Možda je zemljište i državno pa ne treba plaćati. Ili se može izmuvati nešto drugo. Ali i ako sve to ne ide ili nije poželjno, pa je zbog bilo kojih razloga plaćanje njene vrednosti neophodno, ni to nije problem. Do sada niko nije demnatovao vest koju sam preneo (
viewtopic.php?p=261591#p261591). Prva faza projekta je moguća, i ako je nešto drugo ne spreči, problem novca i ekspropriacije sigurno neće.
Država je već dala železnici skoro 200 miliona evra i za to dobila udeo u vlasništvu. To je verovatno dovoljno za otkup zemljišta za prvu fazu. Pošto su minorne šanse da od železnice ikada vidi dividendu ili njene akcije proda uz profit, to su bile skoro bačene pare. Sve do sad. Dovoljno je da se država odrekne vlasništva na deo kompanije, a za uzvrat dobije zemlju i mogućnost da završi prvu fazu projekta. Čist poklon, jer nikakav novi novac nije potreban, a još se i spašava onaj stari. Tako je država izvukla štetu, partija dobija nešto opipljivo da se hvali, a investitori jedino za šta su u stvari i bili zainteresovani. Da zauzmu samu obalu i naprave hotele i šoping mol (narod mora da jede, a hotel na boljem mestu oduzima goste hotelu na lošijem mestu, pa je broj već postojećih nebitan).
To su dugoročne investicije i nastavak trenda koji su drugi međunarodni investitori već trasirali, pokazavši da je, za razliku od uređenijih država, on u u Srbiji i dalje moguć. Setite šta smo sve imali do sada. Zaha na Kalemegdanu - "poslovno brdo" pored srednjevekovne tvrđave i na ušću dve reke, zatim potpuna konverzija bivšeg Hotela Jugoslavija u gigantski poslovni konglomerat koji domira čitavim jednim rukavcem Dunava, pa TC Ušće u najvećem Beogradskom parku pored same reke i tik do glavnog Beogradskog mosta, a sada i čitav jedan deo Savske obale. I sve ovo uprkos tome što su reke, očuvana priroda, puno istorije, mnogo javnih površina zahvaljujući nesvakidašnjoj verziji bivšeg političkog sistema, uz opušten životni stil koji donekle zavisi i od njhove raspoloživosti, ustvari JEDINO što imamo vredno, JEDINA stvarna komparativna prednost centra Beograda u odnosu na ponudu gradova u okruženju, i naš JEDINI sigurni ulog u budućnost. Slogan bi recimo mogao biti nešto tipa "grad prirode, rekreacije i zabave", što bi uz kvalitetne saobraćajne veze bio idealni komplement poslovnoj zoni Novog Beograda, nešto što bi definitivno privuklo ne samo turiste nego i moderne poslovne ljude koji shvataju vrednost kvalitetetnog okruženja. Upravo taj ekološki, kvalitetni "living style" dodatak, koji naši konkurenti nemaju, bi u budućnosti lako mogao biti onaj jezičak na vagi koji poslovni svet (ali i sve druge) opredeljuje da dođu kod nas. Logično je da su baš takve "eko" površine otvorenih vidika, a ipak u centra grada, i jedino za šta su veliki investitori zainteresovani, dok im je sve ostalo iz naše trenutne ponude iz razumljivih razloga smešno (što je usput i potvrda njihove vrednosti).
I mi sad degradiramo jedino logične razvojne potencijale BAŠ TOGA, u najgore moguće vreme, čak i bez ikakve procedure, da ne spominujem sad takve detalje kao što su javni konkursi, rasprava i kontrola nezavisnih stručnih tela. Iako je njihova stvarna vrednost u tome da NE BUDU poslovne zone, nego da im budu neophodni komplement, suprotnost, ona dopuna koja diže ukupan kvalitet života svih, pa tako i tržišnu vrednost u pravim poslovnim zonama gde je sve podređeno isključivo kvaltitetnom biznisu visokog nivoa. Na taj način se pomaže SVIM zakupcima tih prostora, a ne samo onima na obali, i to baš na račun ovih drugih i mnogobrojnijih. Isto tako, nezavisno od biznisa, ako ostane slobodan, dostupan svima, i usmeren za zadovoljavanje zajedničkih socijalnih i zdravstvenih potreba svih ljudi, taj mali deo grada ustvari opslužuje i diže tržišnu vrednost ČITAVOM OSTATKU Beograda, bez obzira da li su to stanovi ili nešto drugo, a ne samo nekolicini investitora koji imaju dobre veze.
Čitav koncept koji u ekološki svesnom 21. veku sistematski ubacuje stotine hiljada kvadrata klasičnog biznisa u najkvalitetnije eko oaze grada je ordinarna glupost i tragedija Beograda po svakom mogućem kriterijumu. Potomci nam to nikada neće oprostiti, i u ovome nema nikakve patetike. To je samo očigledna i sasvim elementarna činjenica.
Prema tome, ako se javnost ne suprotstavi, sve ovo će početi da se gradi, u to ne treba imati previše sumnje. Teško da će se Savski amfiteatar ceo završiti, ili čak osloboditi, ali će rad uz ograničene ciljeve početi. Zbog toga se treba skoncentrisati da se ovaj, ali i ostali projekti, poprave. Stav da od najnovije i najambicioznije inkarnacije ovog investicionog trenda neće biti ništa je isuviše rizičan jer ne uzima u obzir da su za međunardni kapital ovako ograničeni ciljevi kao što je zauzimanje Beogradskih obala (ali samo obala) sasvim zdravi poduhvati koji ne zavise preterano od naših trenutnih poslovnih teškoća. Veliki kapital je uvek u potrazi za dugoročno sigurnom investicijom. One zaista sigurne, kao ove naše, su retke i dragocene, pa oni neće tek tako odustati.