Jeste da su slike stare oko deset dana, ali ako se već traže detalji, ovde ih ima poprilično
22. Novembra je bio poslednji lep sunčani dan pred početak prave zime, pa sam rešio da ga iskoristim za malo ambiciozniju foto reportažu. Međutim predivni ambijent u kome se pravi ovaj most i ogromne razmere svega što se ovde radi vas toliko povuku kad jednom počnete, da je teško zaustaviti se. Ne razumem zašto nesposobni novinari mnogo više ne korisite ovako jedinstvenu priliku. Čak su i fotografije, same za sebe, i nezavisno od bilo kakve informativne funkcije, jednostavno lepe. A ovaj deo Zemuna je ionako priča za sebe, potpuno nepoznata većini Beograđana. U svakom slučaju napravio sam toliko slika, da sam, suočen sa potrebom izbora, nedostatkom vremena i željom da deo slika uradim ponovo tako da ne budu u protiv svetlu kao što su ovde, jednostavno batalio celu stvar. Pošto je u međuvremenu došla prava zima sa maglama i vazduhom punim vlage što nikako ne prija velikom zumu koji se ovde obično koristi, pa je bolje fotografije prethodnih dana bilo teško uhvatiti, evo u narednih par poruka dela ovoga što za sad imam ...
Već i sam prilaz Dunavu krije nekoliko zanimljivih i, sada u Beogradu već i retkih detalja iz prošlosti. Granitne kocke su mi se uvek dopadale kao podloga za ulice koje se ne koriste preterano. Kad se jednom postave na dobroj podlozi, maltene su večne. Traju koliko je god to potrebno. Kakva razlika između ovoga i valjanog asvalta koji se mora menjati svaki čas. A mogu da izgledaju i ovako
Pa se onda prolazi pored jednog izuzetnog, starog privatnog parka neke firme za koji malo ko zna da uopšte postoji, i u koji verovatno maltene niko i ne može da uđe. Šteta.
Na kraju se dolazi do zanimljivog i užurbanog mesta sa velikim brdima peska za igranje i slikanje. Tu ima zaista svega i svačega, uključujući i romsko naselje, gomile pasa, brodove, bagere, ribare, vikendice, pa čak i zanimljivu kanalizaciju (bez preterane ironije) popriličnog kapaciteta koja izlazi ispod nečije kuće pretvarajući se u malu reku sa pravom deltom od peska, izmeta i raznog đubreta. Tako da dalje idete već prema trenutnom raspoloženju i interesovanjima. Ali pre svega drugog, tu je dobar pogled na most, i to u odgovarajućem ambijentu koje pomalo podseća na hibrid zapuštene industriske zone, predgrađa i na čudan način delimično sačuvanih obala jedne velike reke.
Ako se dobro pogleda, vidi se trenutno najzanimljiviji detalj. Centralni raspon nad Dunavom je već spojen improvizovanim metalnim mostićem koji je, kao što će se dalje videti, prlično popularan.
Pogled u levo. Spoj uzvodnog dela mosta, sa Borčanske strane, je već betoniran i maltene završen.
Ovde postoji jedna zanimljiva betonska krivina nadole. Isto to postoji i sa druge strane.
Malo mašinske ikebane.
Pa sad, ako se bez problema probijemo kroz šljunkaru, moguće je prići i malo bliže. Pogled postaje sve lepši
Još malo bliže ...
I na kraju, "centar centralnog" raspona izgleda ovako ... Voleo bih da tu mogu da se prošetam ...
Pogled malo u desno,
i malo u levo.
Nizvodna grana mosta nešto malo zaostaje za uzvodnom. Spoljašnji par kranova na sledećoj slici pripada nizvodnom delu.
Sad deo mosta ka Zemunu ...
Samo malo fali do stuba. Kao što vidite, i ovde je već postavljen improvizovani mostić.
Ali prostor između ova dva stuba još uvek nije premošćen.
I to je JEDINI deo mosta koji još fali da bi došli do prvog "istorijskog" događaja koji bi neko mogao svečano da obeleži. Kada se i ovo premosti,
po prvi put će na ovom delu Dunava biti moguće prepešačiti sa jedne na drugu obalu (doduše, ako čovek koristi pomoćni mostić i nema problema sa penjanjem gore-dole to je već postalo moguće, ali recimo da se mora koristiti SAMO budući most). Na svim drugim mestima su već postavili kratke metalne prelaze, pa je već moguće prepešačiti sa leve obale sve do ovog mesta, bez spuštanja na pomoćni mostić.
E sad, ovde sam već postao ambiciozan, pa sam krenuo u istraživanje ne bi li video može li se doći i ISPOD samog mosta. Na nesreću, ne može. Ovde je lako moguće odleteti pravo u Dunav ili se dobro iseći, jer je gomila đubreta i šuta nestabilna i lako klizi, pa čovek upada direktno u vodu. Ipak sam to nekako isforsirao, ali uzalud, jer se dalje ipak ne može. Voda dopire maltene do same vertikalne ivice lesa, a sve je obraslo gustom šikarom. Svejedno, kad se dođe dovde pogled je lep.
To izgleda otprlike ovako ( Sorry, sve je ovo snimano nasuprot Suncu )
Odavde se ponešto vidi malo bolje nego ranije. Opet malo ikebane sa mašinama...
Još samo ovo parče pa možemo da šetamo
Pogled na sredinu centralnog raspona iz ovog ugla. Mostić je popularan. Tu su i parovi koji se dive pogledu
Pa i ova fotka je sasvim pristojna.
Pogled iz ovog ugla na spoj centralnog raspona sa Borčanske strane.
Pogledajte koliko dobro sve ovo izgleda kad se obuhvati malo veći deo čitavog pejsaža. Klik za veću rezoluciju.
Još malo centralnog dela, pošto je sada svetlo postalo malo bolje.
Zemunski deo...
I na kraju, ako niste previše gadljivi na neke higijenske elemente neposredne okoline, možete lepo da se zavaliite u travu i uživate u prizoru i jesenjem suncu.