Dobro eto, donekle se slažemo. Drago mi je da se suština vidi, pa čak i ako se oko detalja razmimoilazimo, drago mi je da se primećuje i priznaje taj ''društvo bez ljudskih kontakata'' koncept ka kome nas guraju.
Tom kasiru sam svakako samo jedan kupac koga će obraditi kao na traci.
Zavisi od lokacije i okolnosti. Ako si negde prvi put, onda da - ti si mu samo još jedan na traci. Ako se pak radi o tvom marketu u komšiluku, bio on mali porodični market ili Mega Roda, pa pre ili kasnije, ako si redovan, upoznaćeš neke od radnika. A znam i za male radnje, i porodične pa i Maxi,
u koje sam ulazio prvi put i unutra bih naišao na prijatne i komunikativne prodavce. To jest... tako je bilo do skora, pre nego što su počeli da menjaju radnike i seljakaju ih svakih 6 do 12 meseci.
Ja se i dan danas sećam mnogih prodavaca u malom Maksiju u mom starom kraju. Od 1990. kad je bio Pekabeta, pa posle kad je postao Maxi, i kasnije kad je postao tzv. Shop and go.
Evo konkretno pitanje, šta je toliko strašno u tome da se u nekoj prodavnici naiđe na radnika koji je onako taman pričljiv da ulepša dan sebi i drugima, a da ne preteruje i da ne mrači pričom? Šta tome fali? Ko može da ne voli to? Ko može da preferira mutavo prolaženje kroz radnju i kucanje svojih proizvoda na skeneru umesto toga? Da se razumemo, ne govorim o situacijama kada su ogromne gužve, pa to presedne.
Govorim o prosečnoj situaciji. Kupi se 10-20 artikala, dolazi se do kase, tu je jedno 4 ljudi, čeka se 5 minuta, usput se progovori koja reč sa prodavcem, hvala, prijatno, doviđenja... Šta je tu loše? 
Pa jbt tako je bilo bukvalno poslednjih 5.000 godina. I sada odjednom neke struje i neke mase koje ih prate žele to da promene za manje od jedne generacije. Izvinjavam se, ali meni to nije normalno. Na više nivoa i iz više razloga. Ne govorim o tebi, govorim o onima koji zdušno podržavaju automatizaciju svega i ukidanje ljudskog faktora u svemu.
Što se tiče naručivanja hrane za jelo u firmi na pauzi za ručak - savršeno razumem ako neko radi u firmi ili okolnostima tako da nema menzu ili topli obrok, pa umesto da jede sendvič ili picu 20 godina i goji se i uništava, pozove dostavu i naruči gulaš, salatu, punjene paprike ili nešto drugo kuvano ili zdravo. Ali čekaj, ako znamo da po gradu na mnogim lokacijama ima lokala koji prave kuvana jela, i ljudi rade blizu njih, a opet radije poručuju umesto da odu, kupe, pojedu i vrate se... pa to je već malo uvrnuto.
Kako su ljudi funkcionisali i radili po firmama pre pojave dostavnih službi? Pa lepo. Pauza, odu napolje, jedu, vrate se. Ili ponesu. Dakle, moguće je.
Što se tiče priče kako se nema vremena ni za šta, toga sam se tek naslušao jer imam jednog prijatelja koji, pazi ovo: 1) živi sam 2) nema devojku 3) radi od kuće 4) ima klizno radno vreme 5) ima kola...
i opet na sve to nikad nema vremena ni za šta! I kad god ga čovek pita šta radi, kaže ''evo radim''. A onda posle sam prizna da posao koji može da obavi za 6 sati, on otegne na 12, jer se razvlači. I, ono drugo što on nikad neće priznati - zato što radi od kuće, umesto da radi van nje i da ima dnevnu rutinu i raspored.
I kada takve ljude pitam ''čekaj, a koja je poenta tolikog posla?'' kažu mi ''pa da zaradim''. A kad pitam ''dobro a koja je poenta ogromne zarade ako nećeš imati život van posla?'', onda mi pričaju neke ''larger than life - ne razumeš ti to'', '' želim da budem bogat po svaku cenu'', ''kad ću ako ne sad'' i slične priče. A znam, tačno znam da će za par dana tražiti sebi ventil jer će pregoreti od svega. Neki onda beže u izlete na planine, neki se napijaju, neki prespavaju vikend...
Čemu sve to? Jel čovek živi da bi radio ili radi da bi živeo? E mnogi slede ovo prvo u nekoj večitoj jurnjavi za _________ (dopisati po želji, uglavnom stvari ili statusi koje im ne trebaju) i onda naravno da nema vremena. A sa strane nas sve bombarduju idejama da je posao sve u životu, i da sve treba da se žrtvuje, pa čak i ljudske veze, samo da posao i pare ne ispaštaju. I naravno da onda nikad neće imati ni vremena ni užitka ni u čemu. I naravno da će da se otuđe i da sve rade sami i na daljinu. I zbog toga i proklinjem ovu epidemiju i mere koje su došle s njom, jer sve ono što je bilo tiho raslo i širilo se prethodnih godina, eksplodiralo je sada sa njom. Ta jurnjava za parama, taj večiti manjak vremena, to otuđivanje od ljudi, strah od sutra... I mada ljudi ne mogu da menjaju sve od toga, mogu bar da porade na tome da žive kao nekad - kao ljudi. A ne kao glupi roboti, koje će uskoro da zamene pravi, metalni roboti. Jedan od koraka u tome je i insistiranje na ljudskoj interakciji.
