Ta priča o univerzalnim regulacionim svojstvima tržišta je obična propaganda, i nema blage veze sa stvarnošću. Potpuno isto važi za liberalni kapitalizam koji uporno opisuješ. Nema više ni jednog teoretičara koji ga smatra iole ozbiljnom alternativom za moderno društvo. U komunizmu smo se stvarno naslušali svakakvih gluposti, ali zbog potrebe da se brzo prestrojimo na zapad niko ne sme javno da razobličava iste takve propagandene gluposti kapitalističkog poretka. Sem naravno bu**** sa krajnje desnice koji bi da postanemo Ruska republika, jer sanjaju o desničarsko-apsolutističko-klerikalnoj diktaturi u kojoj bi oni mogli biti neki faktor. Čak je i poslednja odbrana prednosti slobodnog kapitalizma, da najbolje podstiče razvoj, ustvari toliko uprošćenje, da je i to laž. Pitanje najboljeg društvenog uređenja zavisi od vremena, stanja u društvu i mnogih drugih faktora. Za Jugoslaviju posle rata ili SSSR posle revolucije, komunizam, tj ideološka dikatura je bila (ne sa stanovišta Srbije nego Jugoslavije) bolje društveno uređenje u tom trenutku, pošto su bili na niskom stupnju društvene svesti, a pri tome imali ideološkog neprijatelja koji bi ih rascepkao i uništio. Ako je narod neobrazovan, etnički i nacionalno podeljen, a resursa ima malo, najbrži razvoj se postiže upravo kroz centralno planiranje i državno upravljanje. Da su Kinezi poklekli prilikom demonstracija u Tijen An Menu, zapad bi im rasturio državu po etničkim i religioznim šavovima i sada ne bi bili maltene najveća sila sveta, a Ruska revolucija bi se raspala, isto kao i njihova država, sa trajnim gubitkom potencijalnog ponovnog statusa super sile.
Za bogatiju i razvijeniju državu kapitalizam postaje bolji sistem, ali tu treba razumeti da liberalni kapitalizam koji ti toliko voliš stvarno podstiče razvoj - u početku - ali po ogromnu cenu destrukcije kohezije sopstvenog društva i raubovanja prirodnih resursa. To je VRLO grub deo jednog većeg regulacionog mehanizma. Nije slučajno da je on bio toliko uspešan u vreme kada je Engleska bila imperija, u vreme kada su SAD osvajale svoj kontinet, pa zatim oni postali svetska imperija. Liberalni kapitalizam je kao piramidalna bankarska šema, jer je bez ikakve ozbiljnije kontrole i strateškog usmeravanja, pa funkcioniše samo dok usisava bogatstva, inteligenciju i ljudske resurse celog sveta, dok se istrošeni ljudi mogu lako zameniti ili odbaciti, dok se Zemlja može beskonačno zagađivati, a sirovina ima u obilju. Čim počnu nestašice i problemi, pa se ispostavi potreba za finijom kontrolom, mora da se umeša država i planiranje koje funkcioniše UPKOS i PROTIV trenutnih zahteva tržišta. Održivi razvoj, eko industrija, regulacija banaka, i još hiljadu sličnih stvari nema ni daleke veze sa slobodnim tržištem. Čak se i ekonomijom SAD još odavno upravlja kroz niz centralnih mehanizama usmeravanja (visoko specijalizovane i stručne ekonomske i političke elite koju mi uostalom i nemamo). Dakle ta priča da se svako bavi svojim poslom, a tržište određuje sve, već davno nije tačna. Ona ustvari kaže da se običan narod ne treba mešati u upravljanje korporacija i elitnog sloja društva, jer su oni ti koji upravljaju "tržištem", dok je samo tržište ustvari zaista slobodno samo unutar uskog prozora u proizvode i želje koje upravljački sloj smatra da su prihvatljivi. Ovo je dakle i dalje hijerarhijsko društvo slično svakom prethodnom, jedino što ima nešto malo više slobode, i što je nešto lakše ući u upravljački sloj. Što se običnog naroda međutim tiče (bez posebnih talenata, obrazovanja ili porekla), bitne razlike nema.
