика културе, на чији позив су летос, у акцији обнове меморијала, дошли по њу.
– Ми је само чувамо док је градски Завод не преузме како би организовао њену поправку – наводе у „Србијашумама”.
Летошња акција била је само покушај Историјског музеја Србије, уз сарадњу градског завода, да се заустави пропадање никад довршеног меморијала. Конкретних иницијатива да се то место обележи спомеником какав Михаило Обреновић заслужује и даље нема. А пропадање наших споменика је уобичајена појава и због тога што за многе од њих није познат „старатељ”.
– Прописи постоје. О културним добрима се брине завод, градски или републички. За остале споменике стара се корисник, а то је најчешће општина. Али, не постоји централни регистар у којем би били побројани сви споменици и они који су дужни да се о њима старају. Због тога се чак и за нека културна добра не зна ко би морао да се брине о њима. Утолико није ни чудно што општина Раковица није свесна својих обавеза према споменику кнезу Михаилу Обреновићу – напомиње Лајбеншпергер.
----------------------------------------------
Члан 33 Закона о културним добрима
Кад сопственик не извршава мере заштите, или их не извршава с пажњом доброг домаћина, односно кад привремено или трајно напусти културно добро тако да постоји опасност да оно буде оштећено или уништено, министарство надлежно за послове културе може одредити да се културно добро преда физичком или правном лицу као стараоцу за спровођење мера заштите културног добра, уз његову сагласност.
В. Вукасовић
http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ ... na.sr.html
