Boris Dežulović: Srbija na zlatu
Kad su šeici konačno uplatili pare, od posla milenijuma na račun Republike Srbije leglo je dvadeset dve hiljade evra. Samo još nedelju-dve da su pričekali, dobili bi Beograd na vodi džabe. Samo što bi rizikovali da im ga za kilo evra mazne Radiša Trajković Đani. A da su sačekali do kraja leta, Srbija bi na koncu morala da im plati tri i po milijarde u kešu
Piše: Boris Dežulović – Novosti
Srbija je odahnula, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – šeici iz kompanije Belgrejd voterfront kepital investments – konačno su uplatili dvadeset i dve hiljade evra i stekli bezmalo sedamdeset odsto vlasništva nad turbomegagigateraprojektom Beograd na vodi. Ujedinili se svi arapski emirati, pa ko je dao pedeset, ko stotku, vadilo se u Dubaiju iz čarapa i dušeka, Stanija na kraju dodala dvesta evra i skupilo se nekako dvadeset dve hiljade.
Najzad, ako je iko mogao da skuca te pare, mogli su arapski šeici. Dvadeset dve hiljade evra, cela dva i po miliona srpskih dinara, izbrojali su oni tako za vlasništvo nad spektakularno najavljenim najvećim građevinskim poduhvatom u opštoj istoriji Srbije, i zažaliće sad svi oni zlobnici i cinici što su se smejali Aleksandru Vučiću.
Tačno toliko, dakle dvadeset dve hiljade evra – pisao je pre nekog vremena ‘Kurir’, ‘Alo’, ili koji već poslovni magazin – kralj svadbi i zavičajnih klubova Radiša Trajković Đani dao je, recimo, za zlatni sat u nekom skupom dućanu na bečkom aerodromu: običnu čuku za kurčenje jedan je trećerazredni pevač splavarske muzike platio koliko arapski finansijeri stotinu sedamdeset hektara najvrednijeg zemljišta na kugli srpskoj.
Od najveće strane investicije u Beogradu još od izgradnje kalemegdanske tvrđave, na račun Srbije leglo je, ukratko, toliko para koliko na račun kakve švajcarske kockarnice legne kad Đani nastupa u Đenovi. Da, Ženevi, isti k*****. I da je bilo pameti koliko nije bilo sreće, pa da je umesto krupijeu đenovskog kazina te pare dao krupijeu srpske vlade, ne bi Đani zbog kockarskih dugova prodavao stan u Mirijevu: sad bi se baškario u dva miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora Ujedinjenog srpskog emirata.
Nema, naime, neke veće razlike između Đanijeve investicije u zlatni sat i Vučićevog posla milenijuma: za iste pare i srpski premijer je kupio vreme. Zato je, vidite, Radiša Trajković pevač za svadbe, a Aleksandar Vučić ozbiljan premijer – za dvadeset dve hiljade evra Đani je kupio samo jedan sat, a srpski premijer cele četiri luksuzne nedelje, mesec dana do kraja leta, do kada je onomad svečano najavljen početak radova na veličanstvenom Dubaigradu.
Kad je tako početkom prošle godine predstavljen u Vladi Srbije, projekat Beograd na vodi – setiće se stariji čitaoci – vredeo je tri i po milijarde evra. Kad je pre pet meseci potpisan ugovor o zajedničkom ulaganju, ispalo je da je to zapravo projektovan profit celog posla, a da će šeici u njega uložiti samo trista miliona. Kad je ugovor pročitan, ispostavilo se da je tih trista miliona u stvari samo stotinu pedeset miliona ‘u formi kapitala’ – tačno tako piše – i još stotinu pedeset miliona velikodušne pozajmice Srbiji. Kad su pročitana i sitna slova u dnu stranice, ispostavilo se da Srbija treba da plati i eksproprijaciju zemljišta i preseljenje železničke stanice.
Kad su konačno, eto, uplatili pare, od posla milenijuma na račun Republike Srbije leglo je dvadeset dve hiljade evra. Samo još nedelju-dve da su pričekali, dobili bi šeici Beograd na vodi džabe. Samo što bi rizikovali da im ga za kilo evra mazne Đani. A da su sačekali do kraja leta, Srbija bi na koncu morala da im plati tri i po milijarde u kešu.
Čovek mora da se pokloni takvom smislu za kocku. Pardon, biznis. Dobro, svaki dobar biznis je kocka. Zato Đani sada nema ništa, a Srbija ima dvadeset dve hiljade evra. Obični Srbin, tradicionalno netalentovan za biznis, toliko plati depozit kredita za stan na sedmom spratu solitera na Lekinom brdu, a gospodin čovek šeik za isti depozit dobije šest hiljada stanova na obali Save.
U biznisu, kako vidite, baš kao i u kocki treba malo sreće. A ako Srbija ičega ima, ima sreće. Malo šta je dobila dvadeset dve hiljade evra, nego joj još američki i kanadski rudarski inženjeri u Boru otkrili žilu sa dvadeset pet odsto bakra i pedeset grama zlata po toni rude, najbogatiju na celom svetu i dvostruko bogatiju od dosadašnjeg rekordera, američkog rudnika Holister. Prema procenama stručnjaka i trenutnim cenama na londonskoj berzi metala, ispod površine jedne od najsiromašnijih opština u državi leži tako između osamnaest i devetnaest milijardi dolara, pa to za srpsku ekonomiju ispada pravi zlatni rudnik.
Dobro, u strogo tehničkom smislu to i jeste zlatni rudnik, ali znate šta sam hteo da kažem. Ilustracije radi, te plemenite rude u borskom basenu ima toliko da bi njime – kad bi se cela žila pretopila u dvomilimetarske listiće od dvadesetčetirikaratnog zlata – predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću mogla usta da se pozlate.
Beograd na vodi je prema tom rudniku sitni poslić, šanerska za*******. Pet-šest Beogradova na vodi, ceo Šangaj na vodi leži u rudarskim oknima oko Bora. Ili je barem toliko celi posao vredeo kad je predstavljen projekat ‘Srbija na zlatu’.
Koliko sutra, premijer Vučić će u zgradi Vlade Srbije s američkim partnerima svečano potpisati ugovor o eksploataciji zlatne žile u Boru, i ispašće da žila u stvari ne vredi dvadesetak milijardi dolara, nego dvadesetak milijardi dinara, odnosno jedva dvadesetak miliona dolara. Dolar, dinar, milion, milijarda, lako se čovek zaje*******e. Kad ugovor bude pročitan, ispostaviće se ionako da je tih dvadeset miliona dolara zapravo samo deset miliona ‘u formi kapitala’, a drugih deset miliona da predstavlja pozajmicu Srbiji. Kad budu pročitana i ona sitna slova u dnu stranice, ispašće da Srbija treba da plati još i eksproprijaciju zemljišta oko Bora, i preseljenje toka Zlotske reke sa sve Borskim jezerom.
Kad konačno Amerikanci uplate rudnu rentu, na račun Republike Srbije leći će – samo trenutak da izračunam, pišem milion pamtim nula – dakle dvadeset dve hiljade dolara. Da, pardon, dinara. Svakako dovoljno za novu zlatnu čuku na beogradskoj najlon-pijaci.
Situacija u zemlji je, kako vidite, izvanredna. Na površini, doduše, još nije, ali ima za Srbiju vremena. Kupio ga Aleksandar Vučić Đani