Kad se čovek oslobodi glupe propagande, čak i elementarna logika govori da regulacija na osnovu "ponude i potražnje" ne otmizuje ništa bitno u ljudskom društvu. Ponuda ne može slobodno da se prilagodi potražnji jer zavisi od tehnoloških mogućnosti i dostupnosti sirovina, dok potražnja zavisi od toga šta ljude ubediš da im treba, a ne od onoga što bi za njih i za državu bilo najbolje. Otkud bi oni znali šta treba da žele kad smo svi mi socijalne konstrukcije, skoro u potpunosti tvorevina društva. Kad bi svet stvarno od toga zavisio, davno bi se raspao. Zbog toga postoje religije, ideologije, etičke norme, zakoni, običaji, mediji i sva druga propaganda kojoj je osnovni smisao da usmerava razmišljanje i želje ljudi. TO je ono što STVARNO reguliše stvari, a "slobodno" tržište (ustvari ironičan naziv) je tek vrh ledenog brega, samo vidljivo parče jednog neverovatno složenog mehanizma samo regulacije društva. U slučaju tranzicione Srbije, gde većine tih stvari ili nema ili su procesu promene, a narod bez iskustva u novom sistemu, potpuno prepustiti tržištu budućnost grada je recept za užasnu katastrofu koja se bukvalno stolećima ne može ispraviti.
Ovo mentalno rasčišćavanje terena i pojmova je bilo neophodno da bi se razumele posledice po urbanizam.
U "zdravim društvima", tj zdravim i razvijenim urbanim sredinama, apsolutno NIŠTA od njihovih kulturnih urbanih tekovima nije dobijeno bez borbe. Sve je oteteo, ništa poklonjeno. Stvari se nikada ne poklanjaju ako ne mora. Sve ima ili cenu proizvodnje, ili je već postojalo u prirodi pa ga je neko prisvojio. U je oba slučaja je potrebna ili sila, ili kompenzacija. Ljudske potrebe kojima kapital :"izlazi u susret" nisu objektivne kategorije (sem osnovnih, glad, žeđ ...). Nego je kroz borbu aktivista proširena svest da je nešto moguće dobiti kao ljudsko, ili građansko, ili urbano pravo, pa tek ako nosioci kapitala ne uspaju da slome pokret, a pri tome još i nađu način da zarade i posle takve promene, tek ONDA to ulazi na "slobodno tržište", sada kao odobreni deo sistema, pa kapitalisti to ili prodaju, ili velikodušno "daju" ono što nisu mogli sprečiti (ustvari opet indirektno prodaju, jedino što se ne vidi jasno gde vam se uzima novac kao kompenzacija za "dar").
Beograd i Srbija kao novokapitalističko drušvo moraju da znaju ovakve stvari. Niko nam neće pokloniti parkove i sve druge javne površine u meri koja je i malo veća od prosečnih očekivanja ljudi, i apsolutno minimalnih funkcionalnih potreba. Pošto prosečno znanje o tome u Beogradu teži nuli, tome nam teži i budući kvalitet života pod daljom vlašću investitorskog urbanizma. Pričati o nekom tržištu ljudskih potreba tamo gde nema svesti o tome je apsurd. To što je neki grad dobio park posle privatne investicije je samo posledica činjenice da su ljudi na tom mestu to očekivali, a ne toga što je investitor mogao da zaradi, pa ga je grizla savest da iz grada iznese baš svu zaradu. Potpuno isti kapitalizam je i u Africi i u Americi, nekad je u pitanju i ista firma, pa pogledaj razlike u njihovom ponašanju. Jedina prava razlika između dve situacije su samo lokalni stanovnici i njihovo očekivanje od svog grada, ne to što je firmi negde omogućeno da zaradi.
Jedino što nas spašava su građanske inicijative i širenje svesti u društvu za šta su se izborili u razvijenijim urbanim sredinama, i zašto je to potrebno odlučno zahtevati i kod nas.
